Perspektive | Prošlost danas | Ratnih Zločina

Da li bi amnestija za ratne zločine mogla da funkcioniše?

Piše - 28.09.2018

Šta je amnestija i šta bi ona značila za jednu posleratnu državu?

Kosovski mediji su u julu izveštavali o tome da bi sporazum o amnestiranju ratnih zločina mogao da bude element briselskog dijaloga između Kosova i Srbije, pod posredstvom EU. Iako je kabinet kosovskog predsednika negirao da je ovo tema pregovora, same vesti o ovome podstakle su reakcije preživelih, porodica žrtava i ljudskopravaških aktivista i organizacija koji se protive ideji o prihvatanju takvog sporazuma.

Porodice žrtava su se obratile liderima država rekavši da “se ni ne usuđuju da, u ime njihovih porodica, oproste Srbiji zločine koje je počinila na Kosovu”. Štaviše, ove porodice tvrde da neće dozvoliti da se tako nešto desi, obećavajući da će se protiviti putem protesta i peticija.

Kao ishod procesa dijaloga, Zakon o amnestiji je usvojen 2013. Ovim zakonom su amnestirani ljudi koji su ranije prekršili određene zakone ili su delovali protivno ustavnom poretku, pa je tako bio element sporazuma za normalizaciju odnosa između dveju država, s ciljem integrisanja paralelnih struktura na severu Kosova u kosovske institucije.

Međutim, amnestije za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti, genocid, prisilne nestanke ili druge zločine koji predstavljaju ozbiljno kršenje ljudskih prava ne bi trebalo omogućiti, jer su ovi zločini kažnjivi prema međunarodnom pravu.

Davanje amnestije za ratne zločine bilo bi protivno politikama Ujedinjenih nacija, institucije čijem pridruživanju Kosovo teži. UN osuđuje odbijanje država da istraže, sarađuju i procesuiraju ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. U izveštaju objavljenom 2004, generalni sekretar UN-a, Kofi Anan (Annan), izjavio je da mirovni ugovori UN-a nikada ne mogu da sadrže obećanja o davanju amnestije za genocid, ratne zločine, zločine protiv čovečnosti ili druga ozbiljna kršenja ljudskih prava. Štaviše, politike UN naglašavaju da se, ako se nekažnjivost pokaže kao element u mirovnim sporazumima, onda ne uspevaju postići određeni ciljevi u praksi.

Međunarodna zajednica ranije nije bila voljna da se uključi u slučajeve kao što je onaj sa amnestiranjem za ratne zločine, jer se smatralo da su to unutrašnja pitanja.

Amnestija za ratne zločine je ranije korišćena kao oruđe tranzicione pravde u pokušaju da se okonča sukob, nasilje nad civilnim stanovništvom i da se postigne pomirenje, posebno na nivou država. Južna Afrika je jedna od država u kojoj su žrtve bile voljne da prihvate ovakvu formu amnestije. Iako je aparthejd smatran zločinom protiv čovečnosti, žrtve ovog režima su smatrale da je saradnja sa zločincima jedino rešenje i jedini način da se oda priznanje istini o onome što se desilo u ratu.

U Južnoj Africi, delimična i potpuna amnestija omogućena je za počinioce koji su priznali svoje zločine pred Komisijom za istinu i pomirenje — ustanovljenu 1995. — s ciljem izgradnje društva posle oružanih sukoba, a na osnovu ideje da će oproštaj doprineti ovim naporima.

Ovakva praksa — koja je ranije primenjivana na drugim mestima, kao što su Argentina i Čile — pomogla je da se proširi rasprava o kontekstu u kom se krše međunarodni principi i zakoni, kao i efikasnosti ovih napora u postizanju pomirenja. Kritičari naglašavaju da činjenica da su žrtve oprostile počiniocima ne oslobađa krivice ove druge, pa bi oni trebalo da budu procesuirani u svakom slučaju.

Upravo su u to vreme, sredinom devedesetih godina, ratovi u Jugoslaviji i genocid u Ruandi primorali međunarodnu zajednicu da se više usredsredi na ljudska prava. Međunarodna zajednica ranije nije bila voljna da se uključi u slučajeve kao što je onaj sa amnestiranjem za ratne zločine, jer se smatralo da su to unutrašnja pitanja, uglavnom zbog dominantnosti koncepta suvereniteta u međunarodnoj areni.

Amnestiranje za ratne zločine takođe je ukratko razmatrano kao opcija za okončanje sukoba na Kosovu 1999. Međutim, ova mogućnost je na kraju isključena, pa je optužnica podignuta protiv Slobodana Miloševića u maju 1999. dovela do toga da se on saglasio sa tim da povuče trupe sa Kosova. Ovaj slučaj se smatra presedanom za to da se mir može postići primenom pravde, dok su ranije ova dva koncepta generalno smatrana međusobno isključivim na međunarodnoj sceni.

Ipak, kosovski proces tranzicije od rata do mira imao je karakteristike izgradnje države i demokratizacije, dok se retko ko bavio ozbiljnim kršenjem ljudskih prava koje se desilo pre i posle rata.

Protiv međunarodnog i prava žrtava

Prema Pravničkom časopisu na Jejlu (Yale), amnestija implicira sprečavanje procesuiranja počinilaca, kao i eliminisanje njihove ranije odgovornosti za zločin. Obično se amnestija omogućuje za određeni vremenski period i za određene kategorije koje od amnestije imaju koristi. One mogu da imaju mnoge forme i da se odnose na brojne zločine u različitim kontekstima.

Ipak, kada je reč o ratnim zločinima, činjenje da se počinioci ovih zločina ne suoče sa krivičnim gonjenjem i suđenjem protivno je međunarodnom pravu i obavezama država koje treba da obezbede zaštitu ljudskih prava. Time se doprinosi stvaranju kulture nekažnjivosti, što posledično ostavlja prostora za to da se ovi zločini ponove ubuduće tako što će se podrivati zakon i poredak.

Pored zabrane amnestija za ratne zločine, genocid, zločine protiv čovečnosti i druga ozbiljna kršenja ljudskih prava, međunarodno pravo zabranjuje i svaki oblik amnestije koji ometa realizaciju prava žrtava za reparacije i za spoznavanje istine o događajima u sukobu.

Ratni zločini se sastoje iz ozbiljnih zločina u međunarodnom pravu, jer oni posebno krše međunarodno humanitarno pravo i definisani su detaljno u Ženevskoj konvenciji od 1949, koja obavezuje svaku državu da privede počinioce zločina pravdi.

Slično tome, zločini protiv čovečnosti smatraju se ozbiljnim zločinima od strane Međunarodnog krivičnog suda (MKS), pa su tako kažnjivi zakonom. Prema Rimskom statutu, koji je usvojen 1998, to su zločini počinjeni kao rezultat sistematskih napada na civilno stanovništvo. Ako države nisu u mogućnosti ili nisu voljne da procesuiraju ove zločine, MKS preuzima nadležnost za procesuiranje. Iako Kosovo nije potpisnik Rimskog statuta, kroz sporazume koje je potpisalo sa Evropskom unijom, to jest Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), ono priznaje nadležnost MKS-a, kao i norme koje proizlaze iz Rimskog statuta.

Genocid i tortura su, takođe, kažnjivi po Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1951. i Konvenciji protiv torture i drugih okrutnih, nehumanih i ponižavajućih tretmana ili kazni iz 1984, čiju primenu garantuje Ustav Kosova.

S druge strane, prisilni nestanci, jedan od zločina koji je počinjen nad civilnim stanovništvom tokom rata na Kosovu, sadrži u sebi još jedno ozbiljno kršenje ljudskih prava. Međunarodna konvencija o zaštiti svih osoba od prisilnog nestanka iz 2007. reguliše ovo pitanje i obavezuje države da stvore pravne sisteme koji procesuiraju počinioce, ali i da iznađu reparacije i kompenzacije za žrtve i njihove porodice. Ovaj zločin krši Međunarodnu konvenciju o civilnim i političkim pravima iz 1966, koji je ratifikovan i u Ustavu Kosova.

Nacionalno pomirenje se jedino može postići kada je pravda za žrtve zadovoljena.

I zaista, amnestiranje za ratne zločine protivno je čitavom principu krivične odgovornosti, što je neophodno da bi se ostvarila prava žrtava. Nekažnjivost za kršenje ljudskih prava predstavlja nepridržavanje ljudskih prava i sloboda od strane države, kao i neuspeh države da ispuni svoju obavezu u efektivnoj zaštiti ovih prava i sloboda.

Iako kontekst nije isti, argentinski primer procesuiranja počinilaca zločina i ozbiljnih kršenja ljudskih prava koji su se dogodili u ratu 1976-1986. i dalje je jedan od najboljih primera toga kako efektivni pravni sistem može da utiče na sprovođenje pravde kada su u pitanju ratni zločini.

Godine 2005, Vrhovni sud Argentine je odbacio dva zakona o amnestiji koje je usvojio državni kongres 1986. i 1987, a koji su onemogućili kažnjavanje zločina koje su počinili pripadnici vojne diktature. Čim su poništeni, svi za koje se smatralo da su mogli da budu činioci u kršenju ljudskih prava u tom periodu bili su podložni krivičnom gonjenju.

Ono što je karakteristika argentinskog slučaja jeste da su istragu i suđenje za ratne zločine sproveli državni sudovi, sudije, branioci i tužioci – i građani Argentine – dok je celi proces vodilo državno pravosuđe, a ne političke vlasti.

Argentina je ranije uspostavila komisiju za istinu, poznatiju kao Državna komisija za nestale osobe (CONAPED), koja je imala misiju da istraži i prikupi činjenice o nestalim osobama, za koje se ustanovilo da ih je 30.000. Ova komisija se smatra jednom od prvih komisija koje su dale dobre rezultate, služeći kao primer za potonje komisije koje su na drugim mestima osnivane.

Argentinsko društvo je uključeno u celi proces kroz pokrete, kampanje i aktivizam. Njihovi napori predstavljaju jedan od najbitnijih primera ljudskopravaškog aktivizma u Latinskoj Americi i u van nje.

Ipak, pravo na spoznaju istine prevazilazi žrtve i njihove rođake, porodicu. Ono pripada celom društvu. Pomirenje je i dalje krajnji cilj kome teže posleratna društva. Ipak, nacionalno pomirenje se jedino može postići kada je pravda za žrtve zadovoljena — a to znači da nema amnestije za ratne zločince.

Naslovna fotografija: Besnik Bajrami / K2.0

Vrati se na monografiju 

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI