Jedan na jedan | Film

Bljerta Zećiri: Priča o našem Romeu i Juliji je priča o istospolnoj ljubavi

Piše - 23.12.2017

Kosovska rediteljka govori o zabranjenoj ljubavi, procesima oko kojih se njeni filmovi vrte i ženama u kinematografiji.

Na prvoj svetskoj premijeri, prvi igrani film Blerte Zeqiri (Bljerte Zećiri) doneo joj je dve nagrade, ali je trenutak po prikazivanju filma bio taj koji joj je priredio najveće zadovoljstvo.

Žena iz publike prišla je Zećiri i njenom timu, rekavši joj u suzama: “Moj otac je napustio našu majku, mene i moju sestru iz ovog razloga. Oduvek sam bila besna na njega. Nikada nisam htela da pričam ili slušam o tome. Ovo je prvi put da razumem šta se dešava”.

“Brak” (“Martesa”) u režiji Zećiri i po scenariju nje i njenog partnera Kreshnika “Keke” Berishe (Krešnika Beriše) imao je svoju premijeru na Filmskom festivalu Black Nights (Blek najts) u Talinu, Estonija, gde je osvojio dve nagrade na ceremoniji zatvaranja 2. decembra. Film se takmičio u kategoriji “First Feature Competition”, gde je osvojio nagradu “Fipresci” pored drugih 15 debitantskih filmova. Osvojio je i specijalnu nagradu žirija za glumački sastav i one koji su učestvovali u izradi filma. Film je ubrzo nakon toga privukao pažnju kritičara koji su kazali da je reč o jednom od najboljih ovogodišnjih debitantskih filmova u evropskoj kinematografiji.

“Ovaj film se bavi nemogućom ljubavlju između dveju osoba istoga pola, jer mislim da je suludo zaustaviti ljubav u ime nekih društvenih normi. Ljubav nije zločin. S druge strane, zabrana ljubavi jeste. Zato želim da posvetim ovu nagradu najlepšem osećaju: ljubavi”, izjavila je Zećiri na dodeli nagrade.

Film istražuje ljubavni trougao između Bekima (Alban Ukaj (Aljban Ukaj)), Anite (Adriana Matoshi (Adriana Matoši) i Noli (Noljija) (Genc Salihu (Genc Saljihu)). Anita i Bekim se pripremaju za venčanje, dok Anita čeka vesti o svojim roditeljima koji su nestali u ratu na Kosovu. Njihovi planovi se zamrse kada se Bekimov bivši ljubavnik Nolji vrati iz inostranstva.

Prema mišljenju Zećiri, ljubav između osoba istog pola predstavlja Romea i Juliju savremenog doba. Ona kaže da je ljubav, nemoguća ljubav, ključna ideja na kojoj se film zasniva.

“Dobili smo komentare publike koja nije mislila da je reč o LGBTI filmu, već filmu o ljubavi”, kaže Zećiri. “Ovo me je mnogo usrećilo, jer je to bio cilj.” Ona objašnjava da je, umesto da ljude svodimo na njihovu seksualnost, htela da prikaže osobu.

Naracija je posao iz snova autorke Zećiri još otkako je bila devojčica koja je odrastala u Suvoj Reci. Ona je zamenila svoj primarni cilj studiranja književnosti odlukom da ispriča priče kroz film, ali ju je jedan razgovor na Fakultetu umetnosti u Prištini omeo na duže vreme da to uradi.

“Rediteljstvo nije posao za žene, jer zahteva potpunu predanost. Sutra bi žena mogla da se uda i da sve to ostavi za sobom”, priseća se profesorovih reči, kada je otišla da pita za proces apliciranja.

Obeshrabrena, počela je da studira dramaturgiju i prvobitno je napisala scenarije za svoje kolege iz sveta filmske produkcije. Ali zbog želje da vidi kako se njene priče pretaču u film i zbog insistiranja svoje sestre rediteljke, Lendite Zeqiri (Ljendite Zećiri), ona je otišla u Pariz da bi nastavila da studira sa fokusom na filmsku produkciju i dramaturgiju.

Foto: Majlinda Hodža / K2.0.

U produkciji je napravila svoj prvi film, “Exit”, 2004. godine, što je otvorilo vrata drugim kratkometražnim filmovima, uključujući “OK”, “The Dinner” (“Darka”) i “The Return” (“Kthimi”); ovaj poslednji je obezbedio Zećiri nagradu za najbolji međunarodni kratkometražni fiktivni film na Filmskom festivalu Sundance (Sandens), zbog čega je postala jedan od najboljih reditelja Kosova.

Ona kaže da je kosovska kinematografija ušla u novu eru, u eru u kojoj rediteljke dobijaju priliku za finansisku podršku Kinematografskog centra Kosova, pa onda stvaraju prelepu umetnost.

K2.0 se sastao sa Zećiri posle njenog povratka iz Talina da bi diskutovali o nadahnuću koje se krije iza njenog prvog igranog filma, o ljubavi i pojavljivanju žena u kosovskom filmskom stvaralaštvu.

K2.0: “Martesa” (Brak) je debitovao na festivalu i osvojio dve nagrade. Da li ste očekivali to?

Bljerta Zećiri: Uopšte nisam, jer smo na filmu radili dosta dugo. Prošlo je pet godina otkako smo počeli, a na kraju smo nekako izgubili osećaj po pitanju toga šta smo radili, nismo znali šta smo napravili. Da li smo napravili nešto dobro? Da li će se ljudima svideti? Nismo mogli da čekamo da vidimo da li će ga javnost razumeti ili kako će ga primiti.

U Talinu je publika bila iz inostranstva i mi nismo znali da li će oni razumeti kosovsku situaciju i šta film predstavlja, ali je dobro primljen i zbog toga smo bili vrlo srećni.

Rekli ste da je “Martesa” vaš najbolji film dosad.

Mislim tako jer je realizovan na najbolji način. Možda nije najbolji, ali je realizovan na najbolji način. Vrlo sam zadovoljna radom koji su glumci uložili u ovaj film, vrlo sam zadovoljna osvetljenjem, editovanjem, svime. Mislim da je, tehnički gledano, ovo moj najbolji film dosad.

Ovo je vaš prvi igrani film i verovatno ste sebe zatekli kako obrađujete mnoge teme dok razmišljate o tom projektu. Zašto ste izabrali temu ljubavi između istopolnih osoba?

Ljubav je najlepši osećaj koji delimo kao ljudi. Kada sam počela da radim na filmu, bilo je nekako… prosto rečeno, svet mi se više otvorio, dok se na Kosovu ništa nije dešavalo. Na Kosovu je u to vreme postojao jedan mračniji period u tom smislu.

Počela sam da radim na filmu nakon što su me nadahnule istinite priče, događaji koje su iskusila dva moja prijatelja. Onda sam izmislila priču, ali je to bila početna pozicija. Jedna moja prijateljica je saznala da joj je suprug gej nakon što su dobili dvoje dece. Celo ovo iskustvo joj je teško palo.

S druge strane, imala sam i gej prijatelja koji se suočavao sa ovim problemima. On je vrlo otvorena osoba koja ne voli da laže ljude ili da ih povređuje. Prosto želi da živi život onako kako oseća da bi trebalo, ali je društvo vršilo veliki pritisak na njega.

U stvari, ovo me je stvarno nateralo da rešavam to pitanje. Govorio bi mi: “odmah posle rata, društvo je počelo da se otvara i počeli smo da se nadamo da će se stvari promeniti, ali sada, 10 godina nakon rata, društvo je ponovo počelo da se zatvara i ljudi se više zatvaraju”.

Onda je sve došlo do tačke gde mi je rekao: “ili ću da napustim Kosovo ili ću da se oženim”. Naravno, napustio je Kosovo, što je za njega vrlo dobra stvar i mi smo počeli da radimo na ovu temu.

Mislim da ljubav, pošto je najlepši osećaj, ne može biti zabranjena. Nasilje mora biti zabranjeno, rat mora biti zabranjen, govor mržnje… kada nekoga volite, svet vam izgleda bolje, sve smeće koje vidite napolju izgleda lepše. Postajete bolja osoba, pa tako svet neće biti oštećen ako dozvolimo ljudima da se vole.

To je uticalo na mene da napravim ovaj film, motivisalo me i osnažilo čak pet godina kasnije. Da nije reč o nečemu u šta snažno verujem, dosadilo bi mi.

Dakle, kažete da, baš kao što je slučaj sa filmom, ljubav u kosovskoj državi definiše se pomoću nametnutih društvenih normi.

To je poruka koju pokušavam da prenesem, jer drugi oblici ljubavi nisu prihvaćeni u našoj zemlji. Ljudi i dalje ne prihvataju druge vrste ljubavi, sem ako odgovara drugima: majci, ocu, njemu ili njoj. Mi prihvatamo samo ljubav između heteroseksualnih parova i još problematičnije je kada je reč o brakovima ili ljudima drugih nacionalnosti koji odišu ljubavlju. To ponekad postaje vrlo krupno pitanje! Oni govore stvari poput: “koji će jezik njihova deca da govore”.

U intervjuu u Talinu, pomenuli ste da je proces pisanja scenarija trajao pet godina i da ste ga napisali u saradnji sa glumcima. Da li vam pisanje scenarija predstavlja rad koji traje i koji oblikuje učešće glumaca?

Prvobitno je to bio samo narativ, sinopsis, jedna situacija. Imali smo zamisao o čoveku koga je društvo primoralo da se oženi ženom uprkos tome što je on voleo nekoga drugog. Tako imamo taj konačni trenutak kada on odlučuje da se povinuje društvenim normama, ubijajući sebe i onu drugu osobu — ova druga osoba je kolateralna šteta.

Samo smo imalo ovo. Inicijalno sam radila sa Adrianom [Matoši]. Pozvala sam je, jer ona poznaje moj stil rada iz prošlih projekata. Film “Kthimi” (Povratak), na kom smo radili ranije, takođe je stvoren na ovaj način. Dakle, imali smo narativ, onda smo zajedno gradili likove.

Snimali smo scene i glumci su improvizovali. Stavili smo ih u teške situacije. Rekli smo im “idite na ovaj deo scenarija”, onda na još nekoliko delova, a onda su glumci sve to sami nadogradili i napravili dijalog. Zaista mi se dopao ovaj proces.

Dopada mi se kada kombinujem žanrove ili granice između stvari. Volim kada su granice zamućene.

Ipak, ne možete da obezbedite finansijska sredstva za igrane filmove ako želite da stvari uradite na ovaj način. Ali morate da imate scenario, jer je nivo sredstava koja tražite poprilično visok. Da bi se ovo ostvarilo, morali smo da sprovedemo proces improvizacije tokom pisanja scenarija.

Tako smo Keka [Krešnik Beriša] i ja napisali scenario, potom smo napravili prvi nacrt. Potom smo okupili glumce i napravili neku vrstu analize ili radionice. Otišli smo negde na nekoliko dana i intenzivno radili na scenariju.

Stvarali smo raznovrsne situacije, u kojima smo tražili od glumaca da odigraju nekakvu scenu i oni bi reagovali sa svojim idejama. Nasnimili smo ih pametnim telefonima i stvarima koje su nam došle podruku. Kasnije smo se vratili i nastavili da pišemo scenario, ovaj proces se dešavao nekoliko puta dok nismo završili proces pisanja scenarija.

Meni je bilo od presudne važnosti da dosegnemo realnost u ovom filmu. Da ga napravimo da bude što je moguće realnijim, a kako bi imitirao dokumentarac što je više bilo moguće — nešto što nije planirano, što se desilo spontano. To je ono što smo tražili. Da bi se ovo postiglo, morala sam da prođem kroz ovaj proces.

Glumci nisu čuvali ništa za sebe svih ovih godina i radujem se što su ostali s nama. Posebno Aljban [Ukaj], s kojim sam radila i ranije. On ima vrlo zapaženu karijeru.

Aljban je dosta toga žrtvovao jer je svaki put putovao do Sarajeva. On je postrani ostavio dva dodatna dana kako bi radio na ovom projektu, jer mi nismo bili u mogućnosti da mu platimo kartu, pa je dolazio ovamo samo radi ovog projekta.

Prvobitno nismo imali budžet, jer je to bila samo jedna ideja. Prvi nacrti scenarija nisu bili najbolji. Posle svakog sastanka, plašila sam se da će reći “ovo je bezumlje, kako da izađemo iz ovog projekta”, ali su oni nastavili i ostali su s nama. Isto važi za Genca [Saljihua] kome je ovo prvi put da je igrao u nekom filmu. Vrlo sam zahvalna što su nastavili da nam veruju čak i kada sam i ja sama imala sumnje.

Proces se nije tu završio, jer smo se navikli na to da radimo jedni s drugima na ovaj način. Ovaj naš istraživački rad nastavio se čak i kada smo počeli da snimamo. Čak i kada smo imali scenario, i dalje smo tražili od glumaca da improvizuju i pronalaze nove stvari. Zato je njihov doprinos bio vrlo, vrlo značajan. Zato sam vrlo srećna da su dobili nagradu za glumačku postavu, jer su zaista dali od sebe sve što su imali.

Foto: Majlinda Hodža / K2.0.

Ovaj dokumentacioni pristup, koji se ogleda u stilu snimanja, primećen je u filmovima “Kthimi” i “Martesa”.

Dopada mi se kada kombinujem žanrove ili granice između stvari. Volim kada su granice zamućene. Mnogo volim dokumentarne filmove, ali i igrane, pa sam pokušala da napravim fuziju dokumentarca i igranog filma.

Iako je ovo igrani film, ideja je bila da imamo mobilnu kameru, kako bi stilovi snimanja i editovanja oslikavali jedan dokumentarni film. S druge strane, hteli smo da dobijemo boje i toplinu igranog filma. Sviđa mi se kada je pomešano, kada ne postoje jasno omeđene granice između žanrova.

Da li mislite da ne biste uspeli da pronađete druge glumce — pored Genca i Aljbana — i da bi ljudima bilo vrlo teško da, bez predrasuda, tumače gej likove?

Mislim da bi, kada ne bih imala ove glumce, ovaj film bio sasvim drugačiji. Dali su dosta sebe.

Vrlo je važno da pronađete glumce koji dele mišljenja o pitanjima kojima se ja bavim, glumce koji nemaju predrasude prema određenim pitanjima. Tokom procesa odabira glumaca, vrlo sam bila impresionirana razgovorom, načinom na koji glumac ili glumica gleda na neko pitanje kojim se mi bavimo, a umesto da se sve svodi na veštine i talenat glumaca.

Mislim da su glumci mnogo talentovaniji od nas. Najbolji deo industrije su glumci, pa tako koga god da sam izabrala da glumi — uradio bi dobar posao, ali mislim da su oni ti koji su izneli film.

Tokom procesa odabira glumaca za “Kthimi”, trebalo mi je dosta vremena da pronađem odgovarajuću osoba koja bi igrala ulogu Adrianinog supruga, jer sam se sastala sa mnogim glumcima i nisam mogla da pronađem osobu koja bi imala dovoljno osetljivosti da to odglumi, sve dok nisam pronašla Lulzima Bucollija (Ljuljzima Bucolija). On je sasvim razumeo ulogu. Bili smo na istoj talasnoj dužini.

Isto ovo se desilo sa glumcima u filmu “Martesa”. Bili smo na istoj talasnoj dužini kada je reč o datoj temi. Imali smo slična suštinska razmišljanja, a ideje su nam bile sasvim drugačije i mislim da je to sve obogatilo film i napravilo ga ovim što on jeste.

Upoznala sam raznovrsne ljude, čula različite priče. Razgovarala sam sa mnogim ljudima iz [LGBT] zajednice i pokušala da razumem, pre nego što sam dublje ušla u tematiku.

Sastala sam se sa brojnim glumcima i svi su, generalno gledano, govorili “ja bih to uradio”, jer oni to vide samo kao neku ulogu. S druge strane, bilo je glumaca koje je ova ideja zaintrigirala, ali kada su počeli da pričaju o temi, videlo se da su imali predrasude.

Duž puta bi se ovakav njihov stav promenio, jer bi počeli da tumače taj lik. Ali nisam htela da imamo bilo kakve prepreke. Nisam mogla da radim na njihovom mentalitetu, a onda na njihovim ulogama. Ovo nisam morala da radim sa Aljbanom i Gencom. Obojica su vrlo hrabri i uživaju u izazovima. Aljban voli da obavlja zahtevan posao, dok je Genc sasvim promenio svoj umetnički medijum kako bi sebe preispitao.

U sceni koja nas uvodi u film, Bekim (koga tumači Aljban Ukaj) se igra s psom. U intervjuu ste rekli da ste prilikom izgradnje narativa i likova pokušavali da obuhvatite teme koje se u našem društvu zanemaruju, kao što je zlostavljanje životinja.

Većina stvari o kojima smo pisali bile su stvari koje smo Keka i ja osećali i doživljavali u svakodnevnom životu. Pre nekoliko godina imali smo psa i postali smo mnogo empatičniji prema životinjama. Zato ta scena postoji u filmu.

Dok smo radili na likovima, hteli smo da prikažemo Bekima kao osobu kojoj je društvo načinilo veliku nepravdu, ali je i dalje nesebičan i pronalazi vreme da pomogne psu u nevolji. Dakle, iako je morao da pokaže snagu sve vreme, a zbog patrijarhalnog društva, i uprkos ovim maskama koje je morao da nosi kako bi bio poštovan u svom društvu, on je gajio i empatiju i nije imao problema da je pokaže.

Kada dvoje aktivista zatraži od Bekima da organizuju zatvorenu žurku za LGBTI ljude, Bekim čak i ne razmatra da prihvati ovu ponudu. Da li Bekim u sebi gaji internalizovanu homofobiju?

Bekim je ‘autohomofob’ koji ne želi da prihvati sebe, jer ono što društvo od njega očekuje duboko je ukorenjeno u njemu. Ne može da pobegne od onoga što društvo od njega zahteva.  Dakle, na izvestan način, on sebe mrzi zbog toga što jeste i želi da postane ono što drugi žele da on bude. Ne usuđuje se da posluša svoj unutrašnji glas. Iz ovog razloga, on se ženi i poštuje pravila, jer se plaši da izađe u javnost onakav kakav je. On je i sam ‘autohomofob’.

On nikada ne želi da naškodi Aniti. U stvari, on ulazi u vezu jer želi da bude neka vrsta spasitelja. Zato se on bavi time i pomaže usamljenim psima na ulici. A u ovom slučaju, Anita je vrlo usamljena. Iako je snažna žena, usamljena je jer je doživela veliku tragediju i nema porodicu.

[Bekim] misli da radi nešto dobro za njihov odnos, da joj pomaže. S druge strane, zbog samoće i činjenice da ona nema porodicu, [Anita] ne primećuje male nijanse koje pokazuju da on nije stopostotno zaljubljen. Mi smo mislili da je ovo najbolji način da se prikaže kako ovo dvoje ljudi, koji su snažni i nezavisni, upadaju u ovu vrstu zamke.

Foto: Majlinda Hodža / K2.0.

“Martesa” se bavi pitanjem nestalih osoba. Iako se film ne svodi na ratna dešavanja, rat se posmatra u tom kontekstu, kao posledica. Isto ovo važi za “Kthimi”, iako se ovaj film bavi posledicama rata na direktniji način. Čini se da vam je ustanovljavanje posledica rata na ljudske živote od posebne važnosti.

Sebe preokupiram sa stvarima koje me okružuju, jer ih najbolje poznajem. Rat je uticao mnogo na moj život, iako, na svu sreću, niko od mojih bliskih rođaka nije izgubio život, ali ipak ne mogu tako lako da zaboravim ono što se desilo.

Vidim da je rat i dan-danas prisutan u našem društvu. Ako sedite s nekim duže od sat vremena, rat će se sigurno nametnuti kao tema razgovora. Makar će neko reći “ovo se desilo pre rata”. To je događaj koji vreme deli na dva dela. Svi ljudi su obuzeti na ovaj način. Kako sam htela da film bude što realniji, morala sam da uvrstim i rat. On se uvek negde pojavi. Jer mislim da preokupira nas i predstavlja deo nas.

To je zasigurno deo mene. Ja sam iz Suve Reke, gde su neki od najužasnijih masakara počinjeni. I mnogi ljudi koje sam poznavala pre više nisu sa nama ili su nestali — prijatelji, komšije. Dakle, to predstavlja deo mene, mog bića.

Da se vratimo na Anitu i Bekima. Da Anitini roditelji nisu ubijeni u ratu, da li bi Bekim i dalje bio s njom u vezi?

Mislim da bi Bekimu bilo lakše da je napusti. A ne znam da li bi se Anita zaljubila u Bekima koji je ne voli u potpunosti. To je neki moj osećaj, da ju je nesreća u životu navela u druge nesreće.

Bilo nam je vrlo teško da pronađemo ravnotežu koja bi učinila da nam se sva tri lika dopadnu, ali i da sva tri lika budu žrtve. U stvari, oni svi i jesu žrtve i svi u ljubavnici. Ljudi su. Imaju svoje dobre i loše strane.

Bilo je vrlo teško jer, dok provodite više vremena sa Anitom, počinjete da mrzite Bekima, onda provedete neko vreme sa Bekimom i čini vam se da je Anita naivna. S druge strane, Nolji, sa svom tom ljubavlju prema Bekimu… kada provedete vreme s njim, on počinje da liči na nekog negativnog lika zato što je uništio njihovu vezu.

Radili smo dosta vremena pre nego što smo odlučili o tome kako da radimo sa filmom. Možda to nije najbolji način, ali nismo uspeli da pronađemo bolji način da napravimo da su sve ove tri osobe žrtve — da budu ljudi — a da ne učinimo da neko izgleda fin a neko zao. Pokušali smo da pronađemo humanu stranu svih triju osoba.

Kako ostajete kreativni u celom procesu stvaranja?

Kada nešto započnem, ne mogu da stanem dok to ne završim. To me fascinira kod filmova. Posebno u istraživačkom delu, gde duboko uranjam u temu, pokušavam da stanem u tuđe cipele. To stalno radim.

Možda je reč o profesionalnoj deformaciji. Vidim kako se neko šeta ulicom i slušam šta priča, onda pokušam da zamislim šta oseća ta osoba. Dakle, istraživanje koje sam sprovela bilo je vrlo zanimljivo. Istraživala sam u sebi ovu situaciju u proteklih pet godina. Upoznala sam raznovrsne ljude, čula različite priče. Razgovarala sam sa mnogim ljudima iz [LGBT] zajednice i pokušala da razumem, pre nego što sam dublje ušla u tematiku.

Sada se 50 odsto projekata opredeljuje za žene i ne samo zbog kvota, već zato što žene naporno rade i prave dobre filmove.

Tada sam shvatila jednu stvar: u prve dve godine, pristupila sam ovoj temi na vrlo neprikladan i površan način. Videla sam je kao ljubav između ljudi istog pola i videla sam da ne razumem dovoljno dobro ovu temu, da je nisam shvatila. Nije mi bila ni u šaci, ni u srcu.

Kasnije sam shvatila veličinu svoje greške, jer zamisao nije da se napravi film o ljubavi između dvoje ljudi istog pola, već napraviti film o ljubavi — zabranjenoj ljubavi. Spletom okolnosti se desilo da je zabranjena ljubav našeg vremena, naši Romeo i Julija, jeste ova [ljubav između dvoje ljudi istog pola].

U tom trenutku sam shvatila kakav je bio problem mog scenarija, pa sam otada nadalje stvari bolje razumela. Imala sam određeni istorijat, pa tako stvari koje se dešavaju na filmu jesu one koje sam proživljavala i sama.

To su stvari koje smo Keka i ja preuzeli iz našeg odnosa, perioda razdvajanja i ponovnog spajanja, perioda kroz koje smo prošli. U nekim slučajevima ja sam Aljban, a u drugima sam Genc. Keka je ponekad Aljban, a ponekad je Genc.

Foto: Majlinda Hodža / K2.0.

Koje narative i likove biste voleli više da vidite u kosovskim filmovima?

Ima mnogo narativa. Na primer, mislim da bi trebalo da imamo više ženskih likova. Neke rediteljke stvaraju filmove koji se zaista bave ovim temama. Prvi put ćemo videti žene na ekranu onakve kakve jesu, a ne onako kako ih muškarci zamišljaju.

Videla sam nekoliko projekata koji se sprovode i vrlo sam radosna kada vidim situacije koje muškarci nikada nisu proživeli. Mislim da će to uticati na situaciju u kojoj će muškarci bolje upoznati žene.

Dakle, muški reditelji ne uspevaju da prikažu žene onakvima kakve one jesu?

Nije da ne znaju kako se to radi, već im samo treba malo više istraživanja pre snimanja. Takođe, žene im obično nisu u fokusu. One više služe kao funkcija narativa. Sada imamo film Ljendite Zećiri, Antonete Kastrati, a koji ima veliki narativ o ženi u ruralnim oblastima. A tu je i film Kaljtrine Krasnići. Sve će to biti odlični filmovi.

Čak i u svetu filma, primećujete kada rediteljke stvaraju senzitivitet u filmu. Čak i u knjigama, ako je autor muškarac, primećujete neku vrstu romantizovanja. One ne prikazuju svakodnevnu ženu.

Čini se da živimo u vremenu u kom rediteljke dobijaju više prostora.

To je nova era za film na Kosovu. Ovo je postepeno počelo da se dešava i mislim da osnove leže u podršci Kinematografskog centra Kosova. Oni su promenili svoju politiku u prošlih nekoliko godina. Počeli su da povećavaju svoj budžet, da podržavaju više filmova i daju fondove i rediteljkama.

Pre toga… neko me je zaista podsetio da je prvi igrani film koji je napravila jedna rediteljka, a koji je finansirao ovaj centar, upravo “Martesa”. E, sada, 50 odsto projekata se opredeljuje za žene i ne samo zbog kvota, već zato što žene naporno rade i prave dobre filmove. Stvaraju dobre kratkometražne filmove i one adekvatno prevode tu našu senzitivnost na jezik filma. One su uspešne, a sada prave i igrane filmove. Dakle, prvi korak je podrška institucija koje su nam mnogo pomogle. K

Naslovna fotografija: Majlinda Hodža / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI