Jedan na jedan | Feminizam

Adriana Zaharijević: “Feminizam je standardni bauk.”

Piše - 10.09.2018

Razgovori o feminizmu na Balkanu (3. DEO) - Filozofkinja iz Beograda govori o feminizmu u komunizmu, nacionalizmu i tranziciji  

U oblasti feminizma u svijetu, godina 2017. biće upamćena po pokretu #MeToo.

Inicijativa ustanovljena u SAD, u vreme skandala sa Harvijem Vajnštajnom (Harvey Weinstein) — kada  je ovaj poznati filmadžija optužen za seksualni napad i zlostavljanje desetina žena — proširila se i na druge zemlje, rezultirajući time da stotine hiljada žena javno izjavi “i ja” (me too, i ja sam žrtva zlostavljanja), sve kako bi se istaklo da je seksualno nasilje rasprostranjen i ozbiljan problem. Časopis Tajm (Time) je proglasio pokret “me too” ili one koji su “prekinuli tišinu”, osobom godine.

Iako je “me too” stigao na Balkan, ovdašnje države se i dalje suočavaju sa ozbiljnim problemima. Pravo na abortus, zastupljenost žena na pozicijama donošenja odluka, prisustvo žena u politici i nasilje nad ženama jesu neke od tema koje su naglasili feministički aktivisti/kinje širom Balkana.

U serijalu Jedan na jedan, K2.0 je razgovarao nekim sa nekim od najistaknutijih feministkinja širom regiona, a o pitanjima razvoja i aktuelnog stanja feminizma u njihovim zemljama i najvećim problemima s kojima se suočava feminizam.

U Beogradu K2.0 je razgovarao sa Adrianom Zaharijević sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. Adriana je autorica više od 60 članaka i dvije knjige. Fokus njenog rada je na političkoj filozofiji, feminističkoj teoriji i društvenoj istoriju. Za K2.0 govori o razvoju feminizma u Srbiji, nasilju protiv žena i rodnim ulogama danas.

 

Foto: Lazara Marinković / K2.0,

K2.0: U Hrvatskoj smo proteklih mjeseci svjedočili mobilizaciji konzervativnih udruženja i pojedinaca protiv ratifikacije Istanbulske konvencije. Oko čega se danas “biju bitke” za prava žena u Srbiji i u kojim su poljima žene najugroženije?

A.Z.: Rekla bih da je generalna atmosfera u srpskom društvu konzervativnija. Za razliku od Hrvatske u kojoj postoje organizovane snage, pojedinci ili udruženja, koje su izrazito prisutne u javnosti i doprinose njenom izgledu, u Srbiji takvih udruženja nema, odnosno sasvim su marginalna. Postoje izvesni akademski pregalnici koji vrlo sistematično artikulišu rodnu ideologiju na pojedinim portalima i u nekim dnevnim listovima, ali su njihovi glasovi relativno usamljeni i bez direktnog uticaja na odluke vlasti.

 

"Logoreični govor predsednika države o povećanju nataliteta nije ništa drugo do spoj zastrašivanja raznim neprijateljima."

Trenutno je u Srbiji vrlo aktuelna rasprava o povećanju nataliteta, koju dakako možemo sagledati kao jedan izrazito reakcionaran zaokret. Međutim, kao i u mnogim sličnim slučajevima, i ovde vidimo tipično srpsku retoriku zastrašivanja i, moram reći, zaglupljivanja. Ovde se konvencije ratifikuju bez razmišljanja, po direktivi, a na sličan se način artikulišu i konzervativne politike, uvek je na delu mnogo buke ni oko čega. Drugim rečima, iako smo ratifikovali Istanbulsku konvenciju, nasilje nad ženama nipošto ne jenjava. A logoreični govor predsednika države o povećanju nataliteta nije ništa drugo do spoj zastrašivanja raznim neprijateljima, fantazija o moći države da izdvaja nezamislive sume za još nepostojeću decu i loših trikova kojim se potcenjuje zdrav razum građanki i građana.  

Spomenuli ste da nasilje nad ženama ne jenjava. Konvencije da se bolje regulira sankcioniranje i procesuiranje nasilja nad ženama i obiteljskog nasilja (grubo rečeno). Kakvo je stanje u Srbiji po tom pitanju danas?

Stanje je alarmantno. U poslednjih nekoliko godina ubijeno je preko 200 žena u slučajevima “partnerskog nasilja”. Iako je Srbija odavno ratifikovala IK, bez ikakve buke oko roda, i iako se o ubistvu žena govori, to se nekad događa na najperfidnije, gotovo reality načine, kao u slučaju Jelene Marjanović [srbijanska folk pjevačica, čije je ubojstvo 2016. godine, kao i istraga koja je uslijedila, postalo glavna vijest u tabloidima, naročito nakon što joj je suprug, koji je u međuvremenu postao dio reality programa na televiziji Pink, optužen za njezino ubojstvo n.a] . 

Perspektiva deluje prilično mračno. Srbija je zemlja u kojoj nasilje ne prestaje da raste, a nasilje nad ženama predstavlja njegov upadljiv oblik. To je umnogome povezano s problemima o kojima smo dosad govorile. U jednom tekstu sam tvrdila da živimo u zemlji koja se nikada nije suočila sa svojom ratnom prošlošću, u zemlji koju odlikuje duboka strukturna nejednakost koja nije bila deo naše nedavne istorije, i u kojoj se danas svakodnevno generiše političko nasilje nad zdravim razumom. To ostavlja traga na sve aspekte života u Srbiji.   

Spomenuli ste rasprave o natalitetu – nedavno je izjava Patrijarha Irineja, o tome kako su žene dužne rađati, podignula mnogo prašine u medijima. Na koji način valja sagledati ulogu pravoslavne Crkve u diskursu koji se tiče ženskih prava? Radi li se o izoliranim napadima ili možemo govoriti o štetnijem i dugotrajnijem utjecaju?

Srpska pravoslavna crkva ne menja svoju ulogu od ranih devedesetih, u ovoj sferi ona je vrlo konzistentna. Međutim, čini mi se da je javni značaj Srpske pravoslavne crkve daleko manji nego ranije. Mnoštvo vrlo problematičnih činova u samoj crkvi, od nasilja  i seksualnog zlostavljanja dece, čuven je slučaj vladike Pahomija, optuženog za seksualno zlostavljanje četvorice bogoslova u poznatoj „aferi Pahomije“ , u dva od četiri predmeta oslobodio zbog nedostatka dokaza, dok je u druga dva predmeta nastupila zastara, prema Vranjskim novinama iz 2018.

Ovakve afere stavljaju Crkvu rame uz rame s raznim drugim „kontroverznim ličnostima“ na stranicama crne hronike, i predstavljaju je u veoma mračnom svetlu. Takođe, otvoreniji predstavnici Crkve – koji su se pojavili kao u samoj crkvi sporni faktor tokom jedne kratkotrajne afere – grubo su ućutkani.  Prošle godine u toku kratkotrajne afere oko nazadne peticije za reviziju Darvinove teorije u školama, nekoliko nastavnika Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta uključilo se u javnu raspravu apelom protiv ovakvih stavova. U javnosti je kratko kružio podatak da im je zbog toga ukinuta parohijska služba.     

Koliko je feministička scena u Srbiji danas vibrantna, je li, i u kojoj mjeri, organizovana, i na koji način udruge, poznata aktivistička imena, akademski svijet? Koje su glavne ideje, promišljanja i borbe u tom feminističkom/aktivističkom prostoru?

Feministička scena postoji i ima izvesnu tradiciju koja je prevashodno antimilitaristička, antinacionalistička, a odnedavno i naglašenije antikapitalistička.

Nedavno je u Beogradu održana četvorodnevna konferencija o feminističkoj teoriji u Srbiji danas, koja je prilično temeljno predstavila rad žena (i muškaraca) različitih generacija u ovoj široko definisanoj oblasti, pokazavši veliku raznovrsnost sadržaja i pravaca mišljenja. Postoje razne zanimljive i važne inicijative koje pokreću mlađe feministkinje, među kojima je i feministička sekcija u okviru protestnog pokreta Ne da(vi)mo Beograd.

 

Foto: Lazara Marinković / K2.0.

Na koji su način mirovni/anti-ratni pokreti iz ranih 90-ih oblikovali današnji feminizam u Srbiji? Ipak se radi o svojevrsnoj povijesnoj specifičnosti…

Slažem se, mada bih insistirala na tome da ovo podneblje odlikuje nekoliko povesnih specifičnosti. Prva je specifični razvoj „istočnog feminizma“, feminizma u socijalizmu za vreme Jugoslavije. Druga je snažno antiratna politika koja je duboko uticala na razumevanje politika identiteta, na shvatanje prekogranične solidarnosti, kritički odnos ne samo prema patrijarhatu nego i prema državi i naciji, na ambivalentan odnos prema prošlosti (za razliku od paralelnih zbivanja u drugim istočnim zemljama u kojima su feministkinje prigrlile demokratsku tranziciju u kapitalizam, ovde je kritički odnos prema socijalizmu, ali i demokratiji stečenoj u ratu, zadugo ostao ambivalentan). Treća je odocnela reakcija na tranziciju koja je svakako bila posledica prečih stvari – suočavanja s ratom i ratom razorenim životima, s kojim se naša država nikada zvanično nije uhvatila ukoštac.

Koliko se danas u sklopu feminističkih teorija i pokreta u Srbiji govori o pitanjima koja se tiču ne tek žena nego i cijelog društva, kao što su primjerice radnička prava, sindikalizam i sl. (dakle tematikama koje su bile itekako značajne pod socijalizmom)? Je li u tom smislu bilo prekida sa „socijalističkim feminizmom“? Također, kakva je povezanost feminističkih pokreta i LGBTQ pokreta?

Pre svega, želela bih da naglasim jugoslovenski karakter feminizma do raspada Jugoslavije, i to u dvostrukom smislu. Prvo, mislim da je veoma važno isticati prisustvo i specifičan razvoj feminizma u socijalizmu, što je za to vreme bio usamljen i osobeno jugoslovenski fenomen. Takođe, iako je Beograd bez sumnje bio stecište ideja, ništa manje i ništa više od Zagreba i Ljubljane, rekla bih da nije postojao srpski feminizam u Jugoslaviji. Mislim da je to važno i za narednu fazu razvoja feminizma u Srbiji, koji je zbilja tek odnedavno počeo da otkriva svoje začetke u 19. i početkom 20. veka, odnosno pre zajedničke države.

 

"Pošto je dominantna paradigma devedesetih bila antiratna i antinacionalistička, feminizam je u političkom smislu bio u sukobu s nacijom, a dugo i sa državom."

Pošto je dominantna paradigma devedesetih bila antiratna i antinacionalistička, feminizam je u političkom smislu bio u sukobu s nacijom, a dugo i sa državom, a u teorijskom smislu se dugo opirao lokalizmima. Ne procenjujem da li je to dobro ili ne, samo ukazujem na kontekst koji se menja tek poslednjih godina, možda s generacijom koja je stasala posle ekonomske krize i u državi koja je samo i jedino Srbija (podsećam da je velika većina nas živela u četiri različite državne formacije…) Antiratnu paradigmu je u izvesnom smislu smenila „tranziciona“ paradigma koja se, posebno posle krize, vraćala i socijalizmu. U tom smislu, možda bi bilo najispravnije reći da nikada nije bio jasnih prekida, ali ni izrazito silovitih vraćanja socijalističkoj tradiciji, izuzme li se možda revalorizacija AFŽ-a, što je zajedničko svim zemljama koje su iznikle iz Jugoslavije. S druge strane, veza između feminističkog i LGBTQ pokreta od samog je početka snažna i prilično neupitna.  

Srbija po prvi puta ima ženu premijerku, koja međutim ne pripada progresivnoj političkoj struji – na koji način to oblikuje sliku žena u politici i odnos prema ženskim pravima u srpskom društvu?

Zbilja je zanimljivo uočiti u kojoj je meri čest slučaj da žene koje su u politici jesu iz onih stranaka koje bismo, kao feministkinje, teško mogle podržati, pošto zastupaju politike koje zaustavljaju, a ne unapređuju emancipaciju društva (čak i kada dolaze iz takozvanih naprednih stranaka). Pošto verujem u feminizam koji zahteva temeljno prevrednovanje društvenih struktura da bi svet u kojem živimo bio življivije mesto za sve nas, ne verujem u to da je činjenica da je neko žena sama po sebi dovoljna za politiku koja takvo prevrednovanje može sprovesti u delo.  

 

Foto: Lazara Marinković

Postoji li i među mlađom populacijom žena stigma “feminizma”, tj. odbijanje da se odrede kao feministkinje? Izaziva li riječ prijedore i ima li negativne (i kakve) konotacije?

Ništa manje i ništa više nego inače. Feminizam je standardni bauk. Pa ipak, umesto da lamentiram nad time što je tako, radije bih da se radujem što je, čini mi se više nego ranije, velik broj onih žena koje se lagodno osećaju kao feministkinje i tu borbu prepoznaju kao svoju.   

„Balkanski muškarci“ su često na glasu kao „mačo“ – jaki su, ne izražavaju osjećaje, imaju kontrolu… Je li to još uvijek model koji je na snazi u Srbiji ili se pak ta slika o muškarcima i očekivanja koji oni imaju o sebi (i drugi o njima) promijenila, na koji način?

U poslednje vreme postoji sve snažnija tendencija promišljanja pozicije muškaraca u ovom društvu, pre svega pod uticajem rada Marine Blagojević, premda je potrebno podsetiti da se Žarana Papić u tragovima bavila tom temom još početkom devedesetih. Opšte je mesto da se s padom socijalizma dogodila takozvana repatrijarhalizacija društva, i dugo se taj fenomen posmatrao isključivo iz perspektive promene koja je pogodila žene. Čini mi se da je danas sve prisutnija svest o tome da su okoštali stereotipi neodrživi, i da je neophodno videti kako su formirani rodni identiteti u socijalizmu, šta je opstajalo, a šta se menjalo društvenom emancipacijom.

Takođe, danas u uslovima opšte prekarnosti repatrijarhalizacija teško može opstajati, ukoliko je najizvesniji prihod za većinu penzija najstarijih članova domaćinstva. Kakvi god da su stereotipi, cena njihovog održanja postala je prilično visoka.  

Ovo je treći intervju u rubrici Jedan na jedan u našem serijalu ‘Razgovori o feminizmu na balkanu’, a stanju feminizma u regionu. Sledeće sedmice možete pročitati još jedan intervju sa vodećom feministkinjom sa Zapadnog Balkana.

Ovaj razgovor je uređivan radi dužine i jasnoće. Intervju je vođen na srpskom jeziku.

Naslovna fotografija: Lazara Marinković

 

KOMENTARI

1
PROČITAJ KOMENTARE
  • 20 Sep 2018 - 11:19 Marina Hughson: U Srbiji postoje različite veoma važne feminističke inicijative i šteta je što je to iz nekog razloga nevidljivo za koleginicu Zaharijević. Postoji SEFEM (Sekcija za feministička istraživanja i kritičke studije maskuliniteta) https://sefem.org/, a nedavno je objavljen i tematski broj časopisa "Sociologija" posvećen feminističkoj proizvodnji znanja na poluperiferiji https://www.academia.edu/36413803/FEMINISM_KNOWLEDGE_PRODUCTION_AND_SOCIAL_CHANGE_CRITICAL_PERSPECTIVES_FROM_THE_SEMIPERIPHERY_OF_EUROPE). O ostaloj feminističkoj dugogodišnjoj produkciji u okviru sociologije, antropologije, ekonomije itd. da ne govorim. Ostaje mi samo da zaključim da se radi o namernom previdu. O mojim tekstovima i publikacijama zainteresovani/e mogu da nadju više informacija na https://independent.academia.edu/MarinaHughson.
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI