Poster kinematografskog remek-dela Jasujira Ozua “Tokijska priča” (Tokyo Story) lako je prepoznatljiv na zidu stana pevačice Fatime Kosumi u Berlinu, s kojom se Kosovo 2.0 sastalo preko Skajpa. Ovaj film iz 1953, koji istražuje priču porodice i odnosa između prošlosti i sadašnjosti raznih generacija, podudara se uveliko sa radom Kosumijeve koja u svom projektu istražuje uticaj tradicija i starijih generacija na sadašnji život.

Ova tridesetšestogodišnja umetnica sa kosovskim poreklom, koja je poznata i kao ANDRRA, objavila je video svog najnovijeg singla “Kalle Llamen” 2. januara. Ova pesma je ubrzo dospela na vrh muzičkih lista na Kosovu i u Albaniji. Ova pesma je njen prvi singl sa predstojećeg albuma “Paline” koji govori o albanskim devojčicama koje se udaju dok su još deca — što je praksa koja istrajava širom područja u kojima žive Albanci.

Najnoviji singl Andrre, “Kalle Llamen”, dospeo je na vrh muzičkih lista u Albaniji i na Kosovu. Ova pesma se nalazi na njenom predstojećem albumu “Paline”.

Predstojeći album, podržan od berlinskog muzičkog producenta i kompozitora PC Nack-a, sastoji se iz pet pesama. Glavna pesma, “Paline”, se bavi četrnaestogodišnjom Palinom, koja je protagonistkinja stare narodne pesme iz Ulcinja, a koju udaje porodica. U celom albumu, Andrra koristi tekstove iz tradicionalnih pesama Kanađerđ (alb. Kanagjergj) koje mladim snašama pevaju njihovi rođaci noć pre venčanja.

Pevačica, tekstopisac i filmski producent, ANDRRA je rođena u Rozenhajmu, Nemačka, kao ćerka roditelja kosovskih Albanaca. Ona je napustila svoj rodni nemački grad 2001, kada se preselila na Kosovo, gde je živela do 2010. Kao Fatime Kosumi, ona je postala uveliko poznata kosovska pop muzičarka tokom cele decenije.

“Postoji tranzicija od pesama koje sam pravila kao Fatime Kosumi i pesama koje pravim kao ANDRRA”, objašnjava ona za K2.0. “Fatime Kosumi je bila sve — kompilacija žanrova. Zato sam imala potrebu da stvorim umetničko ime, odakle počinjem ispočetka.”

Njen umetnički identitet kao ANDRRA je počeo nakon što se vratila u Berlin 2011. i onda kada je njeno interesovanje za pevanje albanskih narodnih pesama —  i uključivanje istih u svoju muziku — počelo da raste. Ona rezultat svega toga opisuje kao “pop-avangardu”.

“Narodna muzika u novom albumu i ‘Kalle Llamen’ postoji samo u sadržaju, u rečima”, kaže ANDRRA. “Ništa drugo nije narodno. Možda povremeno ima instrumenta kao što je fyelli (tradicionalna albanska flauta), ali se i ona pojavljuje u vrlo suptilnoj formi.”

Zajedno sa francuskim režiserom Vinsentom Munom (koji je sarađivao sa Arcade Fire-om, REM-om, Bejrutom i drugima), a uz podršku državne institucije Mjuzikbord Berlin i Opštine Priština, ona je putovala širom Kosova u maju 2014. da bi pronašla i snimila gotovo zaboravljene stare narodne pesme. Oni su posebno tražili specifičan pristup narodnoj muzici, rapsodiju koju pevaju žene iz ruralnih područja. Ova potraga i ovo putovanje će biti prikazani u kratkom dokumentarcu “Kang e defa — ženske rapsodije Kosova”, koji je biti objavljen zajedno sa albumom u maju.

K2.0 je razgovaralo sa ANDRRA o njenom singlu “Kalle Llamen” koji je dospeo na vrh muzičkih lista, o njenom putovanju otkrivanja rapsodija koje pevaju Albanke za vreme obreda venčanja i njenoj ambiciji da se društvena pitanja kojima se bavi u svojoj muzici, kao što su dečja venčanja, postanu deo mejnstrim diskursa.

K2.0: Kada si postala zainteresovana za istraživanje tekstova albanske narodne muzike?

ANDRRA: Otkako sam se vratila u Berlin, pre gotovo sedam godina. Tada sam počela da slušam više albansku muziku. Dok sam živela na Kosovu, nisam slušala albansku muziku.

To liči na nostalgiju imigranta koji žudi za domom…

Čovek počinje da oseća ljubav prema svojoj zemlji, prema pesmama. Muzika je ono što ujedinjuje vas i vašu zemlju kada niste blizu nje. Uvek sam smatrala da je narodna muzika vrlo zanimljiva, ali ne na isti način kao kada sam bila u Berlinu. Nisam je slušala zbog nacionalističke patetike. Ali kada sam počela da slušam [narodne pesme] i kada sam počela da ih muzički analiziram, dopale su mi se jer su hrabre kao kompozicije. One su me podsetile i na pripovedanje u bluzu koje mi se izuzetno dopada. To me je nateralo da više slušam bluz, što me je podsetilo na našu zemlju, našu muziku. Pa sam se usredsredila na pesme ove vrste, a koje su za mene vrlo slične američkom bluzu koji je, uglavnom, bio rasprostranjen u siromašnijim područjima i grupama, isti slučaj kao sa rapsodijskim pesmama na Kosovu.

Dopali su mi se i tekstovi, jer su bili iskreni, autentičniji. Rapsodije nisu nužno prelepe, već su realne. A to je ono što se meni dopalo, ozbiljna istina.

Posebnu pažnju ste posvetili rapsodijama koje pevaju žene iz ruralnih delova…

Setila sam se nekih kaseta koje su pripadale mojoj majci, iz vremena kada sam odrastala u Nemačkoj. Moja majka je imala neke kasete sa pesmama sa defom (defa, tradicionalne albanske daire), gde su pevale moje rođake i to je snimljeno na venčanjima mojih rođaka na Kosovu. Ali nažalost, u to vreme, mi smo bili zainteresovani za sve ostalo sem za albanski jezik i albansku kulturu, i albanski nismo dobro govorili. Nismo razumeli ništa od one [albanske] muzike i te snimke smo zamenili autorom Kortni Lav i pesmom “Hair”, ili onime što smo voleli u to vreme da slušamo. Setila sam se tih kaseta pre dve godine i sada mi je krivo što ih više nemamo. Dakle, te kasete su nestale, više ne postoje. Sami smo učinili da nestanu.

Onda sam počela da istražujem defađikeve (alb. defagjikeve, žene koje sviraju albanske tradicionalne daire) na Internetu i pronašla sam dosta pesama. Tako je nastala ideja za dokumentarac, a stvar je bila u tome da se putuje kroz sela i pitaju ljudi koji znaju za ove pesme, kako bih mogla da ih uzmem i stvorim nešto novo.

Ipak, nismo pronašli mnogo pesama tokom našeg istraživanja. Pronašli smo pesme iz različitih obreda koji su deo filma, ali ne i kanađeđ pesme, za koje sam se ja najviše interesovala. Naposletku, pronašla sam mnoge knjige objavljene u Rilindji [izdavačka kuća] osamdesetih godina, sa tekstovima koje je sastavio [pisac i folkloraš] Anton Ćeta iz raznih albanskih regiona. Nema melodije, ritma, nema ideje o tome kakva je pesma bila, ali je bar poznato kakve reči ima.

Dakle, tako ste stigli do Paline…

Palina je stigla do mene kroz ove knjige i pesmu koja je posvećena Palini. Ona počinje sa “Çke Palinë që je idhnu? Po don baba me më martu.” (“Palina, zašto si ljuta? Moj otac bi da me uda.”)

Ovaj tekst se peva Palini i njeno ime mi se mnogo svidelo. To je pesma iz Ulcinja, koja se peva Palini koja će uskoro da se uda u ugovoreni brak.

Album sa pet pesama koje se mogu naći u raznim regionima u kojima se govori albanski ispričaće priču o Palini. To je Palinin životni ciklus, od trenutka kada Palina shvata da joj je nametnut brak do trenutka njenog revolta, kada moli svoju majku da ne otvara vrata krušćima (alb. krushqi, posrednicima koji dolaze). To je ista sudbina mnogih devojčica, ali sam Palinu uzela kao primer.

Opis muzičkog videa “Kalle Llamen” navodi da je vaša majka imala ugovoreni brak takođe. Da li je ova lična porodična priča uticala na vaš rad?

Moja majka se verila kada je imala 14 godina i udala sa 17 godina. Meni ove teme nisu egzotične i udaljene, kao što ima ljudi u Nemačkoj koji kažu, “Čoveče, vrlo zanimljivo, bilo je ljudi koji su se venčavali sa 14 godina”. To nije moj način razmišljanja. Moj pristup je takav da kroz ove pesme pronađem majčine priče, očeve priče. Kada slušam rapsodije, na neki način, moja prošlost biva objašnjena. Da budem iskrena, mislim da mi kao pojedinci, kao deca, nosimo sa sobom traume i iskustva naših roditelja ako oni nisu davali značenje svojim iskustvima. Mislim da se neke traume prenose preko DNK, pa ako se mi kao društvo ne izborimo sa prošlošću kako bismo joj dali neko značenje, ona će se ponoviti. S jedne strane, trudim se da prošlosti mojih roditelja dam neko značenje kako bi moja budućnost imala značenje.

Obred temena [ritual iskazivanja poštovanja novih snaša prema rođacima mladoženje] se koristi kao vizuelni element u videu. To je i naziv jedne vaše pesme koja se zasniva na tekstovima narodne muzike. Šta vama znači čin temene?

Kada sam bila vrlo mlada, temena je označavala suzbijanje. Činjenica da je [snašama] govoreno “podignite ruku” i onda bi ona podigla ruku — mnogo sam se bunila kada sam videla temenu. Sada to posmatram sa estetičke tačke gledišta. U tome postoji neki izraz lepote, ali to na Kosovu, nažalost, ima značenje suzbijanja.

Muzički video “Kalle Llamen” je napravljen sa vašom porodicom u vašem porodičnom selu Bajčina, Podujevo. Kakvo vam je bilo to iskustvo?

Bilo je to izuzetno. Kao porodična veridba. Mi smo bili mali tim stručnjaka — ja, Aljban Nuhiu koji je korežiser videa i kamerman, Jetmir Idrizi koji je pravio fotografije, i Dardan Žegrova koji je bio Aljbanov pomoćnik. Devojka koja je radila šminku bila je moja prva rođaka, onda je moja majka spremila hranu kada smo odlazili kući [nakon snimanja]. Sve devojčice u videu su moje rođake i one su prespavale u našoj kući. Dakle, bilo je to vrlo zabavno, jer bismo se tamo probudile, nije bilo dugih putovanja, niti mnogo ljudi u ekipi. Bilo je vrlo lako.

ANDRRA je muzički video za svoj singl “Kalle Llamen” napravila sa svojim rođacima u rodnom selu svoje porodice. Fotografija: Jetmir Idrizi.

Kada je reč o devojčicama u videu — u prvoj polovini one imaju pobunjenički stav i stil, a onda vidimo kako su konformističkiji raspoložene i obučene isto. Potom koreografija, identični pokreti devojčica…

Mislim da su devojčice u nekim društvima individualisti, sa snažno naglašenim ličnostima. One imaju posebne karakteristike i svaka devojčica je posebna na svoj način. Ona je ona, kao što je isto to Palina dok se ne uda, dok je ne predaju, a onda postaje jednolična. Ona postaje snaša i gubi svoju individualnost, a onda imaju iste pokrete, istu odeću i iste frizure. Ako nisi kao ostali, onda štrčiš.

Pokreti devojčica, skromna koreografija uzeta je iz “Vallja e Çlirimit” (“Oslobodilački ples”) ili “Vallja e Ushtarit” (“Vojnički ples”) koji je, očigledno, vrlo star ples. Pronašla sam prastar snimak na Jutjubu, ali je to bilo dovoljno da vidim neke pokrete koji su mi bili potrebni, jer ples simboliše oslobođenje od okupacije, Turaka u ono vreme. Ti pokreti plesača koji su okupirani i nisu slobodni — dopali su mi se ti pokreti i oni su bili usvojeni u Palinin kontekst.

Ugovoreni i dečji brakovi jesu glavna tema albuma “Paline”. Da li mislite da bi kosovsko društvo ozbiljnije trebalo da se pozabavi ovim pitanjem?

Ja to više vidim kao globalnu temu. Mislim da je procenjeno da ima oko 700 miliona žena danas koje su udate kao deca. A 700 miliona je ogromna brojka, a da ne bude tema popularne kulture. Mislim da je pop kultura generalno vrlo siromašna u smislu pripovedanja. Imamo razne žanrove, estetiku, ali iste teme u pripovedanju.

Nedostaje mi raznolikost u pripovedanju, ima više različitih životnih stilova [osim onoga što vidimo]. Ja to vidim kao globalnu temu kojoj sam htela da pristupim s albanskog aspekta. Moj fokus nije na Kosovu, ali ja jesam sa Kosova i želim da ova tema dospe na svetski nivo.

Nema mnogo filmova i radova na ovu temu, a čak i kada ima, onda je to na estetskom nivou koji nas mnogo ne zanima.

Smatram važnim bavljenje ovim temama koje nas zabrinjavaju, da učestvujemo u kulturnoj debati, i htela sam da uključim svoju majku u ove priče, i moje rođake. Majke mojih rođaka koje se vide u videu, sve su se udale dok su bile vrlo mlade. Ali kada slušaju današnju muziku, one slušaju pesme koje za njih nisu relevantne, koje imaju životni stil koji nema ništa zajedničko sa njihovim životima. Mislim da je pomalo apsurdno što imamo 80 odsto žena iz ruralnih područja koje se udaju dok su vrlo mlade, a da ne mogu sebe da pronađu u pop kulturi. Njihove priče se ne pojavljuju u pop kulturi.K

Ovaj razgovor je uređen radi njegove dužine i jasnoće.