U detalje | Art

Brat i sestra slikaju romski život

Piše - 02.11.2017

Rad brata i sestre u potrazi za studiom.

Farija i Bajram Mehmeti već dugo imaju jedan san: da dobiju svoj atelje. Ovo dvoje Roma, brat i sestra, koji teže očuvanju romske kulture kroz umetnost, nemaju svoj prostor u kom bi mogli da slikaju, što im predstavlja veći izazov nego što je to problem većini drugih umetnika.

Slično tome, bilo je zaista teško prikazati njihove radove van četiri zida njihove skromne kuće u selu Lepina i dobiti priznanje za iste; njihov trnoviti put do priznanja nije zahtevao samo prirodni talenat i godine napornog rada, već i spremnost da najbolje iskoriste svaku šansu koja im se nađe na putu.

Njih dvoje su prvi koji su zahvalni šačici ljudi na pomoći, a koji su ih podržali u promovisanju radova u javnosti. U proteklih nekoliko sedmica, ekipa ljubitelja rada Farije i Bajrama okupila se da bi pokrenula kampanju prikupljanja sredstava na platformi KosovaIdeas, čime žele da skupe određenu sumu za pravljenje ateljea za brata i sestru. Kako je samo jedan dan ostao u četrdesetpetodnevnoj kampanji, oni su prikupili više od polovine od potrebnih 15.000 evra, dok su donacije pristizale od građana Kosova i ljudi iz inostranstva.

"Kada imate nešto u svom srcu, onda vas ljubav privlači da to ostvarite. U meni se nalazila ljubav prema slikanju."

Bajram Mehmeti

Uz mešavinu nestrpljivosti i nade, Farija i Bajram su pratili napredak kampanje iz svog skromnog doma u Opštini Lipljan, oko 30 minuta vožnje od Prištine. Čim se približite njihovoj kapiji, Farijin znak je vidljiv, izražen kroz venac cveća i lišća naslikanog na zidu oko kuće i kroz ukrasni umivaonik u dvorištu.

Farija i Bajram odvode K2.0 u malu dnevnu sobu čiji su zidovi prekriveni Bajramovim slikama koje oslikavaju glavne motive njegovog rada, svakodnevnog života Roma, a pored se nalaze Farijini portreti Romkinja sa raznobojnim šalovima. Ova soba je bila najodaniji svedok njihovog života; kako kuća ima samo dve sobe za sedmočlanu porodicu Mehmeti — Fariju, Bajrama, njihove roditelje i troje braće i sestara — ona služi kao životni prostor, spavaća soba i studio.

Farija (39) i Bajram (37) su proveli svoje živote u ovom selu, gde dnevna rutina prolazi sporo; njih dvoje ponekad odlaze u kukuruzno polje ili skupljaju drva za ogrev da bi pomogli svojoj porodici onda kada nisu u svojoj sobi, kada ne crtaju i ne slikaju. Kako je svih sedmoro nezaposleno, njihov jedini prihod se ostvaruje preko sezonskih radova ili sitniša koji uspevaju da obezbede za sebe kroz povremene prodaje slika.

“Na onoj se prikazuje porodica koja radi u kukuruznom polju”, kaže Bajram, dok prstom upire ka jednoj od visećih slika. “Kada Romi rade, čitava porodica se uključuje, što je tačno. To je i jedan od načina na koji smo mi radili.”

Rad Bajrama Mehmetija oslikava svakodnevni život Roma. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Otkako zna za sebe, Bajram voli da slika. Dok je pohađao osnovnu školu, svoje slike je pokazao učitelju koji nije verovao da je to bio njegov rad. Bajram se priseća kako ga je učitelj grdio i pitao ga zašto je dao svojim roditeljima da mu urade domaći zadatak. Ipak, kako je vreme prolazilo, a Bajramove slike su bivale sve bolje i bolje, učitelj se uverio da je zaista reč o Bajramovom radu.

“Rekao mi je: ‘Ako ovako nastaviš, jednog dana ćeš postati umetnik’”, Bajram se s ponosom priseća onoga što mu je učitelj rekao.

Nakon što je završio poljoprivrednu školu u Lipljanu, Bajramovi snovi o studiranju umetnosti ubrzo su razbijeni u paramparčad — ovo domaćinstvo, pogođeno siromaštvom, nije moglo da priušti sebi da pošalje Bajrama na Akademiju umetnosti.

Godine 2000., jedna radijska emisija mu je ulila nadu. On je slušao glas lokalnog slikara, Zorana Živkovića, koji poziva na podnošenje prijava novih polaznika njegove slikarske škole u selu Ugljare, Kosovo Polje, kada je i zapisao broj na koji svako može da se prijavi. Bez fiksnog telefona kod kuće, njegova majka je pitala prijatelja za koga radi da pozove Živkovića i kaže mu da prijavi njenog sina.

“Kada neko voli nešto da radi, bilo kao dete ili kao odrasla osoba, pronaći će način”, kaže Bajram. “Kada imate nešto u svom srcu, onda vas ljubav privlači da to ostvarite. U meni se nalazila ljubav prema slikanju. Nastavio sam da se time bavim.”

Bajram je svoju prvu međunarodnu izložbu održao 2004., nakon što je jedan američki autor i aktivista za ljudska prava primetio njegov talenat. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Kako nije bilo redovnog javnog prevoza usred napete društvene atmosfere posle rata — a Romi su neretko bili žrtve progona u to vreme — tako nije mogao da bude polaznik časova, Bajram je uredio stvari tako da makar jednom nedeljno pohađa Živkovićeva predavanja. Ovaj slikar iz Ugljara pomogao je autodidaktičnom Bajramu da unapredi svoje tehnike slikanja, što je dovelo do prve Bajramove izložbe održane u Ugljaru.

On kaže da su pejzaži bili dominantna tema njegovog rada sve do 2001., kada se sastao sa Polom Polanskim, američkim autorom i aktivistom za ljudska prava, koji je kasnije imao veliki uticaj na rad Bajrama i Farije. Ovaj pisac, koji je radio u oblasti romskih prava na Kosovu, čuo je za Bajrama i njegov talenat u slikanju, pa je tako posetio njihovu porodičnu kuću.

Bajram se priseća kako mu je Polanski sugerisao sledeće: “Zašto ne biste oslikali romski život?” Kako ga je ubedio da pokuša, pejzažne slike su ubrzo posle toga zamenjene prikazima romskog naroda koji živi po šatorima, radi na kukuruznim poljima, prodaje lubenice, a bilo je i drugih tipičnih prikaza romske zajednice i Bajramovog života.

“Kaže se da slika vredi hiljadu reči. Svaka slika koju napravim ima neku svoju priču”, kaže on. “Mnoge slike opisuju moja iskustva od detinjstva do danas, ili priče koje sam čuo od drugih Roma. Moje slike su prave priče.”

Posvećenost Polanskog prilikom izlaganja Bajramovog rada o romskom životu dovela je do toga da njegove slike pređu granice, jer su izložbe njegovih radova održane 2004. u Švajcarskoj i Austriji; Bajram i dalje čuva publikaciju “Bajram Mehmeti, slike Roma na Kosovu” koji su napisali Polanski i Andreas Majer, direktor Kulturnog centra Zedam (Seedamm Kulturzentrum), što je publikacija koja je bila dodatak švajcarskoj izložbi.

“Umetnost posebno cveta u pogodnim okolnostima, gde se život lakše odvija nego na drugim mestima…” Mehmeti opisuje predgovor publikacije. “Međutim, umetnost cveta pod najtežim okolnostima, upravo tamo gde se to ne očekuje, gde liči na luksuz u slučaju kada osnovne potrepštine za život nedostaju: čista pijaća voda, dovoljna hrana i toplina u hladnim zimskim mesecima. Ipak, kao da prkosi, umetnost se upravo ovde bori za svoje pravo da izdrži…”

Slikanje iz mašte

Tokom posete Polanskog Mehmetijevom domaćinstvu u Lepini, nisu samo Bajramove slike privukle pažnju ovog američkog aktiviste za ljudska prava. On je primetio portret jedne žene, koji je skicirala Farija, kako visi na zidu u dnevnoj sobi.

“Kada je video moje portrete, ohrabrio me je da slikam portrete Romkinja”, kaže Farija. “Tada sam pomislila, ‘pa ne znam, pokušaću’. Onda sam i pokušala i možda nisam uradila to na pravi način, ali sam nastavila da to radim sve više i više. Dosta sam vežbala i sa svojim bratom.”

Farija Mehmeti oduvek voli da crta, dok su njeni najzapaženiji radovi upravo oni na kojima se prikazuju Romkinje. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Za razliku od svog brata, njena porodica nije mogla da joj priušti ni da pohađa srednju školu. Pre posete Polanskog, ona nije o svojim slikama razmišljala na profesionalniji način, iako odavno slika i crta.

“Odavno sam uzimala po jedan papir i crtala portrete. To me je nekako oduvek privlačilo. Pre nego što je Polanski došao, slikala sam samo žene, prelepe žene, sa mnogo šminke, ali ona nije bila ovakva”, kaže ona, upirući prstom u nedavno završen portret. “Nije obučena ovako, sa šalom koji Romkinje nose.”

Danas se na svim Farijinim slikama nalaze Romkinje, gde imaju svoj odraz, kosa im je prekrivena upečatljivim bojama. “Možda razmišljaju o svojoj budućnosti i o svom životu”, kaže ona. “Baš kao što moj brat oslikava romski život i mnogi drugi to rade kroz muziku, ja to želim da uradim preko šalova i boja.”

Farija se nada da će ubuduće prodavati ono što uradi u procesu kreiranja svojih portreta. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Farija prvo naslikava raznobojni šablon na jedan materijal, a onda isti motiv naslika na šal žene na svom portretu. “Obično slikam na osnovu mašte. Prvo zamislim dizajn, a onda uradim portret i dizajn koji sam ranije predvidela. Prvo nacrtam na papiru sa bojama i emocijama”, kaže Farija, dodajući da se nada da će ubuduće prodavati materijal koji slika.

“Mislim da Romkinje vole da oblače nešto slično. Ja čuvam svoju kulturu i htela bih da se ovi [šabloni] izlažu na Kosovu. Ne samo da Romkinje imaju pristup, već žene iz svih kultura. ”

Farija u proteklih nekoliko godina izlaže svoje portrete na ad-hok izložbama, ponekad kao nezavisna umetnica, a nekad zajedno sa radovima svog brata; prva izložba brata i sestre održana je 2011. u Teatru Oda.

"Vrlo je važno da imamo svoj atelje, jer planiramo da ga iskoristimo za decu iz sela, da napravimo mesto u koje mogu da dođu i unaprede svoje talente."

Bajram Mehmeti

I Farija i Bajram su saglasni s tim da je izložba u kojoj su najviše uživali ona održana naredne godine u prištinskoj Narodnoj galeriji, kada ju je organizovao tadašnji direktor Erzen Školjoli da bi se obeležio Međunarodni dan Roma.

S obzirom na to da je bio upoznat sa njihovim radom od 2009. i svestan njihove borbe da dobiju svoj studio, Školjoli je bio taj koji je nedavno uzeo stvar u svoje ruke. Pre mesec dana, sada u svojstvu direktora Fondacije “Une e du Kosoven” (“Volim Kosovo”), on je pokrenuo aktuelnu kampanju za prikupljanje sredstava, sa ciljem da se skupi novac koji bi omogućio izgradnju malog studija u bašti Mehmetijevih. Ekipa ljudi se okupila da bi napravila arhitektonski dizajn i isplanirala sve tehničke aspekte radova.

“Uslovi u kojima radimo su i dalje teški”, kaže Bajram. “Vrlo je važno da imamo svoj atelje, jer planiramo da ga iskoristimo za decu iz sela, da napravimo mesto u koje mogu da dođu i unaprede svoje talente. Znam iz sopstvenog iskustva koliko je bitno kada imate mogućnost mentorstva i prostor u kom biste slikali.” K

Više o kampanji prikupljanja novčanih sredstva, koja se završava u petak, 3. novembra, pročitajte ovde.

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI