Perspektive | Dijalog

Promene granica na Balkanu — opasnost od otvorenih sukoba

Piše - 05.09.2018

Ponovno iscrtavanje granica potkopalo bi višedecenijske međunarodne principe.

Godine 2014, Denis Bećirević, aktuelni kandidat za člana Predsedništva Bosne i Hercegovine, uručio je inicijativu bosanskom parlamentu u kojoj predlaže izmene granica sa susednom Crnom Gorom. On je želio da se Sutorina, sićušno selo u blizini granice između Crne Gore i Hrvatske koje je pripadalo srednjovekovnom bosanskom kraljevstvu, pripoji savremenoj državi Bosni i Hercegovini.

Princip koji je pokušao uvesti bio je istorijske prirode, ali izuzetno slab jer, prema teorijama međunarodnih odnosa, Bosna nije postojala kao savremena država pre devedesetih godina, protivan je stavovima Badinterove komisije, protivan je Helsinškom dogovoru, podrio je Dejtonski mirovni sporazum i protivan je geopolitičkom uređenju i interestima velikih svetskih sila.

Ova se zamisao pojavila u periodu koji su neki analitičari nazvali Drugim hladnim ratom ili ‘nastavkom prvobitnog Hladnog rata’. Šta god da je u pitanju, Crna Gora i Hrvatska su sada obe države-članice NATO. Jedina obalska teritorija u južnoj Evropi, između Sirije i Atlantskog okeana, koja je sada deo NATO nalazi se 24 kilometara udaljeno od bosanskohercegovačke obalske linije oko Neuma. Da li bi bilo koja zdravorazumska osoba mogla da zamisli da NATO prepusti deo svoje teritorije, koliko god da je mala, državi koja nije članica alijanse i koja ima složeni unutrašnji poredak koji bi podveo Sutorinu pod vladavinu srpskih političkih snaga koje poskaču kada god im Moskva namigne?

 

Možda je izvodljivije zamisliti potencijalne promene granica između Srbije i Kosova baš zato što bi se to moglo smatrati nečim što potpada pod interese dvaju dominantnih sila iz Hladnoga rata.

Možda je izvodljivije zamisliti potencijalne promene granica između Srbije i Kosova baš zato što bi se to moglo smatrati nečim što potpada pod interese dvaju dominantnih sila iz Hladnoga rata — SAD i Rusije, koja je naslednica Sovjetskog Saveza. Na kraju krajeva, prvobitni sporazum o granici za vreme Hladnog rata bio je rezultat njihovih dugotrajnih pregovora.

Helsinška deklaracija (poznata i kao Helsinški dogovor), potpisana je tokom kulminacije, prilikom Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi 1975, gde je najavljeno uspostavljanje Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE), što je podrazumevalo nepovredivost granica u Evropi. Uz izuzetak Albanije i Andore, ovu deklaraciju su potpisale sve evropske države, kao i SAD i Kanada.

Ona je predstavljala odraz geopolitike Hladnoga rata, čime je omogućen produženi mir u Evropi, ako ne u ostatku sveta, gde su velike sile inicirale niz ratova niskog intenziteta (proxy war). Stabilnost evropskih granica, iako potpisana na papiru, nije bila pravnoobavezujuća, jer je ovaj dogovor omogućio da se dese mirne promene uz unutrašnju saglasnost.

Ova vrsta labavog pristupanja bila je namerna, jer se Amerikancima čitav proces nije dopao. Henri Kisindžer (Henry Kissinger) razumeo ga je kao da Zapad nešto prepušta levičarima, Zapad koji je zabrinut za ljudska prava, dok je Leonid Brežnjev to video kao potvrdu sovjetskog osvajanja posle Drugog svetskog rata u Istočnoj i Centralnoj Evropi, ali mu se nisu previše dopali određeni elementi, kao što su oni u vezi sa ljudskim pravima i vladavinom prava. Nijedna od ovih dveju strana ne bi bila zadovoljna da je deklaracija bila preciznija. U svom tadašnjem obliku, ona je omogućila vođama da tvrde da su ostvarili pobedu u ovom dugotrajnom procesu.

Ujedinjenje Nemačke je usledilo 15 godina kasnije i neki analitičari su ga smatrali prvim kršenjem deklaracije ili makar promenom u pristupu. Međutim, on je dogovoren interno — između dveju nemačkih država — i eksterno sa SAD, supersilom, a do 1990. i sa bivšom supersilom, Sovjetskim Savezom. Poslednji jugoslovenski ministar spoljnih poslova, Budimir Lončar, objasnio je u svojim memoarima kako su ga razni nemački političari upitali o tome da li treba da čekaju ili da se ujedine. Čak je i svemoćni istočnonemački kancelar, Helmut Kol (Kohl), bio mišljenja da bi trebalo da sačekaju iz geopolitičkih razloga.

Ovo je bila prva promena granica u Evropi koja je, prema mišljenju Dejana Jovića, profesora na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Zagrebu, napravila presedan i mogućnost različitih tumačenja Helsinške deklaracije. Nacionalisti u Sovjetskom Savezu, a posebno u Jugoslaviji, smatrali su da je nemačko ujedinjenje znak da im se ukazala prilika. Ovo je relativno mirno primljeno u bivšoj supersili, dok su svi Jugosloveni podigli oružje, odlučni da naprave promene unutrašnjih državnih granica.

Od svih federacija posle Drugog svetskog rata u Evropi, trima su na čelu bili komunisti. Čehoslovačka se razložila u ponoć, 31. decembra 1992, uz čaše šampanjca u rukama mnogih Čeha i Slovaka. Rastakanje Sovjetskog Saveza imalo je karakteristiku nekoliko ograničenih ratova, dok je niz postjugoslovenskih ratova označio kraj jugoslovenske federacije. Koliki god da je stepen nasilja bio u pitanju, jedan princip je poštovan u svim slučajevima: nepovredivost unutrašnjih granice u bivšim federacijama. Tako su republike postale države i nekadašnje unutrašnje granice postale su međunarodno priznate.

Međunarodna komisija koju je 1991. osnovala Evropska (tada ekonomska) zajednica s ciljem intervenisanja u proces raspada Jugoslavije, a često nazivana po imenu svog predsedavajućeg, Robertu Badinteru, pružila nam je pravna mišljenja o raspadu Jugoslavije, uključujući promenu granica. Pravni princip uti possidetis juris — koji podrazumeva da bi novoformirane države trebalo da imaju iste granice kao teritorije koje su obuhvatale pre proglašenja nezavisnosti — primenjivan je na međurepubličke granice koje su postale međunarodne granične linije.

 

Međunarodna komisija je donela odluku da je intervencija bila nezakonita, ali legitimna. Ovo je ostalo problematično do dana današnjeg.

Bilo je bitno razumeti da Savezna Republika Jugoslavija, koja se sastojala iz Srbije i Crne Gore, nije bila priznata kao jedini naslednik socijalističke federacije. Prema tome, pravni principi koji su primenjivani na postjugoslovenske države u pogledu priznanja — da samo republike imaju pravo da se odvoje — trebalo je, sa strogo pravne tačke gledišta, da se primeni i na ostatak savezne republike. Ovo bi moglo da bude problematično, kada se uzme u obzir 1999. i intervencija NATO na Kosovu.

Masovno kršenje ljudskih prava od strane beogradskog režima dovelo je do operacije NATO koja je rezultirala povlačenjem srpskih vlasti sa Kosova i uspostavljanjem Kosova kao međunarodnog protektorata. Međunarodna komisija, koju je ustanovila švedska vlada neposredno posle intervencije, a čiji je potpredsednik bio glavni tužilac MKSJ-a, Ričard Goldston (Richard Goldstone), donela je odluku da je intervencija bila nezakonita, ali legitimna. Ovo je ostalo problematično do dana današnjeg.

Da li bi nezakoniti čin mogao da dovede do priznanja nezavisnosti nove države? Badinterova komisija je presudila da je slovenačka deklaracija o nezavisnosti prihvatljva, dok su druge postjugoslovenske države morale da se suoče sa nekim preprekama: Hrvatska je morala da zaštiti svoju srpsku manjinu, Bosna i Hercegovina je morala da organizuje referendum o nezavisnosti, dok je Makedonija morala da se izbori sa otporom Grčke.

Šta god da je tačka sporenja, jedan koncept je iznova potvrđivan: nepovredivost bivših unutrašnjih granica. Suprotni koncept, koji je međunarodna zajednica odlučno odbacila, bio je etnički princip za kreiranje novih država na teritoriji bivše federacije. U jugoslovenskom slučaju, režim Slobodana Miloševića je ovaj koncept pretočio u “svi Srbi u jednoj državi”.

Međutim, ovo nije bio jedinstveni pokušaj precrtavanja granica. Upravo je hrvatski predsednik, Franjo Tuđman, iškrabao granice Velike Hrvatske na papirnoj maramici prilikom večere i pokazao je Pediju Ešdaunu (Paddy Ashdown), bivšem britanskom političaru i diplomatu koji je bio veliki podržavalac vojne intervencije devedesetih godina.

Umesto značajnog crtanja novih granica koje bi ogromnu većinu etničkih grupa unelo u jednu državu, princip zaštite ljudskih prava, zaštite manjina i procesi izgradnje države i institucija bili su uvedeni i prihvaćeni od strane velikih sila devedesetih godina. Iako je kosovsko proglašenje nezavisnosti priznato od strane većine zapadnih zemalja, Rusija, Kina, Indija i skoro polovina svetske zajednice ne priznaje Kosovo, pa je čak i pet država-članica EU protiv priznavanja. Španija, Slovačka, Rumunija, Grčka i Kipar imaju svoje unutrašnje razloge zbog kojih ne priznaju Kosovo — svoje manjine koje imaju ambicije da se otcepe — pa čak i da se Srbija i Kosovo dogovore o izmenama granica, teško je da će doći do promene stavova ovih pet država.

 

Razmena teritorija između Srbije i Kosova direktno bi dovela do sve homogenijih nacionalnih država formiranih u suprotnosti sa principima ljudskih prava i zaštite manjina.

Koncept samoopredeljenja, zajedno sa snažnim stavom protiv korupcije, nalazi se u središtu Vetevendosja — što znači ‘Samoopredeljenje’ — najveće kosovske opozicione partije koja se snažno protivi pregovorima sa Srbijom. Oni žele celovitost Kosova, ali je pitanje — šta bi se desilo kada bi narod u Albaniji, zapadnoj Makedoniji, na Kosovu i u južnim delovima Crne Gore bio upitan u kojoj državi želi da živi.

Nedavni razlazi u Samoopredeljenju mogli bi da učine da ovakav stav ostvari manji uticaj, ali se ovaj koncept bez poteškoća može pronaći u drugim delovima Balkana. Lider bosanskih Srba, Milorad Dodik, stalno preispituje međunarodnu zajednicu i državne vlasti u Bosni i Hercegovini svojim izjavama o referendumu o secesiji i ujedinjenju sa Srbijom. Ideja o homogenoj nacionalnoj državi Albanaca je duže vreme popularna — istraživanje javnog mnjenja iz 2010. zaključuje da, od 81 odsto anketiranih kosovskih Albanaca, 62 odsto Albanaca i 51 procenat Albanaca u Makedoniji podržava Veliku Albaniju — dok postoji anegdotalna podrška među Srbima formiranju ekvivalentne države.

Problem je u tome da postoje brojne druge etničke grupe koje bi bile pogođene ovim procesima, istorijske osnove državnosti bile bi preispitane, standardi u zaštiti nacionalnih manjina i ljudskih prava postali bi beznačajni i poruka svetu — Kavkazu, Centralnoj Aziji, Srednjem istoku — bila bi poruka podrivanja mira i bezbednosti.

Pre samo dve decenije, svet je intervenisao protiv stvaranja ‘Velike Srbije’. Svako istorijsko doba uvodi svoja pravila i svoje norme, ali da li se svet promenio dovoljno za samo 25 godina da bi dozvolio kreiranje etnički skoro sasvim čistih i uvećanih nacionalnih država? Prošao je skoro jedan vek od razmene stanovništva između Grčke i Turske. Da li je time rešen problem?

Razmena teritorija između Srbije (u slučaju Preševske doline) i Kosova (nekih severnih delova) direktno bi dovela do sve homogenijih nacionalnih država formiranih u suprotnosti sa principima ljudskih prava i zaštite manjina. Time bi se podrio suverenitet drugih postjugoslovenskih država. Iako članice EU, Slovenija i Hrvatska, nemaju znatne manjine koje naseljavaju velike delove ovih zemalja, Bosna i Hercegovina odmah dolazi u prvi plan nacionalističkih razmatranja.

Zašto bi, ako su promene granica u redu, Srbima u Mitrovici bilo dozvoljeno da se pridruže ‘susednoj zemlji’, a onima u Banjaluci to ne bi bilo dopušteno?

Jedini odgovor na ovo pitanje bilo bi da li bi promena granica između Kosova i Srbije održala mir i okončala dugogodišnji problem. Stvar je u tome kako objasniti drugima na Balkanu da njima ovo u prošlosti nije omogućeno i da im neće biti dozvoljeno da to urade nekada u budućnosti.

Da li bi promene granica na jednom mestu mogle da donesu mir i stabilnost, a samo nekoliko stotina kilometara daleko, ka severozapadu, da učine nešto sasvim suprotno?

Odgovor bi bio potvrdan da su procesi izgradnje država i institucija u Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Crnoj Gori završeni. Međutim, svaka promena granica bilo gde na Balkanu verovatnije bi učinila da poraste nestabilnost i da se omogući potencijalni povratak u stanje otvorenog sukoba na ovom području. Druga runda postjugoslovenskih ratova mogla bi da nastavi tradiciju Balkanskih ratova od početka 20. veka, kada smo, takođe, imali dve runde.

Način da se izbegnu sukobi i potreba za promenom granica mogli bi da se nađu i u konceptu komisije iz 2005, na čijem je čelu italijanski premijer Đulijano (Giuliano) Amato, a što bi bio koncept koji bi popularizovao britanski istoričar Timoti Garton Eš (Timothy Garton Ash). Predlog iz tog vremena bi učinio da Kosovo i Srbija postanu 33. i 34. država-članica EU, pristupajući uniji zajedno sa drugim balkanskim državama koje nisu članice prilikom ceremonije koja bi se održala u Sarajevu na stogodišnjicu atentata na Franca (Franz) Ferdinanda 1914, što je ubistvo koje je izazvalo Prvi svetski rat.

U međuvremenu, raspoloženje se promenilo od optimističkog ka skoro ekstremno pesimističnom. Četiri godine zaostajemo za tom godišnjicom, države Zapadnog Balkana su i dalje daleko od članstva u EU, a nove ideje — one koje ne obećavaju mnogo — ulaze u javni diskurs.

 

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI