Blogbox | Albanija

Još jednom za ljubav

Piše - 25.05.2018

Ispovesti sa sedme parade LGBT+ u Tirani.

  1. maj 2018, popodne u vreme ručka

“Sloboda! O tome pričamo!” izjavio mi je duboki i prijateljski glas, nakon što su saveznici i aktivisti LGBT+ zajednice završili svoje govore na Trgu Skenderbeg u Tirani.

Neposredno posle toga, Bojken Lako se penje na binu zajedno sa drugim umetnicima koji ne samo da su izabrali da javno podrže ovu zajednicu, već da daju doprinos putem motivacionog koncerta koji ujedinjuje ljude kroz muziku, bez obzira na njihov rodni identitet, seksualnu orijentaciju, etničku pripadnost, verske poglede, itd.

Ova radosna atmosfera nas podseća da, u našem pokušaju da ostvarimo socijalnu ravnopravnost i pravdu, slavljenje slobode će uvek imati zasluženo mesto; a dok se istovremeno povećavaju sprege između podržavalaca koji se ovde prvi put sastaju.

Fotografija: Loreta Cuka.

Čini se da muškarac koji je sa mnom razgovarao pripada starijoj generaciji. Njegova seda kosa i blagi osmeh zaokupljuju mi pažnju. Izgleda da se tog sunčanog jutra sasvim slučajno zatekao, da bi naleteo na jednu omladinsku grupu i samu zajednicu.

U nasilnom i homofobičnom društvu kakvo je ono u Albaniji, prvi instinkt prema autsajderu koji želi da učestvuje u paradi je sumnja, a onda defanzivnost. Bez mosta komunikacije izgrađenog između dveju strana, verovatnije je da razgovor počne zaprepašćenjem i nepoverljivim pogledom — ili potentnim, sumnjičavim gledanjem — onog drugog, koji je neko poput muškarca na kog sam naleteo (koji je radoznalo i svesno odlučio da se pridruži protestu). U svetu van parade, drugi bi mogao da bude transrodna ili homoseksualna osoba u duboko heteronormativnom društvu.

“Ne mogu da verujem da konačno razgovaramo o ovome!” ovaj gospodin s radošću prekida tišinu. “Stvar je u slobodi! Nema ničeg svetijeg od slobode i ljudskog dostojanstva!”

Uzbuđen i sa tipičnom začuđenošću time šta dobri događaji mogu da uzrokuju, on nastavlja razgovor sa mnom. Ja sam, s druge strane, ostala bez reči. Dok je ovaj muškarac u neverici kada vidi da se Albanija kreće pravim putem društvenog i kulturnog razvoja, ja i dalje ne mogu da verujem da ovakvo kretanje konačno dobija podršku društvenog sloja koji je pre samo nekoliko godina prizivao osećanje nesigurnosti o tome da li bi neko, u nekom trenutku, mogao da upražnjava nasilje ili da li bi nešto neprijatno moglo da se desi na maršu.

Barem volim da mislim da stav ovog muškarca potvrđuje baš ovu pozitivnu povratnu informaciju, kao što to radi svadbeni konvoj koji se zaustavio pored onih koji marširaju, navijajući za nas, pritiskajući svoje sirene.

Tokom sedam godina protesta, manifestacija, sastanaka, debata, pisanja i svake vrste demokratske forme izražavanja i protivljenja, ovogodišnja parada i posebno učešće i reakcija građana na ulicama Tirane, implicira da bi šansa integrisanja LGBT+ zajednice u sve društvene sfere u Albaniji mogla da se desi, uspešnije nego što se dosad verovalo.

Ne znam da li su naporni rad i volja dovoljni da se postigne promena, ali znam da je ovo dobra početna tačka.

Toga dana, nekoliko sati kasnije

Lola, mlada, hrabra predstavnica i aktivistkinja iz transrodne zajednice u Albaniji obraća se sa male bine raznovrsnoj publici sastavljenoj od studenata, aktivista, ambasadora, političara, roditelja i njihove dece, deda i baka, i nekoliko znatiželjne romske dece, koji svi nestrpljivo čekaju da bi čuli šta ima da kaže.

“Kao mlada transrodna devojka koja je primorana da napusti školu zbog sistematskog nasilja, ovo što sam danas pred vama mnogo mi znači, ne samo zato što mogu da govorim o problemu siledžijstva nad LGBT+ osobama u školama, već i zato što mogu da usmerim pažnju na transrodne osobe u Albaniji.

Mi postojimo! Oduvek smo postojali i nastavićemo da postojimo!

Mi uživamo jednaka prava kao građani Republike Albanije i ne prihvatamo da nam ova prava budu uskraćena! Zato se nećemo kriti i nećemo ostati nemi sve dok nam se ova prava i slobode ne obezbede u stvarnosti!

Želim da budem poslednja devojka iz albanske transrodne zajednice koja će napustiti školu zbog nasilja. Ja volim da učim! Volim život i slobodu! I ne tražim ništa drugo sem svog mesta u našem društvu!”

Lola se ne boji. Ili, što je još bolje, više se ne boji, jer je izabrala da preispita dosadašnju stvarnost i uzme stvari u svoje ruke. Ali pre svega, jer ne može da postoji mesto strahu u društvu kome želimo da pripadamo.

Lola glasno i snažno govori, a njene reči su dokaz nade i ohrabrenja, ne samo za devojke i žene iz transrodne zajednice u Albaniji, već i za sve nas koji smo rođeni u takvom patrijarhalnom društvu i koji ga nikada nismo prihvatili.

Lolina prisutnost u javnosti jeste manifestacija revolta i poziv na delovanje. Ona u tome uspeva, kao vrlo sposobna i hrabra žena, dok svoj mikrofon prepušta svojoj najbližoj saveznici sa desne strane, Serafini, drugoj mladoj transrodnoj osobi i aktivistkinji iz ove zajednice.

Fotografija: Loreta Cuka.

Lola i Serafina nisu samo ujedinjene po pitanju rodnog identiteta koji je pod čizmom patrijarhata, već po svom zajedničkom iskustvu napuštanja škole zbog neuspeha našeg društva i naše vlade da preobraze ovu instituciju u bezbedno sklonište u kom su dobrodošli ljudi različitih rodnih i seksualnih orijentacija, te da je pretvori u najvredniji kapital demokratskog i slobodnog društva.

Serafina je napustila školu, ali ne i hrabrost da nas obrazuje o ljudskom dostojanstvu:

“Nisam htela da napustim školu! Htela sam normalno da nastavim da je pohađam kao svi moji prijatelji. Kasnije sam htela da upišem fakultet, da odaberem oblast kojoj bih mogla da doprinesem i da postanem neko a da pritom NE SKRIVAM SVOJ IDENTITET ŽENE! Ja sam žena i ponosna sam na tu činjenicu! Ne želim da mi se negiraju prava koja imam kao žena i transrodna osoba, samo zato što bi neko hteo da imam neki drugi rodni identitet.

Dakle, odlučila sam da postanem aktivistkinja za transrodna prava i da se borim za svoju slobodu i za slobodu svih ljudi koji su poput mene. Danas protestujem da bih učinila da ljubav i tolerancija odjeknu. Ali ljubav i tolerancija neće oživeti bez saradnje. Nisam ovde da bih kompromitovala tvoj identitet, već samo da tražim da vi ne ugrožavate moj!

Ljudi su različiti, osećaju se drugačije i vole drugačije! Ova činjenica ne bi trebalo da nas zabrinjava. Trebalo bi da nas zabrinjavaju mržnja i odsustvo ljubavi.

Hoću da živim u društvu u kom nema mesta mržnji i gde svako poštuje svakoga, jer svet pripada nama i verujem da zajedno možemo da dostignemo tolerantnije i pravednije društvo!”

Fotografija: Loreta Cuka.

Škole moraju da budu otvorene za sve, one su osnova za radikalne društvene promene, promene nepravednih politika i umrtvljenog mentaliteta. Zajednica LGBT+ i njeni saveznici su dosad materijalizovali svest o bitnosti obrazovanja, zato je na glavnom transparentu na protestu upravo bilo istaknuto siledžijsko ponašanje u školama.

Ne možemo da govorimo o obrazovanju koje škole prenose na buduće generacije ukoliko ravnopravne prilike za pristup ovom obrazovanju nisu zajemčene. Kako možemo da govorimo o inkluziji ako nekima od nas nije dozvoljeno da sede u učionicama, kao najpovlašćenijima među najneprivilegovanijima?

Svaki dečak ili devojčica koja napušta školstvo predstavlja upozorenje za nas, posebno kada se ovakva odluka donosi u okolnostima pukog preživljavanja, jer fizička bezbednost nekih građana Republike Albanije nije osigurana, baš tamo gde bi seme tolerancije, poštovanja i osnovnih ljudskih vrednosti trebalo da bude posejano — u školama.

Ovakva alarmantna situacija, ipak, nije albanski fenomen, uprkos formi koju zauzima na ovom prostoru. Nasilje je ljudski fenomen, kao što je i izbor da se ono odbaci. Ima mnogo LGBT+ osoba na Balkanu koje, poput Serafine i Lole, jesu primorane, ako ne da napuste školu, onda da napuste svoja radna mesta ili prodice usled agresivnog pritiska.

Dakle, ako postoji makar jedna prednost Parade ponosa, pored toga što omogućuje ustupanje javnog prostora LGBT+ osobama, onda je to razbijanje nacionalističkog zida i dozvoljavanje Albancima, Srbima, Kosovarima, Bosancima, Makedoncima i Grcima da se šetaju ruku podruku. Ova parada je, pre svega, svesnost činjenice da, pre nego što se identifikujemo u skladu sa određenim nacionalnostima, mi smo ljudi koji žive u zajedničkoj stvarnosti, gde je jedina razlika naš odnos prema moći — svim vrstama moći, u našim državama.

Neprijatelj Srbina i Albanca ili Srbina i Bosanca ili Makedonca i Grka nije među pobrojanima, već je to razdorna i represivna politika razdornih i represivnih vlada koje svrgavamo, menjamo ili navodimo na pravi put a da pritom ne prekinemo zdravu vezu koja je kreirana na ulicama.

Budućnost je ženskog roda

“Ja sam žensko i volim ženske! Oduvek sam ih volela! Hoću da izađem u grad sa svojom devojkom, baš kao i ti. Želim da se šetamo ruku podruku, da je poljubim i zagrlim na ulicama, u kafićima, u pozorištu ili bioskopu; da joj kažem da je volim, iz svega glasa, da se ne pribojavam da će me neko pljunuti, da će me opsovati ili me udariti zbog toga.

Ljubav ne proizvodi strah, ni nasilje. Neznanje i manjak komunikacije proizvode nasilje i izolaciju…

Možda nikada niste upoznali homoseksualnu osobu u svom životu, ali evo me! Pitajte me šta god niste znali! Obećavam da ću vam odgovoriti na svako pitanje.

Nemojte prekidati moju ljubav, ne prekidajte moju slobodu da volim i živim; ne kršite moje pravo na rad, na život, kao što ja to ne radim prema vama! Ne gurajte me postrani, već mi dajte ruku ako to niko drugi neće. Zajedno možemo da promenimo naše društvo, da učinimo da bude manje nasilno i otvorenije, prijateljskije. Naše društvo pripada nama, kao što pripada i vama!”

Kejda Jahja nastupa kao predstavnica i aktivistkinja za prava lezbijki žena i devojaka. Ona je obrazovana, ali njeno obrazovanje, iskustvo i veštine u njenoj profesionalnoj i stručnoj sferi očigledno nisu dovoljni da bi zadržala posao na duži vremenski period, jer u ovom okruženju, ona je pod dvostrukom diskriminacijom zbog svoje seksualne orijentacije (lezbijka) i svog rodnog identiteta (žena).

Fotografija: Loreta Cuka.

Ova mlada žena, koja možda privlači pažnju zbog svog introvertnog ponašanja, vrti se na čelu protesta noseći zastavu boja duge. Ona je tamo da bi pokazala da je pravo na rad osnovno ljudsko pravo koje neće biti oduzeto devojkama i ženama koje su lezbijke ili momcima i muškarcima koji su gej.

Kejdine reči govore o stanju lezbijske zajednice u Albaniji, kao i o tlačenju koje se vrši nad ženama u ovoj zemlji. Ove reči služe kao upozorenje na pojačane pokušaje da se ostvari dodatna inkluzija i fer tretman svih žena.

Sramota i dostojanstvo (jutro, pre početka parade)

Šta znači kada ste saveznik LGBT+ zajednice? U zamazanoj svesci punoj crteža, sedeći na trotoaru glavnog bulevara Tirane, pokušavam da pravilno i sažeto odgovorim na ovo pitanje, kako bih mogla glasno da ga uzvikujem nekoliko sati kasnije, pred svima prisutnima na protestu.

Fotografija: Loreta Cuka.

Prerano je. Moja prijateljica i koleginica, Dženi (Xheni) Karaj, istaknuta ličnost LGBT+ pokreta u Albaniji, uspela je da me probudi na vreme — svoje vreme, da budem preciznija.

“Aktivista bi trebalo da bude na licu mesta duže od tri sata pre početka događaja, u stvari, još ranije od toga”, primećuje Dženi, zabrinuta za to da li će sve proteći po planu i nadajući se da ćemo ove godine imati veći uspeh od prošle.

Oštrim svoju olovku i počinjem da pišem, ali iznenada, žena mi prilazi na preteći način, počinje da viče: “Zar vas nije sramota? Vi prljavi ljudi! Vi uništavate ovu državu!” Sećam se kako nisam popila svoju kafu i prenela sam ovoj ženu ovu nebitnu informaciju, dok sam pokušavala da joj objasnim da ljubav nije ružna, ni sramotna.

Takve su uvrede, takvo je nasilje prema nekome ko gleda svoja posla. Ako je ovu državu bilo šta uništilo, onda je to svakodnevno sistematsko i patrijarhalno nasilje. Ona ne želi da me čuje dalje, odlazi, psujući mene i moje prijatelje tom prilikom.

Imamo još dosta posla da obavimo: ovo je tek početak! Zato je bitno da se ujedinimo sa LGBT+ zajednicom čak iako neko nije homoseksualac ili biseksualac, ili ako se neko ne identifikuje u skladu sa rodom proizašlim iz pola koji je određen na rođenju.

Moramo da razumemo da je jedina uverenost u našu bezbednost i dobrobit — ravnopravno zajemčena sigurnost i dobrobit onog drugog, pa tako, ako se nekoj osobi krše osnovna prava, postoji opasnost da će se ista stvar desiti vama ili meni pre ili kasnije.

Ne može da postoji usklađenost u društvima koja su fundamentalno podeljena i agresivna. Dobro i pravedno društvo je društvo koje omogućuje svim svojim članovima da žive zajedno u miru, uprkos tome koliko su možda različiti. Socijalna pravda treba da bude u službi svih, ne samo pojedinaca. To je najplemenitija stvar koju su ljudi uspeli da naprave da bi poboljšali svoje živote.

Imamo hitnu potrebu za tim da stvorimo prostor za ljubav i toleranciju među nama. Štaviše, nasilje prema nama, građanima, uprkos našoj seksualnoj orijentaciji, političkim idejama, verskim ubeđenjima ili etničkoj pripadnosti prvo upražnjava ovaj represivni sistem.

Kampanja zagovaranja za prava LGBT+ osoba je korak napred u našem zajedničkom društvenom naporu, protiv svih lica represije. Problem LGBT+ zajednice je problem celog društva, ne samo problem ove zajednice.K

Naslovna fotografija: Loreta Cuka.

  • O autoru/ki Gresa Hasa
  • Napomena Stavovi pisca članka ne odražavaju nužno stavove Kosova 2.0.
  • Ovaj članak je prvobitno napisan na albanskom.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI