U detalje | Mitrovica

Van okvira zidova i mostova

Piše - 28.02.2017

Građani Mitrovice koji su umorni od toga što ih koriste kao političke pijune.

Temelji su iskopani, a daske postavljene kako bi se pričvrstile sve strane. Nedelju dana posle petofebruarskog rušenja starog zida koji je izazivao beskrajne rasprave, čini se da je sve spremno za izgradnju novog zida na Trgu Kralja Petra na severu Mitrovice. Nova struktura će biti nešto niža i dva metra dalje od stare strukture, ali za razliku od njenog prethodnika, ona se gradi uz odobrenje Vlade Kosova i lokalnih institucija, što je deo odobrenih planova za takozvani projekat revitalizacije mosta preko reke Ibar i okolnog područja.

Odugovlačenje revitalizacije ovog područja se dešava gotovo dve decenije posle izgradnje “novog mosta”, poznatog i kao most na Ibru, koji je izgrađen da bi se omogućile bolje veze između srpski većinskog severa grada i albanski većinskog juga. To je, možda, jedini most koji je, umesto da povezuje, postao simbol podela — i to sve u gradu koji je nekada bio poznat kao grad roka i koji je nekada ujedinjavao kosovske Albance i Srbe. Na ovome mostu, čiju je izgradnju finansirala francuska vlada i koji je izgrađen 2001. godine, kada je posleratno Kosovo bilo pod upravom Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), morao je da radi čak 61 albanski i srpski radnik. Njihova imena, kao i ime francuskog rukovodioca projektom Piera Loticija, ugravirana su u bronzi na unutrašnjem delu mosta, gde stoje i danas.

“Oni su imena ispisali u znak jedinstva”, jedan prolaznik ironično komentariše za K2.0. Uskoro će ovaj građanin sa juga moći da vidi novi Trg Kralja Petra preko mosta, čijoj se neuspeloj simbolici izruguje.

Nova pešačka zona, koja zamenjuje postojeću ulicu koja polazi od ibarskog mosta i novog zida, dobila je naziv po Kralju Petru Prvom, koji baš i nije simbol jedinstva; poslednji kralj Srbije i prvi kralj Srba, Hrvata i Slovenaca je važna istorijska ličnost za Srbe zbog uloge koju je igrao kada je Kosovo — koje Srbija i dalje smatra svojim srcem — uvrstio u teritoriju svoje kraljevine početkom 20. veka, ugušivši svaki otpor u tom procesu.

“Problemi, kao ovaj sa zidom, jesu samo igre novca i moći koje se igraju iza leđa običnih ljudi.”

Sveukupni projekat revitalizacije, zbog koje će, prema rečima šefice Kancelarije EU na Kosovu, Natalije Apostolove, Trg Kralja Petra postati “najlepši trg na Kosovu”, jeste jedno od četiri pitanja za koja je postignut dogovor u takozvanom “istorijski važnom” sporazumu, potpisanom pod posredstvom EU, između Kosova i Srbije u avgustu 2015.

Ipak, u očima građana Mitrovice, kako na severu tako i na jugu, čini se da ništa od ovoga nije istorijski važno ili zanimljivo. Samo nekoliko dana nakon što je prvobitni zid uništen, apatični građani podsećaju da ovaj grad ima brojne druge probleme koji neposrednije utiču na građane od zidova i mostova za koje mnogi smatraju da su izgrađeni iz razloga “političke propagande”. Sve što oni žele je normalan život.

“Bolja infrastruktura, vodosnabdevanje i sređena kanalizacija. To su osnovne stvari”, kaže jedan momak od dvadesetak godina iz Severne Mitrovice, listajući svoje potrebe za K2.0 dok prolazi pored centralnog Trga Cara Lazara.

“Snimi me, samo me ne pitaj za ime” je zajednički uslov koji postavljaju mnogi građani u severnom delu grada. Dok su mnogi iznureni zbog stalne medijske pažnje koje Mitrovica privlači kada se god podignu napetosti, drugi se boje represalija ilegalnih grupa koje ulivaju strah svima koji govore “protiv srpskih interesa” — bilo da je reč o visokoj politici ili svakodnevnim problemima, kao što je loša kanalizacija.

“Pogledajte samo neregistrovana kola i taksije. Svuda se parkiraju. Kako ljudi uopšte putuju taksijem koji ne pripada registrovanoj firmi i nema tablice? Zar je to bezbedno i kako se time garantuje bezbednost, posebno za decu koja idu u školu?” pita jedan četrdesetogodišnjak. “U Mitrovici živim već 40 godina. Živeo sam i sa Albancima i nikada nismo imali probleme do 1999. Moj prvi komšija je bio Albanac… umorni smo od ovih političkih igara”, govori on dok polako odšetava.

"To je samo politička igra. Mi imamo probleme koji su više pitanje egzistencije."

Jedan njegov vršnjak ima iste brige. Njega ne zanima zid, dok tenzije u vezi sa zidom opisuje kao “političku igru”.

“Problemi, kao ovaj sa zidom, jesu samo igre novca i moći koje se igraju iza leđa običnih ljudi”, kaže on.

On govori o svakodnevnim brigama za preživljavanje i nostalgičan je prema godinama koje su prethodile 1999. godini. Mitrovica je nekada bila rudnički centar Jugoslavije, kada je fabrika Trepče zapošljavala oko 40 odsto gradskog stanovništva. Danas je to najsiromašniji grad na Kosovu, sa stopom nezaposlenosti od oko 70 odsto. Ovaj grad, sa svojim severom i jugom, koji je nekada bio blago cele Jugoslavije, sada je obeležen haotičnom infrastrukturom, neasfaltiranim ili poluzavršenim putevima, nestašicama vode i velikom populacijom pasa lutalica.

“Godine 2000. smo imali dosta problema, ali tada nije bilo zida u gradu — mi smo bili zid. Sada je to samo politička igra. Mi imamo probleme koji su više pitanje egzistencije”, kaže on.

Normalizovanje “onog nenormalnog”

Pričanje o ovim osnovnim, svakodnevnim problemima sa lokalnim i državnim zvaničnicima ili političarima ne smatra se normalnim, jer se sama Mitrovica ne smatra normalnim mestom.

Kao dokaz aktuelnih tenzija koje su deo svakodnevnog života, dok se K2.0 šeta gradom na dan kada izgradnja novog zida samo što nije počela, pažnja je uveliko usmerena na kancelariju Demokratske stranke Srbije Marka Jakšića koja je zapaljena u ranim jutarnjim satima. Jakšić optužuje srpskog premijera Aleksandra Vučića i njegove ljude na severu Kosova za ovaj čin koji se dogodio dan nakon što je Jakšić žestoko kritikovao Vučića zbog situacije oko mitrovačkog zida.

"Ovde su čak i najbanalnije stvari povezane sa politikom."

Valjdete Idrizi

Zvanična verzija Kosovske policije je da su grejna tela izazvala požar koji je uništio kancelariju. “Uključili smo dva stručnjaka, jednog iz institucija i jednog nezavisnog, kako bismo otklonili svaku sumnju. Prema njihovim izveštajima, uzrok požaru su dva grejna tela koja su ostala uključena tokom noći u kancelariji”, to je presuda portparola policijske stanice Severna Mitrovica. “Apelujem da se stvari ne politizuju, kako se to često dešava na severu, jer se tako kod građana stvaraju nepotrebne napetosti.”

“Mitrovica je drugačija”, kaže Valjdete Idrizi, jedna od najaktivnijih aktivista Mitrovice od rata i direktorka Community Building Mitrovica, što je NVO koja radi na severu i jugu grada. “To nam govore: ‘Vi ste drugačiji’. Ovde su čak i najbanalnije stvari povezane sa politikom”, kaže ona. “Ovde se stvari rade tako što sa vrha dolaze naređenja.”

Idrizi, poreklom iz Severne Mitrovice, jeste jedna od Albanaca koji su izmešteni 1999; nikada se nije vratila na imovinu svoje porodice. “Moja majka se selila iz stana u stan. Na jugu je iznajmljivala ukupno 11 stanova, jer ne može da koristi svoj stan na severu… jer nikada nismo bili prioritet našoj vladi. Zato što smo drugačiji, zato što smo Mitrovica”, kaže ona.

Prema rečima Idrizi, visoka nezaposlenost i izolacija kao rezultat viznih ograničenja jesu glavni problemi koji ujedinjuju ovaj kosovski podeljeni grad više od bilo kog mosta ili projekta “revitalizacije”. “Postoji rasprostranjena apatija, jer je mnogo godina proteklo, a šta god smo počeli da radimo da bismo napredovali bivalo je ispolitizovano ili korišćeno od obeju strana — ne samo od beogradske strane, već i od kosovske”, kaže ona.

Valdete Idrizi says that decisions in Mitrovica are rarely taken genuinely at a local level, but instead according to “orders that come from the top.” Photo: Majlinda Hoxha / K2.0.

Valjdete Idrizi kaže da se odluke o Mitrovici retko kada donose na lokalu, već u skladu sa “naređenjima koja dolaze sa vrha”. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Zastaje dok pokušava da se priseti perioda pre rata i vremena kada su ona i njena porodica živeli na svom imanju u Severnoj Mitrovici. “Oklevam, jer postoji tendencija da nas ljudi nazovu izdajnicima ili jugonostalgičarima svaki put kada se prisetimo tog perioda”, kaže ona uz sarkastičan smešak. “Ali, tada smo dobro živeli. Ljudi su dobro živeli. Bilo je i porodica koje su imale imanja i stanove, a sada žive u oronulim kolektivnim centrima na jugu”, nastavlja ona.

Prema njenim rečima, život u Mitrovici je stalni strah da bi “nešto moglo da se desi”. “Kao građani Mitrovice, zajedno sa našim sugrađanima sa juga ili severa, često smo zbijali šale kada se održavaju sastanci u Briselu. Govorili bismo da, ako tamo nešto dobro ne prođe, to znači da će se nešto zasigurno desiti ovde”, kaže ona. “Dakle, uvek ćemo biti rezervna guma ili trambulina za politike obeju država.” Ona kaže da je, po prirodi, optimista, ali kaže da ne veruje da proces revitalizacije ibarskog mosta ili ispunjavanje uslova za slobodu kretanja između severa i juga može da se dogodi dok se osnovna pitanja ne reše.

Idrizi naglašava da građani na severu retko kada osećaju potrebu da mogu da svoje svakodnevne probleme upute kosovskim institucijama, dok se građani na jugu i dalje bore sa prošlošću. “Postoje određeni mostovi u glavama ljudi koji su teži od metalnog ibarskog mosta”, kaže ona. “Najteže je povratiti poverenje ljudi, jer se rat desio, a vreme ne možete vratiti.”

Dok mostovi i zidovi i dalje dele građane Mitrovice, pijaca u Bošnjačkoj mahali u ovom gradu ih je stalno ujedinjavala. Srpski i albanski trgovci rade zajedno prodajući svoju robu u ovom kraju koji, uglavnom, naseljavaju Bošnjaci. Srbi govore albanski i Albanci govore srpski. Voće, povrće, prehrambeni proizvodi, odeća i čak nakit, sve na jednome mestu. Njih zid ne zanima. “Mi imamo naš posao”, jedna Albanka kaže za K2.0 dok traži par visokih potpetica krem boje za svoju srpsku mušteriju.

Nezaposleni, ali optimiste

Subota je. Kada je vikend, mnogi građani iz Severne Mitrovice svoje vreme provode u Beogradu, u poseti porodici i prijateljima. Ipak, Dino, Vasko, Jovana i Nenad, koji svi imaju po 20 godina, odlučuju se da svoju subotu provedu sa K2.0, ispijajući kafe u blizini Trga Cara Lazara.

Ovi mladi ljudi nemaju problem da govore o svojim nadama i brigama na tečnom engleskom; oni ne žele da slušaju o mržnji i segregaciji.

Oni budućnost vide na ujedinjenom i mirnom Kosovu, na Kosovu na kom će njihovi roditelji i preci biti ubeđeni da je najbolje živeti u miru. Njih ne zanima zid na Trgu Kralja Petra — mladi ljudi u Mitrovici imaju mnogo veće brige, kako sami kažu. Oni su nezaposleni, nemaju prilike za zapošljenje u gradu u kom žive i izolovani su.

“Isti putevi, iste prodavnice… ovde je mnogo dosadno”, kaže Dino. “Devedesetih godina, kad je Trepča radila, porodice su imale posao i živeli su dobro. Hoću da opet bude tako… Niko ne pita nas, građane, šta hoćemo. Zid i te stvari su propaganda sa obe strane. Niko nas nije pitao kada su ga gradili i niko nas nije pitao kada su ga srušili.”

Dino says that citizens are not asked what they want and that both Serb and Kosovar Albanian politicians use Mitrovica for their own propaganda. Photo: Jonny Wrate / K2.0.

Dino kaže da građane niko ne pita šta žele i da srpski političari i političari kosovskih Albanaca koriste Mitrovicu za svoju propagandu. Fotografija: Džoni Rejt / K2.0.

Dino i njegovi vršnjaci nemaju lepa sećanja na dan kada je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. Oni se sećaju protesta i suzavca na ulicama Severne Mitrovice. Oni za to krive lokalce. “Otprilike je ovako: ima ljudi koji su spremni da sebe povrede i da kažu da ‘mi ne prihvatamo nezavisnost’”, kaže Dino. “‘Dakle, povredićemo sebe i uništiti svoje živote, ali nećemo prihvatiti nezavisnost’. To je ono što sam ja video i, da budem iskren, bilo je to sve, samo ne osećaj nezavisnosti. Moramo da idemo napred.”

Prema Jovaninim rečima, niko ne bi trebalo da živi u prošlosti. “Osećamo kako nas politike Beograda i Kosova koriste u svoje svrhe”, kaže ona. “Narod na Kosovu, na severu i jugu, jeste u istoj situaciji. Ima problema i žalbi u vezi sa svim i svačim, ali niko ne čini ništa da to promeni.”

Jovana, originally from Prishtina, says that Kosovar Albanians and Serbs are in the same situation, with plenty of complaints but nobody doing anything about them. Photo: Jonny Wrate / K2.0.

Jovana, poreklom iz Prištine, kaže da su kosovski Albanci i Srbi u istoj situaciji, sa dosta žalbi, ali niko ne čini ništa tim povodom. Fotografija: Džoni Rejt / K2.0.

Jovana je rođena u Prištini, ali je njena porodica raseljena krajem rata 1999. i nikada se više nije vratila. “Nekoliko puta sam bila na jugu radi obuka”, kaže ona. “Poslali su nas u Prizren kombijem. Ne osećam da me Albanci ugrožavaju. Stekla sam prijatelje Albance.”

Dok se ovi mladi ljudi šetaju gradskim centrom u pratnji “stranaca”, nekoliko ljudi ih pogleda čudno. Vasko zastaje u parku da bi pozirao za K2.0 pored nekih grafita na kojima je oslikan pevač Džon Lenon; on kaže da je mir taj koji okuplja ljude, bez obzira na to da li se između njih nalazi zid ili most.

Vasko smatra da je Majljinda Keljmendi najbolji ambasador Kosova. “Ona koja je pobedila na Olimpijadi”, kaže on, smešeći se. Međutim, on izražava svoje žaljenje što niko ne predstavlja Kosovo kao celinu. “Neki Srbi i Albanci i dalje žive odvojeni jedni od drugih. Voleo bih da vidim da su ljudi ujedinjeniji, a posle devet godina bih voleo da vidim Kosovo sa znatno manjom stopom nezaposlenosti, sa boljom ekonomijom”, kaže Vasko.

Vasko believes that Majlinda Kelmendi is Kosovo’s best ambassador but is frustrated that nobody represents Kosovo as a whole. Photo: Jonny Wrate / K2.0.

Vasko smatra da je Majljinda Keljmendi najbolji ambasador Kosova, ali je isfrustriran što niko ne predstavlja Kosovo kao celinu. Fotografija: Džoni Rejt / K2.0.

Međutim, ovim mladim ljudima je teško da zamisle svoju budućnost na Kosovu. Dino bi da otvori svoj biznis, ali kaže da je malo prilika za to. “Ako se ekonomska situacija ne promeni, otići ću u Zapadnu Evropu”, kaže on.

U Severnoj Mitrovici ne postoje pozorište, bioskop ili sportska hala, a obrazovanje postoji u dvema etnički segregisanim školama. Ipak, čini se da niko ne pokušava da reši ove probleme — pažnja se uvek skreće na nešto drugo.

Nenad smatra da roditelji i radikalne grupe ne bi trebalo da utiču na mlade na severu. On misli da bi oni trebalo da promene svoj mentalni sklop i da žive u miru: “Svi se žale na sve, ali šta čine kako bi promenili situaciju? Ništa!”

Nenad thinks that a mindset change is required for a more optimistic future in Mitrovica. Photo: Jonny Wrate / K2.0.

Nenad misli da je potrebno promeniti mentalni sklop radi bolje budućnosti u Mitrovici: Fotografija: Džoni Rejt / K2.0.

Dino smatra da isto važi za kosovsku politiku i za Skupštinu Kosova. “Glasao bih na izborima na Kosovu… da imam za koga da glasam”, kaže on, gorko se smejući zajedničkim problemima Srba i Albanaca u vezi sa političkim garniturama. “Stvar je u tome što ja, na primer, znam partije koje su u Srpskoj listi, i znam šta su obećali. Ali, da li nešto rade zaista? Ne. Znam koja je stranka Hašima Tačija, ali da li on radi nešto za građane Kosova? Ne. Samoopredeljenje nam šteti jer baca suzavac mesecima, zbog demarkacije [kosovsko-crnogorske granice]. Ispostavlja se da oni koče proces vizne liberalizacije. Sada ja vas pitam: Za koga da glasam, čak i da hoću?”

Dok vlade Srbije i Kosova diskutuju o dugom i sporom procesu normalizacije, svakodnevne frustracije Dina i njegovih prijatelja teško mogu da nađu mesta u agendama donosilaca odluka. U međuvremenu, svakodnevni problemi su ti koji će i dalje ujedinjavati ovaj rudnički grad koji na severu čuva statua Cara Lazara, a na jugu statua Ise Boljetinca koji nosi albansku zastavu.K

Prikaz: Ade Mula / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI