U detalje | Kosovo X | Nezavisnost

Agonija 10godišnjice

Zarobljena kosovska omladina.

Piše - 16.02.2018

Kada sam odlučio da se bavim temom mladih na Kosovu, bio sam ubeđen da će subjekti mojih fotografija biti sarađivački nastrojeni i da neće kočiti moj rad. Imajući u vidu činjenicu da većina građana Kosova između 15 i 25 godina poseduje pametne telefone, ima pristup Internetu i provodi dobar deo dana objavljujući lične informacije, mislio sam da će moj posao biti lak i izvodljiv.

Pre deset godina, kada je Kosovo proglašeno nezavisnom državom, bio sam deo procesa dokumentovanja događaja koji su se odvijali toga dana. U to vreme, kosovska omladina je bila prepuna pozitivne energije, s nadom u svetlu budućnost dobrobiti i napretka — postojao je osećaj saradljivosti.

Kako nisam boravio na Kosovu da bih ispratio sve ono što se izdešavalo u protekloj deceniji, ipak vidim da su se stvari promenile. Naučio sam da više ništa nije isto. Nema entuzijazma i infrastrukture.

“Ne objavljuj moju fotografiju u novinama ili ću ti slomiti lobanju!”

Ova pretnja je pratila skoro svaku fotografiju. Reakcije su bile raznolike, ali su sve bile agresivne. 

Kao rezultat toga, posao koji sam obavio u protekle dve sedmice bio je ograničen na slike napravljene iz daljine i u samo dva grada, Prištini i Prizrenu. Nikada nisam naizlazio na ovakve reakcije, čak ni u najekstremnijim uslovima, kao kada sam se suočio sa članovima Fronta Al-nusra u Siriji. Inicijalno, oni bi mi rekli da ne žele da budu fotografisani i onda bi me pozvali da popijem čaj s njima.

Zasigurno veliki razlog za ovu frustraciju jesu mediji koji nepravilno predstavljaju ovu generaciju. Danas, više nego ikada ranije, mladi Kosova vide kako žive njihovi vršnjaci širom sveta. Oni se osećaju kao Evropljani, ali mnogi nisu prešli granice Balkana celi svoj život. Strane jezike govore tečno, ali nemaju s kim da komuniciraju na tim jezicima. Imaju dobar ukus muzike, ali ne mogu da prisustvuju koncertima svojih omiljenih bendova.

 

Tokom ovih nekoliko sedmica primetio sam da kosovska omladina nema ništa drugo da radi, sem da svoje slobodno vreme troši u kafićima na pametnim telefonima. Kao rezultat ove otuđenosti od realnosti, čak i njihovo socijalizovanje deluje bledo i nekreativno.

Nažalost, shvatio sam da su se njiihovi životi pretvorili u stalnu agoniju od koje ne mogu da pobegnu.

Međutim, u okviru sve ove okrutnosti, pronašao sam i lepotu: mlade ljude koji žude za višim stvarima, sanjare otvorenih očiju, ljude koji se bune i koji imaju sopstvena mišljenja, uprkos tome što osećaju da nemaju kome da se obrate.

Zamućena budućnost, ali sa jasnim nadama.