Jedan na jedan | Kultura

Aljketa Džafa Mripa: Ljudski je to što imam potrebu da budem glas obespravljenih

Piše - 05.04.2017

Konceptualna umetnica govori o izbeglicama, šoljicama čaja i o tome kako ju je otac nadahnuo.

Aljketa Džafa Mripa sedi u zadnjem telu otvorenog kamiona parkiranog ispred jedne od najpoznatijih zgrada u Londonu. Sa šoljicom čaja u ruci, raspoloženo razgovara s mnogim posetiocima njene nedavne instalacije “Izbeglice, dobro došli”. Instalacija je deo serijala pod nazivom “Ko smo mi?” koji se bavi temama poput identiteta, pripadnosti i migracija.

Instalacija Džafe Mripe se ističe jer se ne nalazi u ćošku sobe, već ponosno stoji, iako u zadnjem delu parkiranog vozila, ispred ulaza u muzej. Brojna radoznala lica zagledaju u kamion i čim vide vedre poruke “Izbeglice, dobro došli” i “Nada”, pored prelepog porcelana koji krasi starinski sto u centru, zbunjeni pogledi se ubrzo pretvore u osmehe.

Umetnica je stvorila mesto koje poziva ljude da sednu sa njom i podele svoje misli, mišljenja i lične priče na temu izbeglica. Atmosfera je udobna i prijatna, što je upravo ono što Džafa Mripa želi da oslika. Ta toplina je ono što ona vezuje za Britaniju kada se priseća svog dolaska u UK kao studentkinja umetnosti 1997. Ubrzo nakon toga  više nije mogla da se vrati u svoju rodnoj zemlji, Kosovo, gde je počeo rat a ljudi očajnički pokušavali pobeći.

Na najnovijoj postavci Aljkete Džafe Mripe, “Izbeglice, dobro došli”, ona je stvorila mesto u zadnjem delu kamiona koje poziva ljude da sednu i podele svoje misle i priče o izbeglicama. Fotografija: Bljerim Racaj.

Tema izbeglica je i dalje teška i izuzetno sporno pitanje, ali Džafi Mripi ne smeta da koristi svoju umetnost kako bi podigla svest o važnim društvenim pitanjima. To je ta društvena savest, ovaj aktivizam zbog kog je Džafa Mripa dobila podršku bivše predsednice, Atifete Jahjage, koja je pomogla u tome da se na Kosovo donese instalacija po kojoj je ona najpoznatija: “Mislim na tebe” (Thinking of You).

Džafa Mripa je 2015. koristila prištinski fudbalski stadion kao platno, ukrašavajući ga doniranim majicama i haljinama u znak sećanja na hiljade žrtava seksualnog nasilja u vreme rata. Tu instalaciju su mnogi pohvalili; bez presedana je bio ovaj njen rad o preispitivanju takve tabu teme na tako visokom nivou. Ona je doslovce shvatila izraz “provetravanje prljavog veša” i naterala je ovu državu, kao i celi svet, da se suoče sa nepravdom koje se mnogi stide i zbog koje se mnogi osećaju izopšteno iz društva.

K2.0 se sastalo sa ovom umetnicom i diskutovalo sa njom o nagonu za aktivizam, kako to oblikuje njenu umetnost i kako toliki deo njenog identiteta i iskustva igraju ulogu u radu koji proizvodi.

K2.0: Kako ste nekada i sami bili izbeglica, možda bi prvo pitanje trebalo da bude “Šta vas je nadahnulo da stvorite ovu instalaciju?” Šta vam je bila inspiracija za pristup koji se koristili?

Aljketa Džafa Mripa: Kada sam ovde došla pre 20 godina kao studentkinja umetnosti, sledeće dve godine nisam mogla da se vratim u svoju zemlju jer je počeo rat. Nekada sam radila u Crvenom krstu, pa sam videla solidarnost britanskog naroda. Svima su poželeli dobrodošlicu i tako sam gledala na Britaniju. Oni su otvarali svoja srca i domove ljudima kojima je to bilo potrebno. Tada sam počela da preispitujem šta se desilo sa dobrodošlicom koju sam ja iskusila. Dinamika se drastično promenila u proteklih nekoliko godina.

Džafa Mripa kaže da, kada je stigla u UK sa Kosova 1997. godine, ljudi su otvorili svoja srca i svoje domove, dok se sada atmosfera menja. Fotografija: Bljerim Racaj.

Ova instalacija je prvo prikazana u Britanskom muzeju.  Sada sedimo u zadnjem delu otvorenog kamiona — koje je značenje i koja inspiracija za ovo?

Pre dve godine sam bila na odmoru u Francuskoj i dok sam prolazila kroz Kale, na putu ka UK, videla sam izbeglice pored puta koji su očajnički pokušavali da uđu u kamion. Videla sam slobodu koju je kamion simbolizovao za ove ljude, jer je to išlo uz nadu i mogućnost da dospeju u drugu državu koja može da im pruži bezbednost koju nemaju. S druge strane, kamion ima element toga da predstavlja grob, jer su mnogi tako umrli. Razmišljala sam kako da vizuelno zabeležim ovo što vidim? Dakle, tako je to nastalo, taj kontrast i pozivnica ljudima da dođu i podele svoja mišljenja.

Džafa Mripa smatra da izbeglicama kamion može da simbolizuje i slobodu i grob. Fotografija: Bljerim Racaj.

Svaki delić rada koji ste stvorili vas je odveo na putovanje na jedan ili drugi način. Pre nego što ste se vi otisnuli na ovo svoje putovanje, čemu ste se nadali i čemu ste stremili sa ovom postavkom?

Sećam se kada sam bila devojčica sa 5 ili 6 godina, gledala sam televiziju i videla kako se škole na Kosovu zatvaraju i studenti truju, govorila sam sebi “Bože moj, kako ostatak sveta može da stoji mirno i gleda ovo što se događa?” Dakle, meni su ova pitanja, poput seksualnog nasilja, ljudskih prava, itd, vrlo duboko urođena. I to zbog načina na koji sam odgajana i načina na koji sam bila okružena politikom. Ja to sada vidim oko sebe, ljude u očajno teškim situacijama i onaj glasić iz mene izlazi, ta potreba da budem glas obespravljenih. To radim samo zato što sam čovek, kao i umetnik, sve to beležim na vizuelni način.

Ovo nije prvi put da ste stvorili rad koji pokreće i nadahnjuje dijalog o spornim pitanjima.

Kosovo je i dan-danas vrlo patrijarhalno društvo, ali to nisam videla odrastajući u porodici i okruženju — ja tako nisam odgajana. Tek kada sam sazrevala, počela sam da uviđam razlike u društvu i gde se mi žene nalazimo. Dakle, kao rezultat toga, uvek sam pokušavala da lepotu žena istaknem u prvi plan. Ne onu estetsku lepotu, već lepotu u našoj snazi i to je, na neki način, ono što sam htela da uradim sa postavkom “Mislim na tebe”. Ali, i pre toga, pokušala sam da se suprotstavim temama koje mnogi izbegavaju — moja izložba ovde, u Londonu, iz 2013. je obuhvatila radove o tome kako ja dojim svoju decu i kako sam na to ponosna, a druga tema se ticala toga kako perem svog oca. Svi ovi tabui o kojima se slabo priča, zbog njih sam nazvala izložbu “Prosto ne pričate o tome”.

Umetnici bi trebalo da stvaraju i nadahnjuju dijalog koji, na kraju, može da dovede do promena.

U vašem radu postoji element aktivizma. Da li bi bilo pošteno reći da vaš aktivizam i vaša umetnost idu ruku podruku?

Zasigurno. Jasno mi je da među umetnicima postoji tendencija da budemo sebični i zaljubljeni u sebi, u smislu “evo mog umetničkog rada”. Kod mene se umetnost uvek ticala pokretanja nečeg, stalno preispitivanje stvari i kreiranje platforme za ljude da se okupe. Samo onog trenutka kada se ljudi okupe može da se kaže da je aktivizam evoluirao od umetničkog dela do pozitivnih promena. Ja zaista verujem u aktivizam i to vidim u delima Aj Vejveja, koji svoj aktivizam kanališe kroz umetnost.

Meni to znači da pokazujem istinu kroz umetnost i pokazujem ono što se dešava. To je i razlog zbog kog sam toliko skoncentrisana na svoje radove i vrlo često prisutna u njima, jer je dosta toga povezano sa mojim iskustvima i identitetom. To je jedan od razloga zbog kog se tako pasionirano zalažen za poruku koju ističem.

Da li biste rekli da je to odraz vašeg stava prema ulozi koju umetnici moraju da igraju u današnjem svetu?

Ne mogu da govorim u ime svih, ali je to kod mene svakako slučaj. Stvar je u tome da se zabeleži istina, posebno sada sa svime što se dešava u svetu, sa ovim desničarskim političarima, umetnici bi trebalo da se protive. Kao umetnici, mi imamo određenu jačinu u glasu i treba da je koristimo. Upravo zato pominjem i cenim umetnike poput Aja Vejveja i, odnedavno, Benksija i njegov rad. Umetnici bi trebalo da stvaraju i nadahnjuju dijalog koji, na kraju, može da dovede do promena.

Kada su svi u školi pričali o tome šta žele da postanu kad odrastu, čule su se stvari kao što je "doktor", "advokat", a ja sam govorio "umetnik" i svi su mi se smejali.

Kada pričamo o umetnicima, i vaš otac je umetnik. Kako je to uticalo na vas?

Kako sam odrastala, odgajana sam u porodici umetnika i to je sve za šta sam znala. Moj otac i brat su umetnici. Dakle, otkako sam bila mala, znala sam da ću se baviti nečim kreativnim. Kada su svi u školi pričali o tome šta žele da postanu kad odrastu, čule su se stvari kao što je „doktor“, „advokat“, a ja sam govorio „umetnik“ i svi su mi se smejali.

Moja snaga je svoje polazište imala u mom ocu. Posmatrajući njegov rad, on je dosta šio i videla sam kako on u to šivenje prosipa sve — svoj bes, svoju frustraciju, a posebno kada je u pitanju okupacija njegove zemlje. Videla sam tu lepotu i posvećenost, pa je to dosta uticalo na mene. Upravo mi je zato mnogo stalo do istine, a manje do toga da nešto bude estetski prelepo.

Dugo to nisam videla, nisam videla uticaj koji je moj otac imao na mene; tek mi je kasnije u životu to postalo kristalno jasno. Pokušavam da uradim ono što je on radio, pričao je priču prikazujući svoj rad. Iako su naši stilovi vrlo različiti, moj otac, brat i ja i dalje, u suštini, imamo iste osnove. Moj otac me je oduvek učio da će me uvek isticati originalnost i zato moja umetnost ima različite forme.

Dakle, u smislu vašeg stila, prethodnog rada i budućih poduhvata, kako biste se opisali kao umetnica?

Ja sam konceptualna umetnica, pa se kod mene sve vrti oko koncepta, ideje i šta je ono što želim da kažem. To mi je uvek na prvome mestu. Onda je stvar u prezentovanju — da li želim da to bude slika, skulptura, fotografija, film, itd? Meni je to manje važno od koncepta.

Umetnost posmatram na univerzalan način. To je nešto što bi trebalo da putuje kroz zidove, preko granica, kultura i religija. To bi trebalo da bude nešto što može da uključi ljude i obuhvati svakoga, bez obzira na njegovu ili njenu pozadinu ili njihova uverenja. Dakle, kada razmišljam o gledaocu, to mnogo utiče na moj stil i pristup, jer razmatram ono kako želim da se ljudi osećaju nakon što vide moj rad. Usredsređujem se na to da pronađem način da najbolje uhvatim i predstavim ono što želim da kažem, na najmoćniji način. Zato je moj pristup promenljiv.

“Mislim na tebe” je bila postavka i dosta dobro je uspela, ali, na primer, kada je reč o radu u kom sam kupala svog oca, znala sam da fotografija neće biti dovoljna; film bi bio taj koji bi najbolje uhvatio poentu. Međutim, još jedan od mojih radova, “Deci”, obuhvata fotografije beleški iz privatnog dnevnika mojih nada i želja za moju decu, pored odeće iz vremena kada su ona bila novorođenčad. Emocije iza toga, te stvari postavljene jedne pored drugih, zaista su dobro obuhvaćene fotografijama. Ko zna čime će moj naredni rad da se bavi! Možda će to biti neki nastup, ili otisci, ili slikanje.

Prikaz: Blerim Racaj.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI