Očekuje se da će preživeli od seksualnog nasilja u vreme rata sa Kosova u narednih nekoliko sedmica dobiti dugoočekivano priznanje i reparacije za štetu koju su pretrpeli tokom rata na Kosovu. Izveštaj Human Rights Watch-a (Hjuman rajts voča) iz 2000. beleži da su tokom rata “silovanje i drugi oblici seksualnog nasilja korišćeni kao oružje rata i instrumenti sistematskog ‘etničkog čišćenja’”.

Sada, skoro 20 godina kasnije, aktivisti i zvaničnici će uskoro završiti pripreme, dok će aplikacioni proces, koji će obezbediti pravni status žrtvama rata, biti otvoren februara 2018, prema navodima. Preživeli za koje se dokaže da su bili žrtve imaće pravo na mesečnu nadoknadu od 230 evra koja će biti isplaćivana iz državnog budžeta.

Tek je marta 2014. pravo preživelih na reparacije, uglavnom u formi mesečne monetarne kompenzacije, priznato u amandmanima na postojeći zakon koji pokriva status žrtava rata. Prošle su tri godine da bi Komisija za verifikaciju, telo odgovorno za pregledanje aplikacija osnovano aprila 2017, a onda još osam meseci, kada je budžet alociran za isplatu reparacija.

U svom izveštaju objavljenom decembra 2017, Amnesty International (Amnesti internešenel) napisao je da od 1999. UNMIK i Vlada Kosova nisu uspeli da ispune svoje obaveze prema preživelima koji su, umesto toga, dobili podršku i pomoć nevladinih organizacija. U izveštaju se, takođe, primećuje da zakoni i dalje nisu u skladu sa međunarodnim standardima za reparacije i potrebe preživelih kojima se i dalje osporava pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu i odgovarajuću rehabilitaciju.

Pre nego što proces apliciranja započne, K2.0 se bavi time ko će preuzeti proces na sebe, kako će se zaštititi poverljivost i kako će državno priznanje pomoći u borbi protiv stigmatizacije — kao i nedostacima zakona.

Aplikacioni proces

Komisija za verifikaciju koja će pregledati aplikacije sastoji se od devetoro članova, sa petoro predstavnika iz vlade, advokatom, psihijatrom, psihologom i predstavnikom civilnog društva koji ima iskustva u pružanju podrške žrtvama seksualnog nasilja.

Preživeli mogu da se prijave na tri različita načina, prvi je preko četiri određene nevladine organizacije koje je vlada odobrila — Rehabilitacioni centar Kosova za žrtve torture (KRCT), Medica Kosova, Medica Đakovica i Centar za zastupanje ženskih prava – Drenica.

Feride Rushiti (Rušiti), izvršna direktorka KRCT-a, objasnila je Kosovu 2.0 da će odobrene nevladine organizacije, koje pružaju podršku preživelima iz raznih regiona, pomoći aplikantima oko logističkih pitanja u procesu apliciranja i biće zaduženi za podnošenje aplikacije Komisiji za verifikaciju.

Preživeli mogu i pojedinačno da se prijave i direktno podnesu prijave komisiji preko vladine kancelarije u Prištini, kao i preko Regionalnih kancelarija i Odeljenja Ministarstva rada i socijalnih pitanja za porodice mučenika, ratnih invalida i civilnih žrtava rata.

Aplikant će dobiti odgovor u roku od 30 dana od podnošenja aplikacije i dobiće kompenzaciju istog dana kada primi priznanje. Ako se status žrtve nekoj osobi ospori, aplikant ima pravo da uloži žalbu na odluku u roku od 15 dana.

Postoji i rok za podnošenje aplikacija — pet godina od trenutka funkcionalizacije procesa. Amnesti internešenel postavlja pitanje prekratkog roka, tvrdeći da mnogi preživeli nisu sigurni da li žele da se prijave i potencijalno mogu da donesu odluku na osnovu iskustava aplikanata koji se prvi prijave, što je proces za koji je verovatno da će trajati duže od pet godina.

Ko će aplicirati?

Iako se procenjuje da postoji oko 20.000 osoba koje su preživele seksualno nasilje u ratu na Kosovu, aktivisti kažu da prava brojka nikada neće biti poznata. Četiri određene nevladine organizacije su dokumentovale i identifikovale oko 1.000 osoba koje su ispričale svoje priče o seksualnom nasilju u ratno vreme.

Predstavnici ovih organizacija veruju da će u prvih nekoliko meseci komisija uglavnom primati aplikacije od preživelih koje članovi porodice podržavaju u ovom poduhvatu — u procesu koji se ogleda u njihovom osnaživanju. Međutim, kao ishod društvene stigmatizacije, mnogi preživeli nikada nisu ispričali svoje priče porodicama, što je nešto za šta aktivisti veruju da će uticati na njihovu odluku da se prijave.

“Mnoge žene će uvideti da su njihove porodice prepreka prijavljivanju”, kaže Veprore Shehu (Šehu), izvršna direktorka Medica Kosova. “Ovo je trajna penzija i one bi mogle da imaju stalni strah ako članovi porodice ne znaju za reparacije [koje primaju].”

Šehu dodaje da bi reparacije u formi mesečnog prihoda mogle da ohrabre muškarce koji su pretrpeli seksualno nasilje da istupe i zahtevaju svoje pravo na reparacije. Ona kaže da je društvena stigma još veća prema muškim preživelima od seksualnog nasilja u vreme rata, delom zbog njihove isključenosti iz javnog diskursa.

Međutim, dok su neke grupe ohrabrene, druge su isključene iz aplikacionog procea. Aktuelni zakoni — koji koriste 20. jun 1999. kao prekidni datum za potencijalne žrtve — ne bavi se potrebama onih koji su pretrpeli seksualno nasilje u posleratno vreme, kada su borbe tehnički okončane, čime im se osporava pravo na odavanje priznanja i reparacije.

Postoje i problemi kompatibilnosti sa prošlim zakonima za finansijske reparacije kao rezultat rata na Kosovu. Građani koji već dobijaju penziju prema Zakonu o statusu i pravima mučenika invalida, veterana, članova Oslobodilačke vojske Kosova, civilnih žrtava rata i njihovih porodica ne ispunjavaju uslove za dobijanje druge penzije na Kosovu.

Šehu smatra da bi ovo moglo da odvrati mnoge preživele od apliciranja. “Na primer, postoji žena čiji je suprug mučenik i ona dobija penziju”, rekla je. “Ona se ne usuđuje da uđe u [aplikacioni proces] radi dobijanja priznanja svog statusa zato što će ostati bez penzije.”

Poverljivost

Aplikanti mogu ručno da popune aplikaciju u kancelarijama jedne od četiriju odobrenih organizacija, a da pritom ne moraju da se pojavljuju pred komisijom, što Rušiti smatra bitnom merom kako bi se obezbedila poverljivost. Ona dodaje da su stručnjaci iz Agencije za zaštitu podataka prilikom sačinjavanja procedure za apliciranje konsultovani kako bi se primenile najbolje prakse.

Čim se prijava kompletira, dokument će se automatski smatrati poverljivim. Ako se neko prijavljuje preko organizacije a komisiji zatrebaju dodatne informacije pre donošenja odluke, komisija će preko organizacije zahtevati informacije.

Aplikant će biti samo obavezan da se pojavi pred komisijom ako dokumentacija o iskustvima sadrži mnogo nejasnoća. U tom slučaju će tri člana komisije intervjuisati žrtvu i učešće psihologa će biti obavezno. Aplikant takođe ima pravo da bude u pratnji bilo koje osobe koju izabere a koja će mu pružiti podršku tokom intervjua.

Rušiti kaže da su svi članovi komisije potpisali i dokument o poverljivosti koji se odnosi i na članove osoblja četiriju organizacija. Svako objavljivanje informacija smatraće se krivičnim delom.

Ona ističe da je sistem napravljen tako da sve izjave služe samo u svrhe verifikacije, a ne kao deo pravosudnog procesa. U tom smislu, sistem se razlikuje od onoga koji postoji u Bosni i Hercegovini, gde su izjave dugo slate državnom tužiocu kako bi se istražili ratni zločini. Aktivisti specijalizovani u ovoj oblasti izjavljuju da je ovo odvratilo mnoge preživele da se prijave za reparacije u Bosni i Hercegovini.

Međutim, uprkos svim merama preduzetim da se obezbedi poverljivost, možda postoji pukotina u sistemu. Žalbe na odluke komisije biće podnošene preko Osnovnog suda u Prištini, što je mesto za koje Rušiti ne veruje da su iste mere na snazi.

Uklanjanje stigme

Veprore Šehu iz Medica Kosova smatra da je društvena stigma glavni razlog zbog kog sve manje preživelih govori o svojim iskustvima sa nevladinim organizacijama i aktivistima u godinama posle rata, posebno nasuprot neposrednom periodu posle rata, kada su preživeli bili spremniji da pričaju o onome što im se desilo. Međutim, u proteklih nekoliko godina, ovaj proces je počeo da se obnavlja.

Prema mišljenju Šehu, osnivanje Nacionalnog saveta za preživele od seksualnog nasilja u ratu 2015. godine, na čelu sa bivšom predsednicom Atifetom Jahjaga, kao i njena javna podrška preživelima, u nekoj su meri pomogli da se preispita stigma i dovelo je do toga da preživeli više osećaju da imaju podršku države. Šehu i Rušiti veruju da će odredbe o reparacijama doprineti inicijativi Jahjage i pojačati vladinu podršku.

Preživeli od seksualnog nasilja u vreme rata mogu da zatraže odavanje priznanja i reparacije kontaktirajući sa sledećim organizacijama:

Rehabilitacioni centar Kosova za žrtve torture
Medica Kosova
Medica Đakovica
Centar za zastupanje ženskih prava – Drenica

Fotografija: Majlinda Hoxha (Hodža) / K2.0

Konačno došlo vreme za reparacije i odavanje priznanja

Počinje proces apliciranja za preživele od seksualnog nasilja u vreme rata.

Dafina Halili