U mom radu kao predavača i istraživača, zainteresovan sam za socijalnu pravdu. Posebno se usredsređujem na pitanja marginalizovanih ljudi, ali i životinja, a posebno pasa. Moj rad kombinuje nekoliko akademskih perspektiva kako bih opisao kako se identitet, moć, dominacija, konstruisanje drugoga i diskriminacija koriste da bi se opravdala patnja ljudi i životinja. Moj cilj je da pokrenem pitanje o tome čija moć i čiji “glas” ili čije iskustvo imaju prioritet. Ne bavim se time da li životinje mogu da govore ili ne, već da li mogu da pate i imaju moć nad nečim, kao i ko drži tu moć da bi odlučio o sudbini i dobrobiti marginalizovanih i diskriminisanih ljudi i životinja.

Godine 1997, Žak Derida, francuski postmodernistički strukturalni filozof, obratio se konferenciji Krisi desetočasovnim predavanjem, kasnije objavljenim u formi knjige 2006. pod nazivom “The Animal That Therefore I Am”. U svom obraćanju, Derida preispituje kartezansku propoziciju “mislim, dakle postojim”, koja je četiri veka definisala pojavu “čoveka” u zapadnoj filozofiji. Deridini argumenti se usredsređuju na konstrukciju čoveka i životinje (nečoveka) i postavlja pitanje o tome kako konstruišemo i jedno i drugo. Međutim, ono što počinjemo da razumemo kroz preispitivanje ovih odnosa nije kapacitet za kreiranje misli i razmišljanje, već kapacitet za patnju i osećanje bola. Dakle, pitanje ne bi trebalo da bude, “Da li životinje i psi mogu da misle?”, već “Da li životinje osećaju bol i patnju?”

Po mome mišljenju i u skladu sa mojim iskustvom, posebno su psi osetljvi i vrlo dobro opremljeni jezikom i veštinama za komunikaciju, a koje ponekad prevazilaze iste kod ljudi. Moja tri psa su sposobna da komuniciraju i primete čak i najmanje promene u ljudskom ponašanju, ponekad mnogo brže nego bilo koje ljudsko biće s kojim sam se ikada susreo. U stvari, u mojoj kući reči moraju da se izgovaraju slovo po slovo umesto da ih naglas kažemo, jer naši psi, Džek, Oli i Dejzi, umeju vrlo brzo da iskomuniciraju svoje želje u vezi sa rečima kao što su “šetnja” ili “hrana” i još dosta drugih. Štaviše, oni umeju da razumeju rečenice poput “Da li hoćeš da odemo do parka u šetnju?” i “Sada ću da ti spremim hranu” i čak znaju razliku između “hrane” i pitanja “Da li si gladan?” na koje obično odgovaraju tako što ustanu i odu u kuhinju, gde čekaju svoju hranu ili me teraju da požurim tako što svoju šapu stave u moje krilo.

Na svu sreću, Džek, Oli i Dejzi žive u UK sa mojom partnerkom i sa mnom, pa smo čak kupili kuću sa baštom samo radi njih, jer bi se inače ne bismo time ni zanimali. Prelepo je imati psa, biće koje zahteva od vas da se o njemu brinete, koje vas tera da postižete neke stvari za koje inače ne biste ni pomislili da su moguće. Često im pričam priče o psima na Kosovu, psima koji pate, uprkos nekim odličnim zakonima koji bi trebalo da zaštite sve životinje, uključujući pse.

Zakon na Kosovu je jasan kada predviđa odgovornosti koje imamo prema životinjama, uključujući ishranu i pružanje skloništa, ali i davanje lekova i nezlostavljanja ili nanošenja štete životinjama. U zakonu stoji da svako ko zlostavlja životinje u vidu zanemarivanja njihovih potreba da piju vodu ili jedu hranu, ili tako što zlostavlja, muči ili ubija životinje treba da plati kaznu između 100 i 5.000 evra.

Ipak, viđala sam bezbrojne životinje koje se pate, posebno pse, na svim ulicama Kosova i niti jedna osoba nije kažnjena ili osuđena za okrutnost. Mislim da deo ljudi ne zna da može da napiše kazne, jer bi odmah pojurili da napune kofere svojih opština.

Psi na Kosovu imaju problema sa lošom ishranom, bolestima i povredama. Oni su predmet zlostavljanja i nehumanih metoda ubijanja kao što je pucanje (pogledajte peticiju koju sam pokrenuo, a koja ima 1.400 potpisa, ali još nema odgovora od gradonačelnika Prištine, Špenda Ahmetija), trovanje i davljenje. Koriste se okrutne metode hvatanja pasa, a nakon toga se stavljaju u loše opremljene i upravljane objekte ili “skloništa”. Svako ko ima dovoljno hrabrosti, treba da ode u takozvano sklonište u Gračanici da vidi bol i patnju koji su tamo prisutni.

Ipak, inspektori su tamo slati, ali izgleda da niko nije odgovoran ili kažnjen za nanošenje takve boli i patnje. Slično tome, širom ulica na Kosovu vidimo patnju pasa i mačaka; gladni i zlostavljani od strane dece i odraslih koji ih gađaju kamenicama, ili gore od toga. Uprkos činjenici da su ljudi pripitomili pse i da smo stvorili ovaj “problem”, oni su ti koji trpe kazne i okrutnost naših radnji.

Kada govorim protiv ove okrutnosti, neki zabrinuti građani na Kosovu sugerišu da su psi agresivni. Ne mogu da kažem da neki možda i jesu, ali ono što mogu da jemčim jeste da svaka agresija koju pokaže pas jeste usled ponašanja čoveka.

Znamo da će psi koji su iskusili zlostavljanje postati ili vrlo potčinjeni, zaplašeni ili će, verovatno, uginuti ako završe na ulici, ili će postati agresivni. Dakle, imajući u vidu šta nauka kaže, zašto ih i dalje okrivljujemo? Mi ih i dalje okrivljujemo jer nemaju glas koji prepoznajemo, što je slično marginalizovanim i obespravljenim osobama.

Na primer, pre nekoliko godina, čitali smo medijske izveštaje o psima koji napadaju dete. Međutim, ni u jednom izveštaju se nije spomenulo da je dete riškalo po kantama tražeći hranu, što je isto mesto iz koga psi dobijaju hranu za sebe, pa je tako gladni pas napao dete jer je štitio svoj izvor hrane. Mediji na Kosovu o ovome nisu izveštavali, niti su izveštavali o tome da je dete tražilo hranu u kantama. I jedno i drugo su podlegli instinktivnim radnjama vođenim glađu i patnjom, i ni jedno ni drugo nisu imali glasa.

Ovo me dovodi do rečenice koju najčešće čujem od ljudi sa Kosova. “Imamo izgladnele ljude, kako možemo da pomognemo psima ako smo mi gladni?” Pa, rekao bih da, kada normalizujemo okrutnost, bilo da direktno nanosimo bol, ili tako što ne reagujemo, čime se normalizuje patnja i kreira “zamor u saosećanju”, onda smo implicitni u ovom zlostavljanju najugroženijih u našem društvu, kako ljudi tako i životinja. Štaviše, situacija neće više biti ista, već će se pogoršati i nikada nećete više moći da nahranite ili pomognete ni jednom ni drugom.

Ljudi u određenoj meri imaju neku moć, ali ne i onda kada su obespravljeni. Ova situacija je još gora za životinje, kao što su ulični psi na Kosovu. Oni će i dalje patiti u tišini i društvo će i dalje imati iste probleme zbog ove neravnopravnosti prema onima koji su manje snažni i moćni, čiji su glasovi utišani.

Na slici ispod se nalazi pas koji je izgubio svoga brata i nije hteo da ga napusti. Ako to nije sposobnost da se govori, razmišlja i oseća, onda zaista ne znam šta je. Dakle, molim vas da primetite ovu patnju, ne samo zarad životinja i pasa na Kosovu, već zarad dobrobiti našeg društva i čovečanstva.

Fotografija preuzeta od Dafina Paca.

Napomena autora: Plaćanje za ovaj članak, pored plaćanja od strane autora i druge strane, distribuirano je i donirano volonterima organizacija Kosovo Pet Rescue, Rescue Angels Kosova i Te Bashkuar Per Kafshet da bi hranili pse u gračaničkom skloništu.

Ilustracija: Fikret Ahmeti / K2.0