Blogbox | Dijaspora

Senke dijaspore

Piše - 16.06.2018

Mučno odrastanje

Nazivaju nas ‘dijasporom’. Reč ‘dijaspora’ potiče iz antičke Grčke i znači ‘raširiti se’. Kažu da ova reč označava kretanje, migraciju ili raštrkavanje ljudi od ustanovljene ili rodovske domovine. Ipak, ne uzimaju u obzir da nije samo stanovništvo ono koje je izdeljeno, već se to prvo i osnovno dešava pojedincu.

Ne znam gde pripadam.

Dolazim iz mesta koje je poharano. Rođena sam u kući koja je spaljena do temelja. Slušala sam uspavanke na jeziku koji je bio zabranjen. Kada me ljudi pitaju, ‘odakle si?’, hoću da kažem da sam ‘iz muka’. Rat je oteo moje detinjstvo, rat je korodirao moja sećanja. Dakle, šta preostaje da se kaže kada se sve što je postojalo oko vas izgubilo u ugašenom žaru?

Obožavam slovo ‘I’ jer je tako stabilno, tako samostalno, tako samouvereno, tako autonomno. U nagomilanim redovima rečenica, ovo slovo nadmašuje svaku drugu reč, kao da poseduje sva ostala slova, sav značaj — uvek dostojno da se piše kao veliko slovo, bez obzira na to na kom se mestu nađe. Zavidim slovu ‘I’, zavidim njegovoj rektilinearnosti, njegovoj masi i kako mu je predodređeno da se nikada ne izgubi u prepletenom lavirintu reči.

Oduvek gutam svoje reči. Čini se da one nikada nisu mogle moju dušu da drže na okupu, da nikada ne mogu da prodru u suštinu stvari. Kada dođe trenutak kada treba da se nešto kaže, ja utihnem, jer su moje reči urušene u mojim ustima.

Nije bilo glasa da se digne, jer nije bilo reči koje su mogle da poprave moju slomljenost. Prerano sam naučila da se jedna stvar može imenovati ovim ili onim terminom; da ne postoji prirodni odnos između stanja sveta i određenja, da ne postoji zakon kontinuiteta.

Uspravila sam jezik.

Jednom mi je jedan prijatelj rekao: “Tvoj nemački je izuzetan. Govoriš ga kao voditeljka. Tonalitet, pauze, tvoja precizna artikulacija, način na koji naglašavaš neke reči me podseća na sinhronizovani ženski glas u crtaćima anime.”

Postoji dvostruka istina u ovoj incidentalnoj izjavi. Rekla sam mu da sam veštine govorenja ovog jezika usvojila gledajući televiziju satima. Sedela sam na cvetnom tepihu sasvim sama i lice mi je bilo tek nekoliko centimetara udaljeno od ekrana. Pažljivo sam posmatrala micanje  usta na televizoru dok su disonantni tonovi dospevali u moje uši.

Prvobitno sam na ovaj jezik naišla u svetu fikcije. U preklapanju pokretnih slika i promenljivih glasova, pronašao sam svoj ulazak u novo područje sa rečima. Ipak, to polje je ostalo upražnjeno, moj jezik se nikada nije istrgao toj fiktivnosti.

Nekoliko meseci kasnije, kada sam došla u obdanište prvi put, čula sam nejasno poznate tonove iz stvarnih usta. Bila sam začuđena. Moja majka, čiju sam ruku držala, pitala me je: “Kako ti se sviđa ovde?” Odgovorila sam u neverici: “Nanë, këta njerëz po folin si ata ne televizor” — “Mama, ovi ljudi govore istim jezikom kao oni na televiziji.”

Prvobitno sam na ovaj jezik naišla u svetu fikcije. U preklapanju pokretnih slika i promenljivih glasova, pronašla sam svoj ulazak u novo područje sa rečima. Ipak, to polje je ostalo upražnjeno, moj jezik se nikada nije istrgao toj fiktivnosti. Čak i danas, kada govorim osećam kao da je to neka mimikrija; preuređeno ozvučenje onoga što sam čula ili sam čitala o tome ranije. Svoj način izražavanja sam usavršila. Ipak, koliko suštine leži u rečima kada su me obrasci na ekranu naučili kako da govorim?

Moja ime znači ‘odjek/eho’ i kao što je slučaj sa nimfom u mitu, moj glas se lomi. Nakon što se na nju baci kletva, Eho je sposobna samo da ponavlja poslednje reči koje su joj upućene. Nesposobna da proizvede sopstveni zvuk, ona je zauvek zatočena u svojoj tišini. Može biti da mi ona nije ostavila samo svoje ime, već da mi je zaveštala svoju sudbinu.

Prerano sam saznala da moramo da se ućutimo dok pristižemo na srpsku granicu. Vaš maternji jezik bi mogao da vas dovede na ivicu smrti ako biste ga govorili na pogrešnom mestu. Krili smo albanske kasete ispod sedišta automobila, a knjige smo zakopavali dublje u naše torbe. Zaćutali bismo mnogo pre nego što policajac naredi da otvorimo prozor.

Moj otac je bio jedini koji je progovorio. Srpski je naučio u školi, poput svih drugih tada. Nisam razumela nijednu reč, ali sam osetila nesigurnost u njegovom glasu. Svoje reči je pažljivo birao i nije oklevao ni na sekund kada je odgovarao na pitanja policajca.

Slušala sam kako je ton glasa moga oca bio grub. Kada bi zaoštrio svoj glas, čula bih taj iskrivljeni zvuk, znala sam da će se nešto loše desiti. Prerano sam saznala kako da slušam tišinu i ona govori na nemilosrdan način.

Sećam se kako su mojoj majci drhtale ruke kada joj je moj otac govorio da mu damo pasoše. Nije mogla da otvori rajsferšlus crvene kožne torbe gde je držala sve pasoše. Moj otac je povikao na nju i ona mu je zatim predala neotvorenu torbu sa pognutom glavom. Na ovoj granici sam se suočila sa ponižavanjem. Ova linija je obeležila moje nevino detinjstvo.

Sedela sam na dušeku dok sam gledala sva lica koja nisam videla godinama. Pokušala sam da pročitam ožiljke na njihovim licima, pokušala sam odgonetnem koje brige, koji strahovi su imali toliku snagu da naprave tako duboke linije.

Imala sam možda osam ili devet godina kada smo posetili kuću moje majke posle rata. Nisam razumela ono što se desilo svih tih godina u kojim sam bila odsutna. Ponekad, kod kuće, čula sam svoju majku kako plače dok je čekala da telefon zazvoni, ponekad sam viđala te fotografije u vestima. Bila sam sigurna da se nešto promenilo, ali nisam znala šta.

Te večeri smo svi zajedno zaseli i pili crni čaj sa šećerom — kao što smo to uvek radili. Sedela sam na dušeku dok sam gledala sva lica koja nisam videla godinama. Pokušala sam da pročitam ožiljke na njihovim licima, pokušala sam odgonetnem koje brige, koji strahovi su imali toliku snagu da naprave tako duboke linije, ali nisam uspela.

Sve vreme sam čekala jedno nedostajuće lice: dedino lice. S vremena na vreme sam gledala u vrata, čekala da se pojavi, ali on nije ušao. Kada sam otišla u ve-ce, zavirila sam u druge sobe kuće. ‘Verovatno je zaspao’, pomislih, ‘i ostali su zaboravili da ga probude’, ali sve što sam našla bila je praznina. Ne znam zašto nisam tražila da ga dovedu.

Oprostili smo se od svih rođaka u tami i vratili smo se u automobil da bismo se odvezli u selo moga oca. Nadala sam se da će deda da nam oprosti što smo otišli, a nismo se pozdravili s njim.

Niko nije ništa rekao. Moj brat je zaustavio kola posle nekoliko minuta. Parkirao se ispred jednog spomenika i sećam se sivih lica i ugraviranih imena koja su nestala u blistavom svetlu. Moj otac i brat su izašli iz automobila i videla sam im zadnji deo glave i kako su pogledom pratili ugravirana slova, videla sam njihove dugačke senke kako prekrivaju ova lica u kamenu.

Posle četvrtine sata, vratili su se i moj brat je rekao: “Nije izlistan.” Jedina stvar koju sam čula u povratku bio je rad motora. Godinama kasnije tražili su ostatke kostiju, ali ih nikada nisu našli.

Kada sam ušla u svoju učionicu prvog dana škole, bila sam okružena tim jezikom koji me je polako podsećao da ne pripadam ovom mestu.

Biblija kaže da osoba sa darom da interpretira jezike može da razume šta onaj koji govori jezike priča, iako ne zna jezik o kom je reč. Moj jezik je bio nepomičan, ali me je Bog naveo da razumem ono neizgovoreno.

“I ti si doživela rat”, rekla je moja rođaka kada me je prvi put posetila u Nemačkoj. “Iskusila si ga na psihološki način i to je nepodnošljivo, takođe. Rat ima ružno lice, hvala Bogu da si morala da ga vidiš samo iz daljine.”

Kada sam ušla u svoju učionicu prvog dana škole, bila sam okružena tim jezikom koji me je polako podsećao da ne pripadam ovom mestu. Reči su ispadale poput vodopada iz ovih crnih usta, iz ovih ambisa, a ja nisam uspevala da vidim iz koliko se kapi sastoje.

Skoro četiri godine nisam dizala ruku na času, čak iako sam znala prave odgovore. Postojala je ta želja da će me moja tupost dovesti u položaj nevidljivosti. Sećam se poslednje rečenice svoje usmene školske ocene. “Tako si pametna i prijateljski raspoložena devojčica, slobodno kaži nešto. Nema razloga da se plašiš.”

Moja učiteljica nije znala da je bilo previše stvari kojih se treba plašiti.

Moje reči su postale senke. One me jure gde god da krenem, ostaju sa mnom — ali uvek ostaju anonimne. Moje reči su postale moje senke, one se slamaju u zavisnosti od toga kako se svetlost prelomi unutra. Ponekad su korak preda mnom, a nekad su daleko iza mene.K

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha (Majljinda Hodža) / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI