Jedan na jedan | Aktivizam

Enisa Eminovska: “Ja sam stručnjakinja za određenu oblasti, ne za ljude. Ne možete biti stručnjak za Rome”

Piše - 04.12.2017

Stručnjakinja za socijalnu inkluziju govori o integraciji, asimilaciji i osnaživanju.

Po mišljenju Enise Eminovske, njeno samoosnaživanje je najbolje izraženo u odluci da odbije stipendiju za fakultet. Ova makedonska aktivistkinja je 2006. saznala da je dobila stipendiju od međunarodne fondacije dok je studirala poslovnu administraciju na Jugoistočnom evropskom univerzitetu u Tetovu. Ona se nije prijavila za stipendiju i nije je tražila; stipendija joj je dodeljena na osnovu toga što je romska studentkinja na privatnom univerzitetu.

Otišla je kod finansijskog službenika i uzela kontakt-podatke donatora koga je telefonom pozvala. “Zašto ste mi dali stipendiju? Nisam je tražila. Ne treba mi taj novac”, kazala je pokrovitelju. Eminovska kaže da osoba s druge strane linije nije mogla da razume da je neko poziva da bi odbio stipendiju.

“Bila sam u fazonu, ‘Zar ne kapirate da me na ovaj način obesnažujete? Hoću sama svoj novac da zaradim i želim sama da platim svoje obrazovanje. Neću da se obrazujem preko stipendija za Rome’”, priseća se da je rekla zvaničniku. “Ovo je jedan od primera koji je oblikovao moje osnaživanje i ono što me je navelo da se samoosnažim i da pružim otpor. Ali, to što mogu ovome da se oduprem jeste nešto što ljudi nemaju priliku da urade.”

Baš kao što je odbila stipendiju posvećenu romskim učenicima, Eminovska je odlučna da se neće prijavljivati na radna mesta koja su posebno opredeljena za romsku zajednicu. Prevazilaženje romskog identiteta je bilo ključno kako bi se osećala da je osnažena i da sama donosi svoje odluke.

Iako se držala podalje od organizacija koje rade sa romskom zajednicom, ona je bila uključena u nezavisan i neplaćen aktivizam za ljudska prava od 1999. do 2011. Kako se sama snalazila, ona je nadgledala prisilna iseljenja koje su sprovodile opštinske vlasti nad porodicama koje žive u sirotinjskim kvartovima u Makedoniji, gde je dokumentovala brutalnost policije.

Ona je istakla zabrinutost romskih i aškalijskih izbeglica sa Kosova, sa fokusom na preživele od silovanja i drugih oblika seksualnog nasilja u vreme rata. Ona je pružila pravne usluge devojkama koje su nasilno udate kada su imale manje od 16 godina, ali je pomogla i njihovoj novorođenoj deci, pomažući da dobiju pristup zdravstvenim uslugama i programima socijalne zaštite.

Iako je Eminovska godinama radila sa mnogim programima i projektima kao stručnjakinja za rodna pitanja i socijalnu inkluziju, od 2011. donedavno ona je, uglavnom, radila u oblasti prava žena sa Međunarodnim spasilačkim komitetom u Grčkoj, Iraku i Čečeniji.

Prošle nedelje je bila u Prištini, gde je govorila o osnaživanju Romkinja na Regionalnom romskom samitu u organizaciji Branilaca građanskih prava (Civil Rights Defenders). K2.0 je na ovom samitu razgovarao sa Eminovskom o aktivizmu, integraciji nasuprot asimilaciji i o osnaživanju Romkinja.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

K2.0: Kako postati pravi aktivista za ljudska prava?

Enisa Eminovska: Mislim da prvo morate da imate veliku strast prema pravdi, a ta pravda je najveća pokretačka snaga aktivizma. Ali je to i jedan rizik, posebno ako pojedinačni i nezavisni aktivisti ne dobijaju pomoć. Mogli bi da se istroše. Strast bez nadzora sagoreva na sopstveno uništenje.

Moj aktivizam je bio sasvim lišen projekata, sasvim lišen plate i organizacija. Sarađivala sam sa mnogim organizacijama, učestvovala sam sa njima na raznim forumima, gde smo diskutovali o brojnim pitanjima, gde smo radili na razvijanju vizije. Ali ne kao deo institucije, ne kao deo organizacije i ne kao deo bilo kakvih projekata.

Donela sam svesnu odluku. Htela sam da budem sigurna da na ono što govorim i na način na koji to kažem ne utiče niko i ništa, samo moja percepcija i priča ljudi sa kojima sam imala interakciju, razgovor sa zajednicama.

Da li smatrate da je vaš aktivizam mnogo uzvišeniji od najosnovnijeg stepena aktivizma?

On je bio vrlo osnovan, ali i nezavisan aktivizam kojim sam uspela da se bavim. Kažem ‘kojim sam uspela da se bavim’, jer sam istovremeno morala da zarađujem novac. Ipak, novac sam zarađivala kao profesionalka, a ne kao aktivistkinja.

Čini mi se da ste dosta kritični prema civilnom društvu i organizacijama koje se bave ljudskim pravima u regionu.

Ne znam ništa o njima u ovom trenutku. Napustila sam sasvim tu oblast 2011. Dakle, otada nisam u toku, ne pratim događaje. Pravim opštije, sekvenciranije opservacije. Ne znam ko su ljudi koji tamo sada rade i koje su to sada nevladine organizacije. Ali nazad u ono vreme, bila sam vrlo kritična, tačno je, i danas vidim i čujem neke iste stvari odranije. Mislim da nisam nešto mnogo propustila.

Koje su to iste stvari koje čujete i vidite, a koje se nisu promenile i koje vi kritikujete?

Ono što stalno kritikujem jeste kada čujem da svi pričaju kako se stvari ne menjaju i da rezultati nisu zadovoljavajući, te da svi shvataju da se uloga zajednice mora promeniti i postati mnogo proaktivnija, ali niko ne obavlja posao koji bi stvorio prostor u kom zajednice mogu da sprovode viziju za razvoj. Čak i celi ovaj koncept integracije… Došla sam do tačke u kojoj preispitujem celi ovaj koncept.

Kao što je jedan učesnik danas rekao, “Ako hoćete da se integrišete, morate da se asimilujete”. To je najgrublja realnost za koju sam ikada čula, ali je istinita. Dakle, kada je reč o ideji integracije, mislim da moramo da otvorimo ovu diskusiju sa zajednicama, sa mahalama i naseljima, da ih pitamo šta oni misle o integraciji kojoj su svedoci već duže od jedne decenije. Da li i dalje žele da se kreću tim putem? Ili imaju druge ideje o tome kako njihovi životi mogu da izgledaju i da budu boljeg kvaliteta?

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

 

Šta vi mislite o integraciji?

Mislim da više ne treba da razgovaramo o integraciji. To hoću da vam kažem. Jer integracija [dolazi sa] vrlo jasnim očekivanjem ili se to pokazalo u prošlosti, da moramo da se promenimo — a ta promena, integracija za Rome, došla je uz cenu asimilacije.

Neki trendovi u Makedoniji koje smo posmatrali godinama pokazali su da, što više godina obrazovanja ljudi imaju i što se više penju uz akademske stepenice, to su odvojeniji i distanciraniji od romske zajednice. To je dvosmerna ulica; reč je o uzajamnom odnosu. Zajednica ih više ne posmatra kao svoje, ali ti ljudi menjaju načine na koje se povezuju sa tom zajednicom ili se, pak, ne povezuju.

To se umnogome vezuje za to koliku su količinu tlačenja internalizovali, zbog sopstvenih kapaciteta da se odupru, individualnih kapaciteta, a koji su prekopotrebni. Nije lako odupreti se onome što vam se pojavljuje na putu.

Rekli ste da ne želite da zarađujete novac ili da imate platu samo zato što radite u organizaciji koja se bavi romskim pravima.

Nije stvar samo u novcu, već i u mom odnosu prema romskom identitetu koji je ispolitizovan i na koji utiču razni trendovi, politike i razgovori iz tih godina [kada su nevladine organizacije sa fokusom na Romima počele da se pojavljuju i da dobijaju podršku].

Aspekt novca… bio mi je veoma jasan, jer mi je um bio otvoren i bila sam slobodna da govorim o ovim pitanjima, nisam htela da se ponašam u skladu sa onim što su donatori hteli da čuju ili ko god me je angažovao da napišem izveštaj.

Ne želim da zarađujem kao Romkinja. Ne želim da naplaćujem za svoje usluge, za aktivizam. Želim da zarađujem negde drugde, ne da radim za romsku organizaciju. To, za mene, znači osnaživanje i integracija — kada sam uspela da definišem ovaj pojam za sebe, kako vidim svoj put; to je ono kada sam konkurentna sa mojim vršnjacima iz celoga sveta, ne konkurentna u odnosu na romsku zajednicu na osnovu mog romskog identiteta. Ja sam mnogo više od Romkinje. Jedan moj deo je romski, ali ja sam mnogo više od jedne Romkinje.

Ne postoji nešto što bismo nazvali romskim stručnjakom. Možete da budete stručnjak za socijalnu inkluziju. Možete da budete stručnjak za razvoj, ljudska prava ili šta god. Ali ne možete da budete ekspert za Rome; ne možete da budete ekspert za Albance, Makedonce.

Zarađivanje novca samo zato što si Rom i profesionalizacija identiteta Roma urušilo je moj odnos sa Romima na duži period. Stalno sam bio u potrazi za načinima na koje mogu da očuvam svoj odnos sa zajednicom, jer je u nekom trenutku ovaj odnos postao ispolitizovan. Postao je prilika da se izgradi karijera, da se zaradi novac i ja to nisam želeo. Doneo sam odluku da ne želim taj identitet.

Meni integracija znači da budem konkurentna i ja sam stručna u jednoj tematskoj oblasti. Nisam stručnjakinja za ljude. Ne želim da budem stručnjak za Rome. Ne postoji nešto što bismo nazvali romskim stručnjakom. Možete da budete stručnjak za socijalnu inkluziju. Možete da budete stručnjak za razvoj, ljudska prava ili šta god. Ali ne možete da budete ekspert za Rome; ne možete da budete ekspert za Albance, Makedonce.

Nazivali su me tako. Sigurna sam da, ako potražite moje ime na Guglu, pronaći ćete da sam stručnjakinja za Rome. Ipak, to su imena i titule koje su nam dali drugi, gde nemamo mogućnost da promislimo o postupcima i da budemo u fazonu, “stani, šta je pa ovo sad?” Neki ljudi već godinama pokušavaju da skrenu pažnju na ovo, da se krećemo pogrešnim smerom.

Ovo su sve pokazatelji kretanja u pogrešnom pravcu — sa celom vizijom i idejom o tome ko smo mi, kako bi romska zajednica trebalo da bude integrisana u mejnstrim društvo. Ja sam donela svoje odluke i odlučila da se ne ograničim na to da budem profesionalna Romkinja 24/7, da odlazim na konferencije i sastanke samo zato što sam Romkinja. Da držim mikrofon, da imam povlasticu da se prijavljujem na poslove predodređene za Rome, prostora ima vrlo malo. To nije integracija.

Na samitu ste govorili o internalizovanju antiromstva. Da li internalizovano antiromstvo naginje Roma da se voljno asimiluje u širu zajednicu? Kako biste opisali internalizovano antiromstvo?

[Kao i svi ostali] internalizovani oblici rasizma, internalizovano tlačenje. Svi smo živeli s tim. Mi, kao žene, internalizovale smo tlačenje, mi, kao Romi, internalizujemo represiju. Mi internalizujemo represiju na više nivoa svakodnevno. To je ono kada počnete da verujete i da se ponašate u skladu sa imidžom koji stvaraju drugi — društvo, zajednica, porodica, svi.

Viđala sam, a i dalje viđam internalizovano antiromstvo u romskim zajednicama u mnogim krugovima u kojima se svakodnevno krećem, u mom rodnom gradu, kod mnogih članova porodice i posebno kod mlađe generacije.

Generacije naših roditelja su imale svoje načine za internalizaciju represije. Sada mi, kao generacija i generacije koje će doći posle nas, imamo različite načine, ali ova pojava i dalje postoji. Vidim da je vrlo postojana i to me više plaši od antiromstva u institucijama. To je neprijatelj druge vrste.

Verujem da prvo moramo da se oslobodimo tog tlačenja i moramo da se oporavimo od traume. Neće biti lako da raspakujemo sve to, posebno zato što nemamo dokumentovanu istoriju. Ko je dokumentovao tu istoriju?

Mi ne verujemo izvorima i to nam ostavlja mnogo neodgovorenih pitanja o našoj prošlosti, i moramo da prihvatimo da možda nećemo imati sve odgovore ili možda nikada nećemo biti srećni sa onime što su drugi napisali o nama.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Nedokumentovana istorija još iz vremena kada je romski narod napustio Indiju?

Čak ni tako daleko u istoriju. Sećam se kako sam se u Makedoniji mučila prošlog leta, ali i proteklih nekoliko godina, da prikupim informacije o tome koliko je Roma deportovano u koncentracione logore.

Da li se tako nešto desilo u Makedoniji? Da li neko to može da potvrdi sa sigurnošću? Znamo da je koncentracionih logora bilo u Srbiji, Hrvatskoj, na granici Hrvatske i Bosne. Ali, kakva je priča o Makedoniji? Kakvo je iskustvo Roma odatle?

Mi i dalje slabo pričamo o sebi. To je jedan od najvećih izazova s kojima moramo da se suočimo ako želimo da nekada vodimo ozbiljan razgovor sa našim zajednicama. Moramo da se otvorimo i moramo drugima da pokažemo ko smo.

To da ide ruku podruku sa samosegregacijom kao strategijom za preživljavanje ili mehanizmom za suočavanje, dovijanje, što je nešto što koriste određene zajednice u raznim uslovima — zamisao se svodi na to da, ako ostanete na obodima, ako se nađete na marginama, ako budete nevidljivi, onda ćete izbeći da upadnete u nevolju.

Moramo da redefinišemo taj društveni ugovor sa našim društvima, ali mi nismo ovde da bismo bili na obodima. Ja nisam gošća u rođenoj zemlji. Ja sam deo ovoga društva i ovo društvo mora da se preobrazi i redefiniše standarde da bi me uključilo, da se moje mišljenje uračuna.

Kažete da pojedinci iz romske zajednice pojačavaju svoju marginalizaciju tako što ostaju na marginama. Ali, kakva je uloga institucija? Da li vidite napredak i volju u smislu napora institucija da se građani Romi skinu sa oboda i približe društvu?

Mislim da je bilo jedno vreme kada su postojali volja i spremnost, ali ja osećam nešto, nešto je stvarno pošlo po zlu. Mislim da su vlade pokazale spremnost da rade na ovom pitanju, ali opet taj trend da se romsko pitanje nađe na političkoj agendi nije potekao od zajednice. Potekao je od donatora, civilnog društva koje ima malo veze sa zajednicama; zajednice su već godinama odvojene od njihovog rada.

Oni nisu spojeni sa zajednicama. Oni nisu krajnji predstavnici zajednica, posebno ako zajednice nisu uključene u razgovore o sačinjavanju projekata i pravljenju vizije.

Na taj način je ovo postalo trend u regionu… pa su tako vlade pokazale volju i spremnost. Ali mislim da, u to vreme, način na koji smo predviđali integraciju i način na koji je to sprovedeno, a onda replicirano širom regiona kao model nije ono što smo mislili da će biti ili šta smo hteli da vidimo.

Način na koji su projekti za integraciju i politike sprovođeni u celoj ‘Deceniji inkluzije Roma’, a onda i čitav period posle toga, nije preobrazio sistem. Na taj način se stvaraju male, segregisane jedinice u javnosti i institucijama koje rade sa romskim klijentima koji dolaze da dobiju neku uslugu.

Ovo je i slučaj sa onima koji posreduju kod Roma u oblasti zdravstvene zaštite. Oni nisu dostigli viziju o preobražaju sistema iznutra, a kako bi sistem bio spreman za to da i Romi i neromsko osoblje radi sa pacijentima Romima.

Zašto su nam potrebne ove male jedinice Roma u institucijama koje se bave samo problemima Roma? To nismo hteli.

Ono što se na kraju desilo, makar u Makedoniji, jeste da, kada god Romi dođu u neku instituciju, traže od njih da odu kod Roma koji je zaposlen da se bavi pristupom Roma zdravstvenim uslugama, ako takav zaposleni postoji u datoj instituciji. Dakle, ti zaposleni su tamo samo da bi radili sa romskim pacijentima i oni pružaju usluge samo Romima. Nismo hteli da se integracija tako dešava. Nismo to hteli.

Isto je sa obrazovanjem. Vlada daje državni novac za stipendije za Rome na fakultetima i u srednjim školama. Oni zajedno rade sa Fondom za obrazovanje Roma. Ali jedinica koja zaista pravi sheme stipendisanja jeste jedinica sastavljena isključivo od Roma koji se nalaze u jednoj kancelariji, a koja nije odeljenje za stipendije za sve ostale studente u Makedoniji. Ova jedinica se nalazi u centru za unapređenje znanja jezika kod manjina — što je sasvim drugo odeljenje! Oni su segregisani u samim institucijama.

Isto ovo važi za Ministarstvo rada i socijalnu politiku. Oni imaju odeljenje za sprovođenje strategije za Rome u Makedoniji. Zašto su nam potrebne ove male jedinice Roma u institucijama koje se bave samo problemima Roma? To nismo hteli.

O kvotama se može raspravljati na različite načine. Jedan je taj da kvote povećavaju broj Roma koji pohađaju visokoobrazovne institucije, što bi za mnoge inače bio neuhvatljiv cilj zbog loše socio-ekonomske situacije.

Mislim da kvote treba samo da posluže kao privremeno rešenje da bi se neke stvari ispeglale. Ako mi dozvolite da beskrajno budem deo kvota, onda nemate pokazatelje za merenje mog uspeha. Ne želim da za 10 godina postoje ove kvote i ova rezervisana mesta. Ali već vidim da će postojati još 20 [godina]. Dakle, ravnopravnost se neće ostvariti, jer će biti ograničena na određeni broj Roma koji mogu da priušte da pohađaju školu, idu na fakultet i dobiju nekoliko radnih mesta u javnoj upravi. Ali, to je to. Postoji neko ograničenje za to.

Pozvani ste na Samit Roma da biste govorili o osnaživanju Romkinja. To je pitanje o kom se često raspravljalo u regionu u proteklih nekoliko godina, jer su manjinska prava dobila na važnosti posle stvaranja novih država koje su nastale nakon raspada bivše Jugoslavije? Šta je, po vašem mišljenju, osnaživanje žena?

Osnaživanje Romkinja je imalo različita značenja kako su godine prolazile. Videli smo projekte koji su predstavljali osnaživanje kao viziju da Romkinje budu sposobne da se izbore za svoja prava, da podnose žalbe i da koriste mehanizme i zakonske alatke u raznim državama.

Mnogima ovaj pojam označava ekonomsko osnaživanje i nezavisnost žena da zarađuju novac. Dakle, bilo je projekata u vezi sa mikrofinansiranjem malih biznisa ili treninga radi pokretanja startapova. Drugima ovaj pojam znači političku participaciju Romkinja, da bi se žene kandidovale na izborima za gradonačelnike i odbornike. Dakle, taj pojam je imao različita značenja.

A danas?

Ne znam na čemu smo danas. Ne uspevam da čujem mnogo o radu romskih ženskih organizacija i ne znam ništa o novim grupama i mladima koji imaju nešto da kažu u javnosti. Romkinje imaju ograničen prostor delovanja. Mislim da u poslednje vreme ne postoji mnogo programa i donatora koji podržavaju rad Romkinja u regionu. To je moj utisak.

Mislite da aktivisti za ljudska prava nisu posvećeni pravima Romkinja?

Ne samo aktivisti, već i organizacije — romske i neromske organizacije koje su posvećene ljudskim pravima i socijalnoj pravdi, i koje rade sa romskom zajednicom. I oni biraju teme o kojima govore i one o kojima ne pričaju. Kada je reč o Romkinjama i, u nekoj meri, o deci, one oklevaju da govore o nekim oblicima nasilja nad ženama i decom u zajednicama kojima bismo morali da se pozabavimo.

Moramo da zahtevamo da vlade polažu račune i štite prava žena i dece unutar zajednice. Već godinama se ovo pitanje izbegava. Prisutno je duže vreme i ja ga i dalje vidim.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Rani brakovi su i dalje zabrinjavajuća prepreka za mnoge mlade Romkinje koje bi htele da uživaju svoja prava, makar na Kosovu je ovo slučaj. Stičem utisak da društvo uglavnom na to gleda kao na kulturološki i tradicionalni aspekat romske zajednice. Ali institucije rade to isto, a kada na to gledaju kao na kulturološki fenomen, one opravdavaju svoje nereagovanje po ovom pitanju. Bilo je primera gde su čak romski aktivisti sami komentarisali da je ovaj fenomen nešto što pripada samo zajednici…

To je internalizovani rasizam o kom govorim. Mi verujemo u ono što drugi pričaju o nama, jer nemamo znanje i ne znamo kako da pričamo o ovim stvarima. Rani brakovi i dečji brakovi nisu nešto što potiče od samih Roma.

Ljudi iz ovog regiona imaju vrlo kratko pamćenje, jer je ovo nekada bila praksa koja se upražnjavala po celom Balkanu ne tako davno, čak pre nešto manje od jednog veka, pola veka. Zaista je zanimljivo, ali je realnost takva da ovo nije samo romsko pitanje, već posledica patrijarhata. Ne postoji drugi način da se o tome razgovara.

Da li se Romi moraju više suprotstaviti patrijarhatu u svojoj zajednici?

Ne samo u zajednicama, već i u institucijama. [Samo] zato što se ne dešava u većinskom stanovništvu zemlje, ne znači da oni [institucije] ne treba da znaju za to ili za zakon koji bi trebalo da primene u tom slučaju: da bi zaštitili prava žena i dece.

Bili ste članica mnogih organizacija, čak onih iz Grčke, Čečenije i Iraka, a koje rade sa ženskim pitanjima. Da li vidite sličan obrazac koji pogađa već postojeću veliku neravnopravnost?

Svuda, ali se to manifestuje na različite načine u raznim vremenskim intervalima, ili makar dok sam ja ovde, u određenom kontekstu u određeno vreme u datoj zemlji. Ipak, sve se svodi na osnovnu logiku neravnopravnog odnosa moći, kako muški članovi društva koriste i zloupotrebljavaju svoje privilegije.

Postao je trend da se u regionu razgovara o inkluzivnom i nediskriminatornom društvu. Ali, da li moramo da pričamo i o rasizmu o kome se ne debatuje u javnosti i medijima?

Stalno. U svako doba. Svako bi trebalo da sa sobom porazgovara s vremena na vreme. Neko je danas postavio pitanje o tome da li se ikada osećamo da imamo moć da diskriminišemo nekoga. Mi imamo tu moć. Odnos prema ovoj moći se mnogo ne razlikuje kada je dobijemo.

Moj utisak je da, na primer u Makedoniji, Romi sebe vide kao superiorne u odnosu na Egipćane. Osećaju se snažnije jer su brojniji i vidljiviji u politici, pa su se tako više probili od ostalih zajednica.

Isto se desilo sa Albancima. Oni su pokušavali da objasne drugima, većini, da je vrlo bitno da se razbije monopol načina na koji stvari funkcionišu u ovoj zemlji — ‘ne samo jedna kultura, ne samo jedna nacija, ima mnogih drugih unaokolo’. Ali čim su došli u dodir sa moći, počeli su da se ponašaju kao većinsko stanovništvo.

Čim Romi osete da su iznad drugih, oni se pridružuju toj drugoj strani, a tako je i u samoj zajednici. Način na koji tretiraju LGBT osobe, ponekad i žene. Dakle, sve se svodi na zloupotrebu moći i neravnopravnu dinamiku moći. K

Ovaj intervju je vođen na engleskom. Uređivan je radi dužine i jasnoće.

Fotografije: Majljinda Hodža / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI