Časopis | Religija

Umereni islam započinje borbu u Švajcarskoj

Piše - 21.05.2012

U vreme učestalih debata i rasprostranjene islamofobije, grupa albanskih imama se ujedinjuje u borbi protiv ekstremizma i fundamentalizma

Sigurno je da postoji bolje mesto za imame od Švajcarske. Ova mala alpska zemlja je usled povećane islamofobije u poslednjih nekoliko godina punila novinske stupce svetskih medija. Međutim, Rejhan Neziri ne planira da ode. Naprotiv: On želi da povrati umerenost i poverenje u svoju veru, i spreman je da se bori za to.

Tridesetdevetogodišnji imam je šef novoosnovanog Saveza albanskih imama, grupe od trideset muslimanskih sveštenika koji rade u Švajcarskoj. Njegova očekivanja su velika: „Moramo da učinimo da se naš glas čuje.“ Ali to je u praksi mnogo teže.

books

U nameri da sretnem Nezirija, morao sam da putujem na severoistočni kraj zemlje. U gradu Kruzlingen, razgledajući živopisno jezero Konstanca, imao sam priliku da vidim i Nemačku sa druge strane obale. Postoje brojne stare, lepe zgrade i crkve, ali ni traga od džamije. Pronalaženje džamije zahteva dugu šetnju glavnom ulicom, sve do industrijske zone. Zajednička džamija, Hëna e Re ili Novi Mesec na albanskom, nastanjena je u skromnoj, prekrečenoj porodičnoj kući, sa prozirnim staklom i poštanskim sandučetom – tipičnoj švajcarskoj zgradi. Ova kuća koja služi bogosluženju muslimana, simbolizuje stvarni položaj muslimana u Švajcarskoj. Većina švajcarskih džamija je prostorno marginalizovana, odnosno smeštena u industrijske i komercijalne zone, ponekad i u prazne stanove, pa čak i podrume. Muslimanska zajednica ima tendenciju da se prilagodi, a ne da se vizuelno izdvaja. Religija je ovde lična stvar.

imam-rejhan-neziri1

“Posetioci su ponekad razočarani, ali ovo nije Plava džamija”, kaže Neziri, aludirajući na čuveno sveto mesto u Istanbulu. Ali, on je zadovoljan svojom džamijom. U centralnom delu kuće se  nalazi kafeterija koja zrači toplotom i udobnošću.  Na zidu se nalazi poster džamije Sinan Paša u Prizrenu, police su pune knjiga, mesto je puno ljudi koji piju kafu, puše cigarete i smeju se. Petak je podne, ljudi dolaze da se druže, da pričaju na albanskom i da se mole.

Oko 400.000 muslimana živi u Švajcarskoj, među populacijom od 7.8 miliona ljudi. Većina muslimana su Albanci iz Makedonije, Kosova i Albanije. Oni žive ovde još od 1970-ih, kada su švajcarske kompanije otkrile Albance kao pouzdanu, a jeftinu radnu snagu. Na kraju, tokom ratova na Balkanu 1990-ih, Švajcarska je obezbedila sigurno utočište za mnoge raseljene Albance.

Međutim, ubrzo nakon 11. septembra 2001. godine, praktično preko noći, u očima švajcarske  javnosti promenila se i percepcija o Albancima. Istovremeno, nisu više bili doživljavani kao deo balkanske zajednice, već samo kao muslimani. “Odjednom, drugačije su nas gledali, iako smo tamo već 30 godina,” kaže Neziri, koji je došao iz Makedonije i živi u Švajcarskoj poslednjih 10 godina. U strahu  nastalom posle terorističkih napada u Sjedinjenim Američkim Državama, političari i mediji su počeli da vrše pritisak na muslimansku zajednicu, zahtevajiući od njih da se ograde od terorističkih dela islamskih fundamentalista.

Albanci su bili razočarani i iziritirani. Zajedničko pitanje je bilo: „Zašto? Ti fundamentalisti nemaju nikakve veze sa nama.“ Bili su uvređeni od strane šire javnosti, političara i medija zbog zahteva da se odgovori na njihova iracionalna pitanja. Kao posledica toga, članovi albanske zajednice su rešili da ćute i povuku se.

Posmatrajući iz današnje perspektive, Neziri smatra da je to bila greška. Greška koja se ne sme ponoviti. „Muslimani u Švajcarskoj nisu još uvek dobro organizovani. Naš glas se ne čuje kao jedan – i neki političari to koriste kao svoju prednost“.
moutside1

Na referendumu održanom 2004. godine, švajcarski građani su glasali da li deci imigranata treba olakšati dobijanje državljanstva. U okviru narodne inicijative, populistička desničarska Švajcarska narodna stranka – trenutno najveća partija u Narodnoj skupštini, vodila je prljavu kampanju tvrdeći da će glasanje za ovakav olakšan proces doprineti “islamizaciji Švajcarske”. Deo kampanje je bila manipulativna statistika, koja je pokazivala da će sa eksponencijalnim rastom muslimanskog stanovništva kroz 30 godina većina u Švajcarskoj biti upravo muslimani i da će zato morati da se prilagode Šerijatskom pravu. Kampanja je bila veoma gruba, ali je rezultat bio impozantan: Velika većina je odbacila predlog. 

Slična reakcija izazvana je i 2009. godine kada su švajcarski glasači podržali zabranu izgradnje minareta za džamije – uprkos tome što samo četiri džamije u Švajcarskoj imaju minarete, i nijedna ne poziva na molitve. Opet se povela velika diskusija i opet je učešće albanske muslimanske zajednice u tome bilo gotovo nevidljivo.

Uspon desničara rasplamsava žar

Međutim, tu se pojavila i druga vrsta reakcije. Mladi muslimani su bili posebno uvređeni oštrim nastupom desničarskih političara i jednostranim medijskim izveštavanjem o tome, a naročito indiferentnošću lidera svojih zajednica.

U godinama koje su nastupile, osnovana je nova grupa koja je ubrzo počela da dominira u debatama koje su se vodile na temu o praksi islamske vere-  Islamic Central Council of Switzerland (IZRS). Predvođena švajcarskim studentom i novopostalim muslimanom Nikolasom Blankom (Nicolas Blancho), propagirala je radikalniji islam u konzervativnoj tradiciji puritanskih Salafista.

IZRS privlači više mladih muslimana od bilo koje druge organizacije, šireći poruke preko društvenih mreža kao što su Facebook, Twitter i YouTube, organizujući događaje kao što je  godišnji „Ummah Day“, popularni kongres za mlade muslimane, ali i provocirajući javnost radikalnim izjavama. Uskoro je broj članova porastao i do 2.000, čime je privukao više medijske pažnje. Ovaj svojevrsni pokret bio je jedan od razloga za izgradnju Unije albanskih imama, iako se kako Neziri kaže, „ne smatra kontra – inicijativom“.

U svojoj Uniji koja nalikuje švajcarskoj diplomatiji, Neziri ne osuđuje Blanka i njegove mlade radikale ali je zabrinut što njihova poruka stiže do šire publike.

„Ljudi iz IZRS-a govore nemački, dok većina naših imama ne. Blanko govori u ime svih muslimana, dok naši imami ne rade to. Blanko je popularan u medijima, naši imami nisu.“

Pogled unutar muslimanske zajednice

U albanskoj džamiji u Kreuzlingenu, ljudi se spremaju za molitvu. Podnevno sunce ispunjava veliku molitvenu prostoriju, lepo izrađeni ornamenti ulepšavaju zidove, a oseća se i miris osveživača vazduha. Ulazi oko 200 muškaraca, starih i mladih, obrijanih i bradatih, Švajcaraca, Albanaca, Turaka i Pakistanaca. Velika grupa muškaraca u svojim dvadesetim se šaleći smeju. Zatim, njihov imam Neziri ulazi u sobu, a oni se mole, kao što i većina muslimana radi, svako u svom ritmu.

Nakon toga, uz kafu, članovi zajednice su spremni da podele sa drugima svoje viđenje stvari. Dvadesetdevetogodišnji Muhamet Ziberi i tridesetogodišnji Jetmir Kasami su među prvima. Obojica su veoma poštovani u zajednici Novi Mesec, kao i u gradu Kreuzlingen. Kasami radi kao bankarski konsultant , a Ziberi radi u lokalnoj pošti i ponekad čak volontira kao vatrogasac. „Srećni smo što imamo ovu džamiju“, kaže Ziberi. „Mnogi mladi Albanaci dolaze ovde jer žele da čuju imamovu propoved na nemačkom“.

prayer

Oni kažu da se osećaju potpuno prihvaćeno i da ih ne zanima debata o položaju islama u Švajcarskoj. U poslednjih nekoliko godina, ljudi su počeli da obraćaju pažnju na njih i da im postavljaju pitanja o njihovim verskim uverenjima. „Neki kažu: O, pa ti si musliman? A ja te znam deset godina!“ Ali kažu da do sad nisu imali loša iskustva. To je fenomen koji je rasprostranjen širom Švajcarske. Što je muslimanska zajednica u regionu veća, to je verovatnoća postojanja islamofobije manja.

A grupa mladih radikala? „Ne marimo za njih“, kaže Kasami. Prema Ziberijevom mišljenju, oni ne rade ništa loše: „Oni šire ideju islama i zajedništva. To je dobra stvar“.

Vršenje pritiska na mlade ljude da se odluče za jednu stranu nema smisla, kaže Ziberi. „Ne moraš da biraš da li ćeš biti Švajcarac,  Albanac ili musliman. Možeš biti sve to“.

Veća uloga albanskih imama

Studija Švajcarskog nacionalnog fonda iz 2009. godine pokazuje da većina muslimana koji žive u Švajcarskoj žele da njihovi imami budu obrazovani na nekom od zvaničnih jezika Švajcarske. „Mislimo da je ovo potrebno“, kaže Neziri. „Ne možete da migrirate i živite u Švajcarskoj dvadeset godina , a da pritom ne učestvujete i ne znate lokalni jezik. To je kontraproduktivno, pogotovo za muslimane“.

jetmir-kasami2

Neziri prevazilazi granice osnovniih verskih dužnosti imama baveći se propovedanjem i tumačenjem Kurana . Unija albanskih imama želi da ove verske vođe služe kao uzor i veza sa društvom, na to su fokusirani. „Moramo da izgradimo odnos poverenja sa opštinskim vlastima, školskim administracijama, predstavnicima drugih religija“. Jezik je ključ povezivanja za albanskog imama, kaže Neziri.muhamet-ziberi2 Do sada je samo mali broj imama tečno govorio jedan od zvaničnih švajcarskih jezika: nemački, francuski, italijanski ili romanski. UAI organizuje nastavu jezika, kulture i politike. Imami su počeli da propovedaju na nemačkom – Neziri to radi već nekoliko godina i dobija od ljudi pozitivne kritike. „Odjednom, mnogo više mladih ljudi dolazi“, kaže on. Većina srednjovečnih Švajcaraca albanskog porekla ne govori tečno albanski, tako da su srećni kada mogu da čuju Nazirievu propoved na nemačkom.

Takođe, ovim se otvaraju vrata džamije za mnoge nealbance. „Primetili smo više Arapa, Bošnjaka, Kurda i Pakistanaca kako dolaze, pogotovo petkom”, dodaje Neziri.

Albanski muslimani se za predstojeću debatu sami pripremaju i dodatno edukuju. Desničarski političari su već najavili novu kampanju protiv islama. Oni više neće okretati leđa i puštati radikale da govore u ime svih muslimana. Sada će se čuti i njihov glas.

„Svojevremeno su ljudi u Švajcarskoj stvarali lošu sliku o italijanskim imigrantima”, kaže Kasami, bankarski konsultant. “Oni su sada potpuno integrisani i prihvaćeni. Ista stvar će se desiti i muslimanima. Za 10 godina Albanci će služiti kao primer za integraciju.“

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI