Koliko se sećam, ljudi su oduvek pokazivali ili srednji prst ili znak pobede. A sećam se vrlo dobro da su deca bila obavezna da pokažu jedno od ova dva prema onome što je od njih očekivala porodica.

Koliko se sećam, otkako sam bila dete u obdaništu, dok nisam završila fakultet, oduvek su postojala dva imena koja su se pojavljivala u svakoj diskusiji: Rugova i Tači. “Prvi je umro, a ovaj drugi se još opire”, rekla sam svom ocu koji je strastveni podržavalac PDK-a. Činjenica je da mi nije stalo ni do jednog ni do drugog. “Čini se da je smrt jedini način da naterate nekoga da izađe iz kosovske politike.”

Odrasla sam u Nemačkoj i Kosovo mi je postalo idealizovana domovina kojoj smo više pripadali nego društvu u kom smo zaista živeli, uprkos rastućoj svesti da se tamo nikada nećemo vratiti. Mojim roditeljima je Kosovo nedostajalo, pa sam pretpostavila da će i meni nedostajati. Kada sam se konačno vratila na Kosovo prvi put 2000, generalno mi se dopalo: pejzaž, moja porodica, narod — ali ne i smeće i restrikcije struje.

Međutim, u proteklih nekoliko godina, albanska društva raširena po svetu promenila su se i distancirala međusobno usled korišćenja četiri sitne, naizgled nevine reči: ‘ne ketu, ata atje’ (‘mi ovde, oni tamo’) — koje upotrebljavaju svi, ovde i tamo. Ove nebitne reči, koje svaki Albanac širom sveta dobro poznaje, sadrže suptilno kretanje pogleda na svet i vrednosti pasivno-agresivnog stava prema sopstvenom narodu, što rezultira nerešenom krizom na svakoj strani.

Kako je to izgledalo svakodnevno? Iznenada smo moji prijatelji i ja postali šaciji (od nemačke reči ‘Schatzi’, duša, sreća) bez obzira na to odakle dolazimo. Posteri koji lete na prašnjavom letnjem vetru poželeli su nam dobrodošlicu — të  dashurë migrantët (dragi migranti), dok su nam prodavci naplaćivali više kao stranim turistima. Naši rođaci su obigravali oko nas jer, kao emigrantska deca, trebalo je da budemo naivni i da se osetimo krivima zato što smo dobili priliku da odrastamo u državi razvijenog sveta. Tako je, kao da ovaj osećaj krivice nije bio deo naših života oduvek, u dijaspori.

Ipak, ovo denunciranje je bilo obostrano. Oni koji su posvedočili institucionalnoj demokratiji Nemačke, Švajcarske i tako dalje, njihovim pravnim sistemima, njihovim rastućim ekonomijama, onima koji su potrošili dosta vremena izdržavajući četiri porodice na Kosovu, i to pored svoje dece, odmah posle rata, počeli su da veruju da možda njihovi rođaci kod kuće nisu hteli da se promene ili da preuzmu stvari u svoje ruke: ‘Ali ko bi mogao da ih krivi za to’, mislili bi emigranti potajno o svojim rođacima. ‘Oni ništa ne znaju o svetu van Kosova, oni su isključeni, nazadni seljaci.’ Ne ketu, ata atje.

Lično sam videla kako se ova nadmenost emigranata manifestuje prema ljudima koji žive na Kosovu, jer sam i sama ušla u raspravu sa ocem emigrantom koji je bio na odmoru na Kosovu, dok sam bila u prištinskom Parku Luna letos. Odrasli muškarac je vikao na mene i pretio da će me udariti, pred svojom ženom i decom, koji su se pridružili njegovom agresivnom vikanju.

Šta sam učinila da ga tako isprovociram? Zamolila sam njegovog sina da oslobodi motocikl-igračku da bi moja mlađa sestra mogla malo da vozi, a nakon što sam shvatila da više ne želi da se igra. Dete je prihvatilo moju molbu. Nisam znala da mu je otac naredio da sedi tu kako bi čuvao bicikl za drugo dete.

Bio je besan i uplašio me — očekivala sam da će me udariti. Niko se nije umešao dok su nas gledali u strahu, a neki mladići su se isprečili između mene i ovog muškarca, za svaki slučaj. On je u govoru punom osude pričao kako smo mi sa Kosova nekulturni i neobrazovani, kako ništa ne znamo o poštovanju, a ubacio je poneku prljavu reč na nepravilnom nemačkom, a koje sama nikada ne bih upotrebila.

“Zašto nisi odgovorila na nemačkom?” upitala me je majka kasnije.

“Šta da mu dokažem time?” odgovorih. “Nisam htela da saosećam sa ovom degenerisanom svinjom. Nisam htela nekome da pokažem da smo ‘isti’ samo kako bi me poštovao. Želim da me poštuju uprkos razlikama. Ako to neko ne može da uradi, onda ne samo da mu fali pamet, već i karakter.”

Nisam odustala, ali nisam znala nijednu nemačku reč, jer to što sam iz ovog mesta ili ne nije predstavljalo problem u datom trenutku. Bilo bi nebitno da li sam među onima ‘ne ketu’ ili među ‘ata atje’.

Sve češće sam svesna ove vrste pakosnog omalovažavanja ljudi na Kosovu ili ljudi iz dijaspore još od ovog incidenta. Suptilni komentari o tome kako oni koji žive na Kosovu ne umeju da naprave pravu državu ili kako emigranti ne znaju šta je nezaposlenost i ne vide širu sliku, jer žive u izobilju zapadnog sveta.

Iz čega potiču ovi nespretni stavovi?

“Albanci su zbunjeni”, rekla sam svom ocu još 2015, kada sam vređala njegovu voljenu stranku s kojom, u stvari, nema nikakve veze. On je sa svojom partijom iz navike, ili tradicije, ili lenjosti — kako god. “Nisam stručnjak za politiku. Ali mi zdrav razum ovo govori: Zašto bih glasala za partiju koja je oduvek držala tolike visoke položaje i nije ništa promenila? Dvadeset godina nije kratak period i postavljanje asfalta na seoske puteve se više ne računa. Kosovo se više ne bavi ovim pitanjima, ali političari u vrhu svake partije i dalje pominju ove stvari jer tako impresioniraju obične građane.”

Moj otac se ne protivi; čak deluje pomalo uznemireno. “Ali je nama malo bolje da glasamo za njih”, kaže umorno.

“Misliš da će, samo zato što si iz istog regiona kao što su političari za koje glasaš, on da te poštedi krađe?”

Otac je utihnuo. Inicijalno, pre nego što je diskusija počela, pričali smo o protestima u Prištini koji su se održavali te godine. Neki njegovi prijatelji su se okupili kod nas i zajedno sa mojim ocem su filozofirali o tome kako je nasilje posramljujuće, kako bi trebalo da se suzdrže i da budu zahvalni. Moj otac nije neki govornik, jer obično ili klima glavom u znak odobravanja ili samo sluša ono što se priča.

Kada su posetioci otišli, pridružila sam mu se. “Mislim da je nasilje odvratno. Ali sam i ubeđena da, kada se nasilje desi, društvo bi trebalo da uloži napor da razume kako je stiglo do te tačke. Koliko dugo je ova zemlja slobodna? Petnaest godina? I da li je bilo velikih protesta? Kosovo i nije baš cvetalo posle rata, ljudi su imali razloga da protestuju makar jednom mesečno.”

Ali naš narod ‘kod kuće’ se održavao uz pomisao da građani Kosova moraju da budu zahvalni za to što ih je spasao NATO, zahvalni što ih podržavaju Sjedinjene Države, zahvalni što ih Nemačka ne zanemaruje, zahvalni za to što su nezavisni — dok je sve išlo nizbrdo.

“Vandalizam je zločin. Ipak, ljudi imaju pravo da budu nezadovoljni”, stalno sam govorila. Građani Kosova imaju pravo da kritikuju svoju vladu. Nisu obavezni da se zadovolje manjim uspesima iz protekle dve decenije, da pate u tišini ili da budu zahvalni za bilo šta.

Kao što je muškarac u Parku Luna na meni iskalio svoje frustracije, mogao je da se pojavi i neko ko živi na Kosovu i ko bi iskazao bes nad emigrantima koji misle da sve znaju. Za svakog razočaranog emigranta koji je odustao od povratka u svoju domovinu, postoji meštanin Kosova koji proklinje nesrećne okolnosti zbog kojih je ostao ovde. Za vreme protesta 2015, videla sam izbijanje nametnutog identiteta ljudi koje smatraju pasivnim primaocima svetske milosti.

U pokušaju da se sačuva dostojanstvo, dok se istovremeno prihvata stagnacija, morali su da postoje oni ‘drugi’, ata atje, kako bi se prikazali još nesposobnijima, još nezaslužnijima. Dok stalno tvrde da su jedni te isti, građani Kosova, koji žive na Kosovu ili su emigranti, izabrali su da posvete još veću pažnju međusobnim razlikama.

Kada se građani Kosova vraćaju na svoju istoriju, oni tvrde ili da su bili junaci-gubitnici ili neustrašive žrtve moćnika. Mi se oduvek identifikujemo sa pojedinačnim harizmatičnim ličnostima za koje smo verovali da nas vode u slavnu budućnost. Zavisili smo od nekoga ko nas je usmeravao.

Ipak, vreme mira nije tako jednostavno. Kada više nema rata, stvari ne idu uz našu dlaku. Mir je aktivni proces koji se oslanja na sve i svakoga. Kada mir postoji, društvo je to koje vodi pojedinca uz pomoć prava i vrednosti.

Društvo, pak, ne može da funkcioniše kada niko sebe ne vidi delom tog društva, jer su njegovi članovi evoluirali van okvira identiteta koji je nametnula država kao pasivni primalac pomoći međunarodnih saveza čiji član Kosovo i nije u ovom trenutku.

Činjenica da su građani Kosova na Kosovu i emigranti krenuli različitim putevima nije sporno i mi smo nesumnjivo iskusili raznolike promene i krize misli i identiteta kako je vreme prolazilo. Ipak, glavni problem koji vodi u sukobe i napete odnose između onih u zemlji i onih van zemlje, čini se, leži u ubeđenju da svaka od dveju strana veruje da je upravo ona ta koja sa sobom nosi promene, da je pokušala i nije uspela zbog izostanka podrške sa druge strane.

Građani Kosova se identifikuju sa međunarodnim pokretima, trendovima i vrednostima slobode i inovacije kao ljudi širom sveta. Ali država Kosovo i njena politička klasa jesu ti koji nisu bili u toku sa dešavanjima. Građani misle da nisu dobro zastupljeni, pa se tako i ne identifikuju sa državnim problemima (korupcijom, sistemom socijalne zaštite, itd).

Ipak, ovaj sukob pokazuje da, kada je reč o težnji ka boljoj budućnosti, građani Kosova na Kosovu i kosovski emigranti imaju iste probleme i ideju o ovoj zemlji. Međutim, propuštamo da vidimo da se nalazimo na istoj strani.

Iako ovo neće magično rešiti svaki problem, nadam se da će moj narod da otkloni ozlojeđenost svake vrste i zameni je osnažujućim porukama i međusobnom solidarnošću.

Hoću da ponovo postanemo pokret. Ovog puta da to bude pokret za napredak zasnovan na jedinstvenosti građana Kosova — ne ketu me ata atje (mi ovde sa njima tamo).