Kosovo je, verovatno, zemlja sa najbogatijom zaostavštinom u protestima na Balkanu. Uslovljen svojim položajem u jugoslovenskoj federaciji, kao i zbog aktuelnih poteškoća u novoosnovanoj državi, narod Kosova se često organizovao i izlazio na ulice kao na prigodno mesto za političku akciju. Nedavni protesti pod sloganom #protestoj, koji su mobilizovani zahvaljujući objavama prisluškivanih razgovora koji otkrivaju praksu zapošljavanja na kvarno od strane vodećih zvaničnika Demokratske partije Kosova (PDK), može se posmatrati kao kontinuitet te iste popularne političke tradicije.

Ipak, postoji vrlo posebna promena u strategiji kada je reč o protestima grupe #protestoj, a to je neposredna žalba na problem korupcije. Većina istorijski važnih protesta i demonstracija koji su održani na Kosovu organizovani su u dobro pripremljenom kontekstu, sa vrlo prepoznatljivim ciljem, a često su im prethodili ili su praćeni mnogim godinama stalne političke aktivnosti. Činjenica da ovi protesti još nisu uspeli da mobilišu širu narodnu podršku u prvi plan stavlja ograničenja liberalnih strategija. Nada da će kampanja na “Fejsbuku” i medijska izloženost korumpiranih zvaničnika biti dovoljni da izvedu ljude na ulice jeste politička zabluda koja se često dešava u širem sektoru građanskog društva.

Zašto nije dovoljno to što su korumpirane prakse vlade otkrivene? Isto pitanje je postavljeno u Makedoniji, gde su procureli snimci razgovora otkrili mnogo važnije stvari, od multimilionskih dogovora u evrima koji su pronevereni, kažnjavanja političkih protivnika, političkog zatočeništva, manipulisanja slučajevima ubistva od strane državne bezbednosti i izborna krađa. Čini se da, u oba slučaja, izloženost nije dovoljna.

Ako čovek želi da se ozbiljno bavi politikom u ovim zemljama, onda mora da se bavi dubokom političkom analizom naših društava i da se pozabavi pravim političkim aktivnostima. Problematični odnosi zasnovani među strankama i njihovih delova – koji prete ljudima da će izgubiti posao, medijska propaganda i zajedničko pribegavanje pretnjama i zastrašivanju – dovode do opšte korupcije širokih narodnih masa koju uzrokuju stranke. Ovi uslovi, koji stvaraju opštu političku nagomilanost partikularnih interesa, neće biti ukinuti samo zahvaljujući nekom pozivu na protest zbog korupcionaškog skandala.

Makedonska “Obojena revolucija” pomogla je da se prevaziđu etničke podele, ali se suočila i sa sopstvenim izazovima.

Najveća posledica protestnih pokreta koji se ne bave postojećim strukturnim odnosima u društvu jeste da upadaju u zamku okrivljavanja širokih narodnih masa pod izgovorom da su ljudi u tim masama neznalice, nesvesni i beznadežni slučajevi. Dakle, inercijom nezadovoljstva, oni zauzimaju elitističku političku poziciju u društvu koje uništava samu početnu motivaciju narodne mobilizacije. Bez bavljenja sistemskim uzrocima korupcije i rada za izgradnju održivih struktura za nastavak političkog angažovanja, inicijativa #protestoj, slična #colorfulrevolution (obojena revolucija) u Makedoniji, završiće se ličnim frustracijama, ali i time da će mnogi aktivisti postati “društveno relevantni” na društvenim medijima, što je relevantnost koja u političkom smislu ne vredi ništa.

S druge strane, sreća koju aktuelni protesti u Prištini imaju jeste da nijedna politička partija dosad nije pokušala da se pridruži njihovoj borbi ili da ukrade ono čemu streme. Protesti u Makedoniji su imali sasvim drugačiju dinamiku. Prošle su dve godine antivladinih mobilizacija u organizaciji levo orijentisanih političkih i aktivističkih organizacija, kao i velike studentske mobilizacije koja je uspela da prevaziđe političke i duboke etničke podele u ovoj zemlji. Ali, od samog početka, oni su pokušavali da se izbore sa “malokrvnom” opozicijom — Socijaldemokratskom unijom Makedonije (SDSM) — koja uvek pokušava da se prišlepa političkom radu ovih struktura i pokušava da predstavi sebe kao lidera ovih pokreta. Nažalost, usled veličine ovih struktura i saveza sa liberalnim sektorom sa nevladine scene u toj zemlji, oni su često uspevali u svom naumu.

U sličnoj situaciji, opozicija u Albaniji je pokušala da preuzme bavljenje pitanjem građevinskih radova tokom kojih dolazi do smrti radnika u toj državi. Dok je levičarski pokret Organizata Politike, kroz svoju istrajnu političku akciju, izneo u javnost smrt maloletnog radnika na deponiji u blizini Tirane, opoziciona Demokratska partija (PD) ubrzo je organizovala događaj po istom pitanju dan pre njihovog najavljenog protesta.

“Ne davimo Beograd” teži da zaštiti glavni grad Srbije od neobuzdane rekonstrukcije.

Čini se da su protesti u Beogradu, organizovani pod sloganom #NeDavimoBeograd, u sličnoj poziciji kao oni u Prištini. Njihova borba da se očuva vitalni deo grada od megalomanske izgradnje, koju su pokrenuli vlada i gradski zvaničnici, jeste i dalje ograničen oblik reakcije koja s vremena na vreme okuplja veliki broj zabrinutih građana, ali je pravi izazov upravo politizovati ove mase ljudi koji učestvuju i izgraditi održive strukture. Ovaj građevinski projekat u Beogradu je nedvosmisleno povezan sa koruptivnim interesima onih na vlasti; oni (pokret “Ne davimo Beograd”) još nemaju “tvrdokorne činjenice” kao što mi u Makedoniji imamo ili kao što to imaju aktivisti na Kosovu, ali je pređašnje iskustvo pokazalo iznova i iznova da je čak i taj dokaz nedovoljan da bi se ljudi pokrenuli.

Za ozbiljnu sistemsku promenu, onu koja bi eliminisala izvore korupcije i zloupotrebu moći države od strane aktuelnih balkanskih elita, trebaće vremena. Trebaće dosta teškog rada u organizovanju zajednica i izgradnji jakih veza i međusobnog poverenja. Biće potrebna umrežena struktura koja pruža održiv socijalni program, struktura koja neće biti podložna ucenama, pretnjama i medijskoj propagandi. Sve će to, neizbežno, rezultirati pronalasku političke vizije za Balkan, vizije kojoj Kosovo može i te kako da doprinese.