U detalje | Rodna ravnopravnost

Sama samcijata

Piše - 13.12.2016

Samohrane majke se suočavaju sa društvenom stigmom i ekonomskim poteškoćama.

Nakon razvoda sa suprugom s kojim je 12 godina bila u braku, Fljutra Zimi je odlučila da povrati svoje devojačko prezime. Kada se u Opštini Priština prijavila da ažurira svoju ličnu dokumentaciju, službenik u upravi joj je postavio pitanje s kojim se suočava s vremena na vreme.

“Zašto ne biste pokušali da se pomirite?”

Ovoj četrdesetogodišnjakinji postavljaju ovo isto pitanje i službenici, socijalni radnici, poznanici, prijatelji i članovi porodice. Ona je to pitanje dobila i kada je njen razvod finalizovan. Čak i danas, sedam godina posle razvoda, i dalje joj redovno postavljaju to pitanje. I svaki put, ona vidi kako u pitanju leži određeno neodobravanje, neka krivica i predrasuda.

Zimi je glumica, pozorišna rediteljka i majka dvoje dece. Njen posao nije vezan za dramske umetnosti, s obzirom na to da privremena priroda umetničkih projekata ne može da pruži finansijsku stabilnost koja joj je potrebna da bi ona i njena deca dobro živela. Ona radi kao državni koordinator u prištinskoj kancelariji Nemačke korporacije za međunarodni razvoj (GIZ), dok veći deo svog vremena pre i posle posla posvećuje svom sinu i svojoj ćerki.

Flutra Zymi has been divorced for seven years, but still feels the daily stigmatization of being a single mother in Kosovo.

Fljutra Zimi se razvela pre sedam godina, ali i dalje oseća svakodnevnu stigmatizaciju prema samohranim majkama na Kosovu.

Kada je podneta dokumentacija za razvod, Zimi se saglasila sa svojim suprugom da će dobiti primarna starateljska prava, uključujući zakonsku kontrolu i brigu nad decom, dok će se otac sa decom sastajati preko vikenda. Uzajamni dogovor o životnim aranžmanima poštedeo je Zimi stresa s kojim se roditelji na sudu često suočavaju, gde borba za starateljstvo često bude ogorčena, dok standardna ispitivanja sudskih zvaničnika i socijalnih radnika mogu da učine da se roditelji osećaju kao da su na suđenju.

Međutim, ona kaže kako njen bivši suprug nije ponudio pomoć oko dece, što znači da se, kada mora da radi prekovremeno, da pohađa obuku ili učestvuje u sastancima posle radnog vremena, obično oslanja na svoju majku koja vodi računa o njenoj deci.

“Mislim da je najteže posle razdvajanja kada čovek pokušava da otrese osećaj krivice”, kaže Zimi, izražavajući frustraciju zbog toga što svaki njen korak biva budno praćen u društvu. “Jer svi oko vas, čak iako ne kažu nijednu reč, oni oslobađaju energiju da ste vi krivi zbog razvoda, da ste vi ta koja bi da radi i bavi se umetnošću — ‘zašto ne možeš da odeš na posao i vratiš se?’ Oni ne vide dalje od onoga što žele da vide.”

Iako je bila zaglavljena u nesrećnom braku, trebalo joj je dosta vremena da se odluči da podnese zahtev za razvod. Zimi je smatrala da njena odluka neće biti prihvaćena sa onom spremnošću s kojom bi bila dočekana neka radnja njenog supruga nad njom kao žrtvom.

“Za društvo nemam jak razlog — da me je udario, da me je varao ili da se kockao”, kaže ona. “I dalje me proganjaju reči, ‘Šta bi još htela?’, ‘Ne znaš šta hoćeš’, ili da sam razmažena. Imam 40 godina i još se svakodnevno susrećem sa ovim rečima.”

'Uvek postoji tendencija posmatranja samohranih majki kao manje vrednih, manje bitnih. One su, generalno, manje vrednovane od strane društva u smislu kulturne i društvene zastupljenosti.'

Vjollca Krasniqi

Slučaj Zimi je daleko od izolovanog slučaja. Istraživanja, izveštaji i medijski članci koji beleže iskustva samohranih roditelja širom sveta upućuju na isti zaključak: Društvo često stigmatizuje samohrane majke. Njih, generalno gledajući, smatra sebičnima zato što se ne trude u braku ili ih optužuju da njihovo ponašanje negativno utiče na decu.

Vjolca Krasnići, profesorka sociologije na Univerzitetu u Prištini i koliderka univerzitetskog Programa za rodne studije i istraživanje, kaže da ljudi na samohrane majke koje žive same gledaju s visine za razliku od onih žena koje žive u heteroseksualnim vezama.

“Uvek postoji tendencija posmatranja samohranih majki kao manje vrednih, manje bitnih. One su, generalno, manje vrednovane od strane društva u smislu kulturne i društvene zastupljenosti”, kaže Krasnići.

Borba samohranih majki se pojačava kada žive u patrijarhalnim društvima koja imaju tendenciju ohrabrivanja bespomoćnosti kod žena, jer snažan naglasak stavljaju na važnost heteroseksualnog braka, majčinstva i široke porodice.

“Žena koja ima decu, dečaka ili devojčicu, i živi sa svekrom i svekrvom — to je ideal”, Krasnići kaže. “To se projektuje kao idealna porodica. Kao idealna žena. A kada se nešto destabilizuje u ovom konceptu, onda nastaje problem. Onda žene bivaju napadane, jer je u njima problem, jer one destabilizuju društveni poredak.”

majlinda-hoxha-single-mothers-dafina-halili-vjollca-krasniqi-11-2016

Profesorka sociologije, Vjolca Krasnići, kaže da društvo na samohrane majke gleda sa nipodaštavanjem, posebno u patrijarhalnim društvima.

Krasnići dodaje da stigmatizacija, uglavnom, pogađa žene koje se razvode, jer se na žene, čiji su supruzi preminuli, “i dalje gleda kao na žrtve u drugačijem kontekstu”.

Daleko od kosovskog glavnog grada, u tradicionalnijim manjim gradovima i ruralnim područjima, samohrane majke su podložne tome da postanu izopštene iz društva i da žive na obodima društva, s obzirom na to da je pritisak da se prilagode društvenim normama mnogo veći. Ipak, Krasnići smatra da čak i u gradovima kao što je Priština, što je grad koji je društveno raznolikiji od drugih područja, stigma namenjena samohranim majkama jeste i dalje i te kako živa.

“Smatram da čak i u urbanim područjima, kao što je Priština, žene žive sa ‘etiketom’ toga da su samohrane majke”, Krasnići kaže. “Kultura brige nije razvijena, ona koja nije nametljiva, koja se ne meša u privatne živote ovih žena, koja nema predrasude i vidi ove žene kao subjekte, kao subjekte svojih života — koje vidi da su one donele odluku o tome kako da organizuju svoje živote.”

U nepovoljnom ekonomskom položaju

Kada je Zimi podnela zahtev za razvod, uspela je da sama plati advokata jer je imala sopstveni prihod. Međutim, na Kosovu je samo 20 odsto žena aktivno na nekom radnom mestu — što znači da oko 80 odsto njih čak ni ne traži posao — a samo je 13 odsto zaposleno. Kako većina žena jeste ekonomski zavisna od svojih supruga, nesrećno udate žene mogu lako da zanemare opciju otpočinjanja novog života.

Agencija za besplatnu pravnu pomoć je nezavisna javna institucija koja pruža besplatnu pravnu pomoć kosovskim građanima koji ne mogu na drukčiji način da podrže sebe, jer su često marginalizovani zbog siromaštva i zato što primaju socijalnu pomoć. Veći deo klijenata ove agencije su žene iz siromašnih domaćinstava iz svakog kraja Kosova, a kojima je potrebna pravna pomoć da bi zatražile razvod, da bi dobile starateljstvo nad decom ili alimentaciju, i koje često imaju dugu istoriju partnerskih odnosa u kojima su trpele zlostavljanje i porodično nasilje.

'Obaveza pružanja skloništa ovim ženama je obligacija Ministarstva za socijalna pitanja, ali oni imaju nedostatak sredstava i nisu uspeli u tome.'

Fljutura Zena

Fljutura Zena, zvaničnica Agencije za besplatnu pravnu pomoć, objašnjava da postoje česti slučajevi žena sa decom koje se nalaze na ulicama, jer ih njihove porodice ne bi prihvatile nakon što su se razvele od supruga. “Ima slučajeva kada porodica — iz koje je žena — toj ženi kaže, ‘prihvatiću te jer si naše dete, ali neću da uzmem njegovu decu’”, Zena kaže.

U međuvremenu, nijedna vladina institucija ili relevantna agencija ne nadgleda broj žena koje su samohrane, nezaposlene i majke, zbog čega se pojavljuje nedostatak politika rešenja; vladine socijalne politike za socijalne, nezaposlene žene i majke jesu ograničene na generalnu shemu socijalne pomoći, koja se kreće između 50 i 150 evra mesečno — što je jedva dovoljno da se pokriju troškovi iznajmljivanja jednosobnog stana.

“Obaveza pružanja skloništa ovim ženama je obligacija Ministarstva za socijalna pitanja, ali oni imaju nedostatak sredstava i nisu uspeli u tome”, Zena smatra.

Manjak prihoda može posebno da bude štetan za samohrane majke kada je reč o starateljskim pravima nad decom. S obzirom na to da su ekonomski uslovi važan činilac koji sud uzima u obzir kada odlučuje o dodeljivanju starateljstva, a učešće muškaraca na tržištu rada je mnogo veće od učešća žena, ima slučajeva u kojima su žene izgubile borbu za starateljstvo pre nego što je ta borba uopšte i počela. Ili, kako Zena to kaže, majke ponekad odustanu od borbe za starateljstvo jer prosto nemaju krov nad glavom.

Krasnići tvrdi da ovo predstavlja deo šire slike toga kako država zanemaruje žene. “Socijalna politika je često nejednaka u smislu rodne ravnopravnosti, što je poimanje države”, Krasnići kaže. “Mi to vidimo u politici, vidimo ko su lideri; 90 odsto lidera na Kosovu i u svetu jesu muškarci. Čak i u slučajevima u kojima postoje intervencije kroz socijalne politike koje se posmatraju kao napredne, vidimo da su interesi muškaraca, očeva i supruga zaštićeni — žene su uvek na drugome mestu.”

Neplaćena finansijska pomoć

Jedan izvor finansijske podrške koja je, tehnički gledano, dostupna samohranim majkama, jeste izvor od njenog bivšeg partnera. Razveden roditelj ili roditelj koji više ne živi sa svojim partnerom i koji nema starateljska prava je i dalje obavezan da podrži svoje dete kroz isplate ili finansijsko održavanje. Dodatno, razvedene osobe koje nemaju dovoljna finansijska sredstva da se izdržavaju — a često je reč o nezaposlenim ženama — imaju pravo na alimentaciju od svojih bivših partnera.

Međutim, precizno određivanje finansijske podrške i sprovođenje isplata u delo čim sud odredi nivo isplate jesu ogromni izazovi za kosovski pravni sistem, jer očevi često imaju male ili nikakve prihode, ili pak ne prijavljuju svoje prihode koje zaista imaju.

 

'Na kraju svih ovih loših iskustava postoji svetlo.'

Enes Mehmeti

Enes Mehmeti, sudija Osnovnog suda u Uroševcu, tvrdi da ekonomski uslovi na Kosovu ometaju sprovođenje finansijske podrške koju naređuje sud i tako se negativno utiče na dobrobit majki i dece. On kaže da sudovi često rade u korist majki kada je reč o nagrađivanju starateljskih prava, ostavljajući muškarcima pravnu obavezu da finansijski izdržavaju svog bivšeg partnera i svoju decu.

“Često donosimo odluke znajući da je vrlo teško sprovesti ih. U tome leži problem. Prava ekonomska svakodnevica koju danas imamo na Kosovu proizvodi ove poteškoće”, kaže Mehmeti, govoreći o problemima koji se tiču neisplaćivanja finansijske podrške.

Prema zakonodavnom okviru Kosova, neisplaćivanje alimentacije koju odredi sud ili finansijskog održavanja za decu jeste krivično delo. Međutim, uprkos onome što zakoni predviđaju, postoji raširena tendencija na Kosovu kod bivših partnera, kao što je to Zimijin partner — za koga kaže da nije isplatio nijedan cent godinama — da izbegavaju slanje novčanih pošiljki koje su dužni da pošalju.

Međutim, većina žena ne tuži muškarce što ne ispunjavaju svoje finansijske obaveze, bilo zato što nisu svesne da imaju pravo na to ili zato što su obeshrabrene jer ne mogu da dokažu prave prihode svojih bivših partnera.

Oni koji redovno rade nemaju zvanične radne ugovore i često bivaju plaćeni u kešu, pa tako bankovni izvodi ne pokazuju njihova finansijska sredstva. Sudovi su onda obmanuti, pa tako postavljaju niže nivoe finansijske podrške i čak ni tad ne mogu da u delo sprovedu svoje presude.

Drugi način na koji očevi često izbegavaju da isplate novac za izdržavanje jeste da porodični biznisi budu registrovani na ime nekog rođaka, pa tako da, iako je možda biznis uspešan, to se ne reflektuje na zvaničnu dokumentaciju.

Pravni stručnjaci iz Centra za pravnu pomoć i regionalni razvoj (CLARD) kažu da muškarci s vremena na vreme zaista prebacuju svoje kompanije na nečije tuđe ime kako bi izbegli da izmiruju svoje finansijske obaveze, dajući primer muškarca u Mitrovici koji je bez ugovora godinama radio kao profesor na privatnom univerzitetu samo kako bi izbegao da plaća finansijsku podršku svojoj deci.

“Mislim da siva ekonomija utiče na isplatu alimentacije”, kaže Arbana Šalja-Rama iz CLARD-a. “Nema sumnje da sudovi stavljaju dečje interese u prvi plan, ali su interesi dece narušeni u smislu alimentacije.”

Krasnići zaključuje da bi vlada posebno trebalo da posveti pažnju samohranim majkama sa nižim ekonomskim statusom razvijajući edukativne projekte.

“Mislim da je obrazovanje prava stvar za osnaživanje; što je više obrazovanja, više je i nade za osnaživanje”, Krasnići kaže. “Zašto bi žene zavisile od države?… Ta zavisnost mora da prestane. Obrazovanje je od ključnog značaja kako bi se zaustavila međuzavisnost od porodice, države i drugih. Tako se pomaže mobilnost žene… pa tako žene mogu da dobiju šansu u društvu.”

'Na kraju svih ovih loših iskustava postoji svetlo.

Fljutra Zimi

Godinama od razvoda, Zimi se snažno borila da potisne svaki osećaj fragilnosti; bilo da je reč o finansijskoj poteškoći, umoru ili krivici, sama se izborila sa svime. “Od rastajanja, u svakom trenutku do sada, nisam imala vremena da procesuiram svoju bol”, rekla je ona. “Nikoga ne zanima da vidi tu bol iznutra, i stalno morate da budete spremni da pokažete kako ste snažni sve vreme.”

U poslednje vreme je na Kosovu niz žena izašlo u javnost da govori o svojim socijalnim i emotivnim izazovima s aspekta samohranih majki u ovoj zemlji. One su ispričale svoje priče na svoj način na blogovima i u člancima.

“Nama, koji smo bili uključeni u ovaj proces, važno je da progovorimo javno”, Zimi kaže. “Ova država mora da vidi da se nešto zaista dešava, i da postoji svetlo na kraju ovih loših iskustava.”K

Fotografije: Majlinda Hoxha / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI