Jedan na jedan | Rodna ravnopravnost

Nemački feministički duet: Potrebna nam je veća međusektorska saradnja u pokretu

Piše - 01.06.2018

Vodeće feminističke aktivistkinje Dagmar Šulc (Schultz) i Erika Higel-Maršal (Hügel-Marshall) o jačanju pokreta kroz prihvatanje pravih različitosti.

Odri Lord (Audre Lorde) je jednom rekla: “Oni među nama koji podržavaju definiciju društva o prihvatljivoj ženi; oni među nama koji su stvoreni u loncu različitosti — oni među nama koji su siromašni, koji su lezbijke, koji su crnci, koji su stariji — znaju da preživljavanje nije akademska veština. Stvar je u tome kako da uzmemo naše razlike i pretvorimo ih u snagu. Jer alatke majstora nikada neće da sruše kuću majstora.”

Ova američka spisateljica, feministkinja i aktivistkinja za građanska prava težila je premošćavanju komunikacije između crnkinja i belkinja, boreći se protiv isključivanja nebelkinja iz feminističkog pokreta u Sjedinjenim Državama.

Njeno zagovaranje za priznavanje razlika i bavljenje njima i različitim slojevima identitetima, kao što su društvena klasa, rasa, uzrast i pol, imali su snažan uticaj na aktiviste koji su počeli da prihvataju međusektorsku saradnju feminističkih pokreta širom sveta, postajući pritom nadahnuće mnogima.

Fotografije: Blerta Hoçia.

Dve žene na koje je ostavila trajni uticaj jeste feministički nemački duet, Dagmar Šulc i Erika ‘Ika’ Higel-Maršal.

Sociološkinja, rediteljka i profesorka Šulc pozvala je Lord u Berlin 1984, kao gostujuću profesorku afričko-američke literature i kreativnog pisanja, na Univerzitet Fraje (Freie), gde je i sama bila profesorka. Pozivnica za držanje predavanja postalo je trajno iskustvo, gde je Lord veći deo svog vremena provodila u Berlinu sve do 1992, kada je izgubila dugu borbu sa rakom.

“Tokom tih godina, ja i drugi smo delili Berlin sa Odri, a ona je sa nama podelila svoje beskrajno znanje, mudrost, humor, aktivizam i ljubav prema životu”, Šulc je napisala u svojoj posveti, u Onlajn žurnalu Lordi u Berlinu, što je veb-sajt posvećen nasleđu Lord. Zaista, Lord je imala suštinski uticaj na nemačku crnačku zajednicu, podstičući afro-nemački pokret i preispitujući belkinje da konstruktivno koriste privilegije svoje, bele rase.

Kako bi ovo poglavlje života Lord ostalo upamćeno, Šulc je dokumentovala svoje godine u nemačkoj prestonici putem svedočanstava o kolegama i prijateljima u nagrađivanom dokumentarcu “Berlinske godine — 1984-1992” iz 2012.

Higel-Maršal, saradnica u pisanju scenarija za dokumentarac, posebnu je inspiraciju pronašla u poznatim rečima Lord: “Tvoja tišina te neće zaštititi.” Godine 1998, ona je objavila autobiografiju, “Nevidljiva žena”, gde opisuje svoju borbu kao crnkinje u Nemačkoj i govori o rasizmu u ovoj zemlji.

Kako su videli da se ovaj dokumentarac na svetskom nivou prikazivao, od Berlinskog filmskog festivala do Palm Springsa, Šulc i Higel-Maršal su protekle nedelje doveli “Berlinske godine — 1984-1992” u Prištinu u okviru feminističkog festivala FemArt (25-30. maj).

Fotografije: Blerta Hoçia.

Nekoliko sati pre nego što su se uputili ka Nemačkoj, K2.0 se sastalo sa Šulc i Higel-Maršal da bi s njima razgovaralo o uticaju Odri Lord na nemačku crnačku zajednicu i o tome kako žive, o privilegiji belaca i preplitanju represije i različitosti.

K2.0: Šta vam feminizam znači?

Šulc: Meni feminizam znači samoopredeljenje žena u njihovim životima, da imaju kontrolu nad svojim telima i nad tokom svog obrazovanja i radnog veka. Da igraju odlučujuću ulogu u vlasti, društvu i razvoju. Isto je sa seksualnošću — kontrola nad seksualnošću.

Higel-Maršal: Meni feminizam znači… kao prvo, ja sam, naravno, žena — ali sam i crnkinja. Dakle, kada sam prvi put bila vrlo aktivna u feminističkom pokretu, meni se to svodilo na to da sam ‘ja žena’. Ali sam onda u feminističkom pokretu shvatila da ne pričaju o crnkinjama. Odrasla sam u Nemačkoj, ali je moje odrastanje u Nemačkoj bilo mnogo drugačije od odrastanja belkinja. Doskora je belkinjama feministkinjama bilo vrlo teško da govore o rasizmu. Ja sam odrasla na vrlo drugačiji način.

"Crnkinje su govorile: 'Dobro, tražite pravo na abortus, ali mi zahtevamo da imamo pravo na decu', jer su crnkinje često bile nasilno sterilizovane. Dakle, uvek postoje dve strane priče."

Dagmar Šulc

Pre samo nekoliko dana, na referendumu u Irskoj, ljudi su uveliko glasali za zakonske izmene radi legalizacije abortusa. To je uspešna priča za feministički pokret, ali kada govorimo o kontroli nad sopstvenim telom u evropskim zemljama danas, da li to sugeriše da se aktivisti za prava žena i dalje suočavaju s problemima’

Šulc: Mislim da je bilo dosta reakcija. Ako mislite da predsednik Tramp (Trump) ne pokušava da uradi istu stvar koju je Irska dosad radila — on pokušava da ograniči prava žena da odlučuju o tome da li žele da imaju abortus ili ne. Ono što je zaista loše jeste da je jedna od prvih aktivnosti [administracije Donalda Trampa] bila da se uskrati novac takozvanim zemljama Trećeg sveta ukoliko se finansiraju abortus ili čak savetovanje o abortusu, što je imalo užasan uticaj na lečenje od HIV-a, na primer. Dakle, u ovom trenutku se suočavamo sa zazorom.

Ipak, hoću da kažem nešto drugo kada je u pitanju kontrola nad našim telima. To je nešto što sam naučila sedamdesetih u ženskom pokretu u Čikagu, gde su crnkinje govorile: ‘Dobro, tražite pravo na abortus, ali mi zahtevamo da imamo pravo na decu’, jer su crnkinje često bile nasilno sterilizovane. Dakle, uvek postoje dve strane priče.

Tražite da belci rade, da budu profesionalni, da imaju pristup radu, a crnkinje kažu: ‘Da, to je u redu, ali istovremeno morate da shvatite da smo mi radili čitav život, i često smo radili za belkinje, brinući se o njihovoj deci u njihovim domaćinstvima’. Dakle, sve ove vrste različitosti i iskustava u svim oblastima, i nas kao belkinja, moramo da budemo svesni toga.

Postalo je popularno razgovarati o međusektorskom/intersekcijskom feminizmu. Da li je to zato što je aktivizam žena koje nisu belkinje zahtevniji nego što je nekada bio?

Šulc: Nisam sigurna. Jedna stvar je ta da su crnkinje ili žene drugih boja, počele da se organizuju, a naravno da su se u SAD još odavno organizovale. Ali… crnkinje, makar u Nemačkoj, organizovale su se osamdesetih godina i zauzele su svoj prostor.

Možda je to bio jedan razlog, ne samo za crnkinje, već i crnce. Zatim su žene drugih boja, sa različitim životnim pozadinama, počele da budu glasnije i vidljivije u društvu. Dakle, na neki način se nije moglo više ignorisati da postoje druge snage pored ženskog belačkog pokreta. Na neki način, bilo je u smislu “Dobro, pričaćemo o međusektorskoj saradnji”, ali mislim da je to postala i akademska tema za istraživanje, konferencije, pa su stručnjaci ponekad pričali o nečemu što su mogli da koriste za razvoj svoje karijere.

Fotografije: Blerta Hoçia.

U pogledu perspektiva i razmišljanja o feminističkim teorijama, da li biste se vas dve svrstale u koncept međusektorske saradnje?

Šulc: Da, rekla bih da je to slučaj, tu bismo se našle. Nedavno smo učestvovale u jednom velikom sastanku lezbijki koji se održava svake godine na proleće. U suštini, samo su belkinje učestvovale. Prisutne su bile samo dve žene drugih boja.

Higel-Maršal: Prikazale smo film, ali se nisam osećala dobro i otišla sam. Sve su bile belkinje. Nije bilo priče o rasizmu i drugim pitanjima. Posebno u Nemačkoj, gde mnogi crnci žive, a oni nisu bili na sastanku.

"Kada nešto organizujete, morate da pogledate na koji način je grupa žena sastavljena."

Dagmar Šulc

Šulc: Bilo je dosta priče o transrodnim i kvir osobama. Koncert je začet i bilo je nekoliko žena koje su kritikovale činjenicu što je toliko belaca prisustvovalo sastanku. Sada razmišljam da nešto napišem, jer već planiraju sledeći za narednu godinu. Postoji odbor za organizaciju sastavljen od devet žena i sada ću ih pitati, ‘Kakav vam je sastav? Da li grupu čine samo belkinje?’

Jer, smatram da, ako hoćete nešto da promenite, morate da otpočetka to da uradite. Kada nešto organizujete, morate da pogledate na koji način je grupa žena sastavljena. Da li je to ekipa belkinja i žena drugih boja, Jevrejki i drugih, kako biste bili raznovrsna grupa?

Umesto da počnete kao bela grupa i da onda kažete, ‘Aha, možda bi trebalo da pitamo…’ Onda žene drugih boja ne žele da dođu, znate, jer kada je osnova grupe već formirana od belkinja, onda će ove druge reći, ‘Zaboravite, mi ćemo nešto svoje da napravimo’. Zato imate grupe žena drugih boja koje više zaista nije briga za belkinje.

Devedesetih godina smo pisali o tome. Objavili smo knjigu o rasizmu i klasnom tlačenju, pisali smo o svemu tome, kako je neophodno uraditi ono što je Odri rekla ženama dok je bila u Nemačkoj: ‘Kako se umrežavate? Da li ste u kontaktu sa ženama drugih boja i imigrantkinjama?’ Ona je ovo rekla pred belkinjama i zatim su belkinje o tome razmišljale. Ipak, vrlo je uznemirujuće kada odete u ženske organizacije, a njihovi članovi su samo belkinje.

Da li mislite da feministički pokret u Evropi i dalje nije dovoljno raznolik i inkluzivan? Na primer, recimo inkluzija Arapkinja u Francuskoj ili žena poreklom iz Južne Azije u UK, ili žena afričkog i turskog porekla u Nemačkoj?

Šulc: Nije nevidljivo, ali se savezi prave. Ne mogu da pričam o drugim zemljama, ali od onoga što znam, na primer, Nemice crnkinje koje su se preselile u London tamo se osećaju mnogo prijatnije. Ipak, ja ne znam kakav je tamo odnos prema organizacijama koje čine belci.

Mislim da se u Parizu dosta radi sa belkinjama, crnkinjama, lezbijkama i ženama izbeglicama, dakle postoji taj kontakt. Ali mislim da su strukture moći iste kao i većina društva, koje ima belu boju kože.

"Htela sam da pokažem u knjizi da imamo različita iskustva od ljudi bele boje kože, ali smo kao osobe isti kao svi drugi."

Erika Higel-Maršal

Higel-Maršal: Ovo mi je prvi put na Kosovu… ono je mnogo drugačije od Nemačke. Osećam da sam dobrodošla ovde. Na festivalu [FemArt] su ljudi vrlo prijateljski raspoloženi i nikada nisam imala taj osećaj… bilo mi je vrlo neuobičajeno što imam taj osećaj. Ovde ima dosta muškaraca, što mi se dopalo.

Ljudi ne upiru prstom u vas i ovo je prvi put da sam imala osećaj da sam normalna — da nisam nešto posebno. Boravak ovde mi je posebno iskustvo. Niko me nije pitao odakle sam. Za razliku od Nemačke, gde kažem da sam iz Nemačke a oni me pitaju: ‘Odakle si zaista?’ A ja im kažem, ‘Dolazim iz Bavarske.’

Odri Lord je imala veliki uticaj na vašu odluku da napišete knjigu, Ika, posebno kada je rekla da ne treba ćutati. Koliko vam je bitno to što ste napisali sopstvenu priču?

Higel-Maršal: Kao prvo, Odri mi je rekla: ‘Moraš da napišeš knjigu.’ A bilo je i bitno jer beli Nemci imaju posebnu [predstavu] o crncima i o ljudima iz Afrike. Meni je bilo vrlo važno to što sam predstavljena kao normalna za belce.

Htela sam da pokažem u knjizi da imamo različita iskustva od ljudi bele boje kože, ali smo kao osobe isti kao svi drugi. Ima Nemaca crnaca koji su sebi oduzeli život zbog rasizma, ali to ne znači da bi ih trebalo tretirati kao posebne ljude.

Fotografije: Blerta Hoçia.

Za vreme diskusije na FemArtu, pomenuli ste da je vaša majka, Nemica i belkinja, vaš uzor. Šta još možete da nam kažete o njoj?

Higel-Maršal: Rođena sam 1947, a rat se završio 1945. Kada je moja majka trebalo da dobije dete, to je bila vrlo teška situacija. Nad njom je vršena diskriminacija [zato što je imala dete sa Amerikancem crne boje], oni su pokušali da je isteraju, da je isključe iz crkve.

Jedna posledica toga je bila da, kao dete, kako god da su vas diskriminisali, ne biste to rekli svojoj majci. Kao dete ste mislili da će ona patiti zbog toga i niste hteli to da joj namećete. To je racionalno poimanje, ali deca često ne govore svojoj majci šta su im uradila druga deca ili nastavnici.

Ko je vas nadahnuo, Dagmar?

Šulc: Bila sam okružena ženama koje su, posle rata, postale samohrane majke. U mom odeljenju, 70 odsto je bilo dece bez očeva. Sećam se da sam bila okružena ženama koje su uspele da nastave svoje živote sa decom, a bez muškarca u domaćinstvu. To je za mene bio uzor.

Zatim kasnije, žena sa kojom sam radila u programu planiranja porodice, koja je bila glavna za program planiranja porodice u Puerto Riku. Bilo je to vreme u kom se prvi put eksperimentisalo sa pilulama i žene iz Puerto Rika su bile među prvima koje su preminule zbog visokih doza. Ona je bila vrlo radikalna u načinu na koji je razotkrila sterilisanje žena i sredstva za kontracepciju. Ona je bila vrlo zanimljiva žena. Kasnije su se pojavili Odri Lord i njena partnerka Glorija Džozef (Gloria Joseph), kao starije crnkinje sa dosta iskustva u aktivizmu.

Ona [Lord] je na neki način bila prva [koja je govorila o međusektorskom radu] i zaista je to sada postao akademski i vrlo popularan koncept koji se stalno koristi. Kimberli Krenšo (Kimberlé Crenshaw) se smatra osobom koja je osnovala ovaj koncept, ali je, u stvari, Odri sedamdesetih godina već sebe imenovala feministkinjom crnkinjom, socijalistkinjom, majkom, lezbijkom, pesnikinjom i, kasnije, preživelom od raka. Dakle, ona je uvek otvoreno govorila o svim identitetima koji je čine kao osobu.

Fotografije: Blerta Hoçia.

U filmu koji smo napravili, ona u jednom trenutku kaže sledeće: ‘Sve represije se ukrštaju’. To je bilo 1984, pa tako nije bila mnogo prepoznatljiva u akademskom kontekstu na taj način, jer je uvek istovremeno bila aktivistkinja — i pesnikinja. Mislim da je uloga koju je igrala u razvoju ove vrste procesa promišljanja sada prepoznatljivija.

Kakva je bila vaša zamisao za dokumentarac koji je napravljen zahvaljujući omažu nasleđu Odri, posebno kada je reč o intersekcionalnosti u aktivizmu?

Mislim da međusektorski aspekt nije bio toliko u prvim redovima. Kada sam uspela da dovedem Odri u Nemačku kao gostujuću profesorku, na univerzitet gde sam predavala, mislila sam da je vrlo posebna stvar to što je ona u Nemačkoj. Moj glavni cilj je bio da je dovedem u kontakt sa ženama iz ženskog pokreta.

Zanimalo me je dokumentovanje intervjua, čitanje, u smislu pravljenja zvučnih beleški i pravljenje fotografija, a u to vreme nisam planirala da snimam film. Ali ona je bila posebna osoba, neko koga nismo imali u Nemačkoj do tada. Njena politika je bila svetska… ona je bila i neko ko se zalaže za zaštitu životne sredine, neke stvari koje nisu na filmu jer bi bile previše opširne.

U proteklih nekoliko godina, posebno posle izbegličke krize, u Evropi se dešava rast ksenofobije i rasizma, što se i te kako odražava u porastu desničarskih grupa, dok se u Nemačkoj nešto slično dešava. Koja je uloga feminističkog pokreta u svemu ovome? Šta aktivisti mogu da urade?

Šulc: Mislim da mogu mnogo više. Ako se vratimo na onaj sastanak lezbijki, to je bilo vrlo razočaravajuće. Bilo je nekih kritika na račun lezbijki, fokusiranje na igranke, igranje karata i sličnih aktivnosti koje nisu političke prirode. Ipak, postoje određene grupe.

Mislim da to nije veliki narodni pokret, imate Zelenu partiju, mnoge inicijative u manjim grupama koje govore protiv nadmoći belaca i rasizma, i mnoge mlade žene su deo toga. Nadu polažem u mlade žene, jer su one raznolikije u pogledu sastava u poređenju sa grupama u čijem radu učestvuju starije belkinje. A na društvenim mrežama, način na koji izražavaju svoje ideje i svesne su onoga što se dešava. Kakav uticaj mogu da imaju, to je druga tema.

Fotografije: Blerta Hoçia.

Imali smo nedavno veliku demonstraciju [desničarske populističke] Alternative za Nemačku, što je parlamentarna stranka u Nemačkoj, a održao se i veliki kontraprotest. Postoji snažna opozicija, jer bi u protivnom situacija bila užasna. Ipak, ovo jeste opasna situacija. Još je opasnija u područjima u kojima nema izbeglica i takozvanih stranaca, u istočnom delu zemlje.

Na jednoj diskusiji u okviru FemArta, jedna stvar o kojoj se posebno pričalo je bila potreba da među ženama postoji veća solidarnost i neko je kazao da internalizovani patrijarhat čini da se ova solidarnost vrlo teško ostvari. Šta mislite o tome?

Šulc: Često mislim da, kada žene dođu na pozicije vlasti, one se ponašaju kao muškarci. To sam doživela u akademskom svetu; svojim studentima sam govorila, ‘Ako pišete rad za neku tezu, možda bi trebalo da izaberete muškog profesora, a ne profesoricu koja je mlađa.’ Jer će, ponekad, profesorica pomisliti: ‘Morala sam toliko da se namučim’ i ja ću pomisliti da bi i oni trebalo da se pomuče. Ili, ‘Moram da branim ovu osobu pred komisijom i ako joj dam najvišu ocenu, oni će reći da ona nije dovoljno kritički nastrojena’, dok bi se stariji muški profesor ovako ophodio: ‘Učiniću sve što mogu za ovu mladu ženu, pomoći ću joj.’

Dakle, žene ponekad preteruju u onome što rade, bilo time što afirmišu svoje pozicije ili se brane, ili su zahtevne prema mladim ženama na način koji nije neophodan. Ali generalno gledano, makar u Nemačkoj, patrijarhat nije toliko snažan da bi mlade žene odrastale internalizujući ga na ovaj način.

Fotografije: Blerta Hoçia.

Higel-Maršal: Za mene [FemArt] je bio prva stvar koju sam doživela, a gde se muškarci zalažu za nešto što žene zahtevaju. Oni su tamo sedeli i bilo je zanimljivo — ovoga nema mnogo u Nemačkoj. Vrlo je izolovano. Ovde su, na svakoj diskusiji, muškarci bili prisutni.

Na samom kraju, da li postoji nešto što biste dodali o tome kakve bi težnje mladi aktivisti trebalo da imaju?

Šukc: Samo to da mi je nada da će u bliskoj budućnosti biti više svesti kod feministkinja, da se na izgradnju saveza sa drugim grupama gleda kao na nešto neophodno, ne samo… kao što je jedna crnkinja rekla: ‘Ne želimo da nas pozivate zato što osećate krivicu, već zato što osećate da vam nešto fali jer mi nismo tamo.’K

Ovaj razgovor je uređen radi dužine i jasnoće. Intervju je sproveden na engleskom.

Naslovna fotografija: Blerta Hoçia.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI