Perspektive | Mediji

Nastajuća nepismena klasa zavisi od videa na Fejsbuku – i to je dobra vest za demagoge

Piše - 21.12.2016

Oni koji su zagazili u zrelo doba oko dvehiljaditih komuniciraju preko emodžija, praveći novu formu preterano pojednostavljenih, emotivnih vesti.

Demagozi širom sveta, na desnici i levici, sigurno obožavaju televiziju. Ovaj linearni medij koji je vođen emocijama, a pasivan i usredsređen na slike je sveo politiku na rijaliti šou. Kao što je Najl Postman istakao u svojoj knjizi, “Zabava do smrti” (Amusing Ourselves to Death), objavljenoj 1985, televizija je u mnogo čemu srozala nivo javnog diskursa u velikom broju demokratskih zemalja. Od SAD do Irana, od Venecuele do Francuske, od Egipta do Rusije, od Italije do Turske, ima onoliko takmičenja za pažnju gledalaca koliko ima potrebe za njihovim glasovima. Pažnja gledalaca se, u mnogim državama, automatski pretvara u glasove.

Najalarmantnije je to što Internet, koji je bio poslednji javni prostor usredsređen na reči posle pada štampanog novinarstva, doživljava kapitulaciju pred televizijskim formatom. Poimanje društvenih mreža, Fejsbuka, Tvitera, itd, ubija Internet i, posledično, novinarstvo zasnovano na rečima. Fejsbuk sada više izgleda kao budućnost televizije nego kao mreža koja je postojala duže od dve decenije.

Nedavna istraživanja Oksfordskog univerziteta pokazuju da je gledanje videa onlajn u porastu u SAD, kao i u većem delu sveta, isključujući severnu Evropu — možda zato što oni imaju zdraviju ravnotežu posao-život, a možda i zato što se njihova prosveta i dalje zalaže za čitanje i kritičko razmišljanje.

Fejsbuk i Instagram su ubili hiperlinkove kako bi maksimizirali zaradu tako što će korisnike zadržati unutra, izlažući ih sve većim količinama reklama.

U međuvremenu, Fejsbuk je najavio da će videi uskoro da dominiraju njegovim novostima, jer se tako “pružaju mnoge informacije na mnogo brži način, pa tako upijamo više informacije na brži način”, kako je to rekao Nikola Mendelson, potpredsednik Fejsbuka.

Time se potvrđuju moje spekulacije; kada su me pustili iz iranskog zatvora 2014, otkrio sam sasvim drugačiji Internet, gde je tekst u padu, a gde su slike, nepokretne ili pokretne, u porastu. Kao začetnik blogovanja u Iranu, ono što sam shvatio posle šest godina izolacije jeste da su blogovi, najbolji primer decentralizovane javne sfere, sada mrtvi.

Fejsbuk i Instagram su ubili hiperlinkove kako bi maksimizirali zaradu tako što će korisnike zadržati unutra, izlažući ih sve većim količinama reklama. Tako su ubili otvorenost Interneta koja je zasnovana na linkovima. Internet je više postala alatka za zabavu nego alternativni prostor za javnu diskusiju. Još gore od toga jeste što sam primetio čudnu nelagodu kod omladine koja ne želi da čita ništa duže od 140 karaktera.

Svakako da tekst nikada neće umreti, ali sposobnost komunikacije preko alfabeta sada polako postaje povlastica koju ima mala elita u mnogim državama — slično kao u Srednjem veku, kada su samo političari i sveštenici uživali u sposobnosti da komuniciraju putem alfabeta. Ostatak će biti nepismenjaci iz 21. veka koji, uglavnom, komuniciraju uz pomoć slika, videa — i naravno, emodžija.

Nastajuća klasa nepismenih, zavisna od svojih starih televizora ili svojih mobilnih televizora usredsređenih na Fejsbuk — na primer, pametnih telefona — jesu dobra vest za demagoge. Pogledajte samo kako je Donald Tramp usavršio formulu u kojoj je televiziju pretvorio u svoju besplatnu mašinu za odnose sa javnošću.

Postman je savršeno objasnio ovo u svojoj knjizi. Prema njegovom mišljenju, razlika u javnom diskursu u SAD između 16. i 19. veka i sada jeste da javno mnjenje u doba televizije više predstavlja niz “emocija umesto mišljenja, koja kriju činjenicu da se ona menjaju od nedelje do nedelje, kao što nam to istraživanja javnog mnjenja govore”. On zabavnu prirodu televizije vidi kao nešto što samo proizvodi dezinformacije, što “ne znači pogrešne informacije. Već znači informacije koje vode na pogrešan put — pogrešno postavljene, irelevantne, delimične ili površne informacije; informacije koje stvaraju iluziju o poznavanju nečega, ali se tako, u stvari, čovek udaljava od znanja”.

Jasno je da za zdravu, zastupničku demokratiju moramo da imamo više tekstova nego videa, barem da bismo se oduprli samozadovoljnim demagozima.

Pokriće referenduma o EU na britanskim televizijama jeste dobar primer. Držeći se propisa britanskih medija o nepristrasnosti, neki su ipak verovali da brojne debate, u kojima su obe strane imale dovoljno vremena da izlože svoje argumente, nisu bile dovoljne da se obradi složena i osetljiva tema Bregzita. Ovo je posebno tačno sada, kada su neke inicijalne tvrdnje tabora koji je bio za izlazak UK iz EU, kao što je preusmeravanje 350 miliona funti “koje se u EU šalju svake nedelje” u zdravstveni sistem UK, poricane od strane istih ljudi koji su davali ta obećanja. Bilo je dosta otkrivanja da ove tvrdnje i dezinformacije nisu tačne, a što se moglo pročitati na Internetu i u štampi. Međutim, uvek je dosadno pričati o brojkama i matematici na televiziji. Jedna persijska izreka kaže, “glupa osoba baca kamen u bunar, ali stotinu pametnih ljudi ne mogu da ga izbace”.

Džastin Veb, bivši urednik Bi-Bi-Sija za Severnu Ameriku, otišao je toliko daleko da je krivio propise o nepristrasnosti, pišući sledeći u Radio Times-u: “Jedna od najjasnijih poruka za vreme referendumske kampanje jeste da je publika bila gladna pravog znanja. Ljudi su hteli da prevaziđu nivo argumenta i protivargumenta kako bi mogli da razumeju šta je zaista tačno”. On je sugerisao da “mediji moraju da razmisle ponovo o tome kako pokrivaju politička dešavanja i kako zahtevaju odgovornost od ljudi tragom glasanja za izlazak iz Evropske unije”, prema Gardijanu.

Sumrak novinarstva zasnovanog na pisanoj reči, bilo u štampi ili na Internetu, znači da ćemo imati više preterano pojednostavljenog, emotivnog političkog diskursa, neinformisanog učešća u politici, i naravno, više demagogije širom sveta.

Teško je reći da li je javnost bila ta koja je zahtevala više videa, ili mediji koji su, uplašeni od tehnologija za blokiranje reklama, pojurili da koriste videe, što je privuklo više publike, generisalo više novca od reklamiranja, i ispostavilo se težim za blokiranje. Ipak, mi se suočavamo sa opasnim posledicama takvog izmeštanja po budućnost naših demokratskih društava.

Jasno je da za zdravu, zastupničku demokratiju moramo da imamo više tekstova nego videa, barem da bismo se oduprli samozadovoljnim demagozima. Nije ovo samo američki ili britanski problem; ovo je pretnja po našu civilizaciju.

Ovaj članak je prvobitno objavljen u Internešenel biznis tajmsu u Septembar, a ovde je ponovo objavljen uz odgovarajuću dozvolu autora.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI