Blogbox | Albanija

Deus Ex Machina

Piše - 07.12.2017

Pozorište industrijske arheologije u Tirani.

Turbine (Skena e Re) je nešto poput otvorenog iskopa koji harmonično priprema scenu za postapokaliptičnu scenografiju Sadika Spahije, “Vox Machina”. Nekadašnja termoelektrana Tirane, nedavno inaugurisana kao višenamenski umetnički prostor, i dalje je pod izgradnjom, dok potpuni program i koncept tek treba da se otkriju. Prilikom kretanja stazom koja prolazi kroz građevinski materijal i improvizovani parking za automobile, posetioci se suočavaju sa obimnim industrijskim skulpturama koje zauzimaju formalnu estetiku teške mašinerije kao svoj inicijalni oblik.

Industrijski zvuci (sastavljeni od Hajga Zakarijana, Endrija Sine i Ramazana Gure) odzvanjaju iz zidova, predmeta i di-džejeve kabine na ulazu. Ovaj prostor je replika vlažnih i tamnih mesta na koje je Spahija naišao kada je rudario po ostacima sumraka industrijalizacije Albanije radi dobijanja materijala za izložbu. Umetnik, profesor na Akademiji umetnosti u Tirani, poznat je po svojim bronzanim skulpturama — često rađenim po strogim vladinim komisijama — i nedavno mu je apstrakcija postala glavna preokupacija, gde je “Vox Machina” dosad najveća artikulacija ovog njegovog rada.

 

Foto: Albes Fuša.

Spahija je za ovu izložbu hirurški remodelirao cevi, zarđali metal, zupčanike, pa čak i originalne građevinske planove i građevinsku dokumentaciju. On ih gomila, kači ih da vise, lepi ih i lemi i, što je najvažnije, produžava ih. Neglazirana keramička prostetika je pričvršćena na krajeve cevi i kutija, gde su neke replike industrijskog materijala, a drugi izmišljeni, pretvoreni u hibridne skulpture muzičkih instrumenata. Oni nisu samo mašine sa novim telima; sada poseduju sopstveni glas.

Dok posetioci lutaju po industrijskoj hali, uskoro shvataju da ova fabrika više ne služi za industrijsku proizvodnju, već predstavlja prostor za kreiranje pozorišta. Dokazi za ovo su svuda unaokolo: građevinski planovi (koji dramatično vise sa plafona kao da su istisnuti iz štampača) pridružuju se razbacanim dokumentima koji nose oznaku “Otto Infeld — Kunstler Seil-Saiten”, što je najistaknutiji bečki proizvođač violinskih žica koji mnogo ranije postoji od planova kineskih inženjera za Albaniju.

Čini se da se vreme ovde zaista izgubilo. Mnogi instrumenti podsećaju na gotske crkvene elemente, drugi na trube ili klasične violine. Dok estetika fabrike dominira, posetioci izlaze iz ovog industrijskog sanjarenja zahvaljujući plesačima obučenim u providno donje rublje — prvobitne kostime koji ih lišavaju socio-političkih pozicija u društvu.

 

Foto: Albes Fuša.

Novi radnik u fabrici? U koreografiji Đerđa Prevazija, čini se da je veliki deo njihovog kretanja oslobođen automatizma mašina — oni neiskreno improvizuju, izvodeći nastup fabrike u kakofoniji zvukova i pokreta. Haotično zauzimajući celi pejzaž, naša pažnja se usmerava na pravovremene pozorišne glavne atrakcije podno mašina, a ne na njihove atletske pokrete. Topla rumena boja i fosforna plava plamte, tako stvarajući pozorište tamo gde mu nije mesto.  Udaljavajući svoje rđave skulpture ka ivici propagande, a posetioce do ivice na kojoj je publika gladna zabave, ova instalacija koja je se pretvorila u pozorište obuzima nam pažnju.

Zvučnici ugrađeni u mašine potvrđuju da, u stvari, fabrici nije potreban čovek koji će je pustiti u pogon; ona sama sebe pušta u rad. Koristeći, na nekritičan način, strategije zabavljanja, umetnik podriva umetnički projekat i pomućuje tumačenje. Kada od onoga što je poezija, vreme i istorija napravite nešto spektakularno — sam čin tumačenja — to se samo po sebi ističe. U želji da se kreira nešto monumentalno, suština se marginalizuje, gubi se na podu fabrike.

Naslovna fotografija: Albes Fuša.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI