Perspektive | Kosovo X | Religija

‘Sekularizam’ na Kosovu je zbunjujući termin — posebno za one koji ga brane

Piše - 16.02.2018

Odnos države i religije i dalje nije jasno definisan.

Od proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, sekularizam je četo spominjan kao jedan od osnovnih stubova države. Diskutovati o ovom konceptu samo u okviru aktuelnog vremenskog perioda jeste pomalo restriktivno, jer odnosi između sekularizma i religioznosti već duže vreme postoje. Ali u proteklih 10 godina, mnogi državni zvaničnici i komentatori bili su, kako se čini, na prvim linijama odbrane ‘sekularnosti’.

Često se argumenti u korist ‘sekularizma’ zastupaju na nerazumljiv način, kao nešto što podrazumeva samousavršavanje i koristi se protiv etiketa poput ‘vela’, ‘terorizma’, ‘radikalizma’ i sličnih termina koji se ne retko upotrebljavaju u vezi sa islamom i muslimanima.

Dok se podele na verske i državne poslove predstavljaju kao tema koja se, u stvari, zastupa, diskusije imaju tendenciju da ono ‘sekularno’ ili ‘versko’ povezuju sa javnom sferom. Dakle, ono što se navodno brani (odvojenost države i religije) i ono što se zaista brani (sekularna čistoća javne sfere) jesu, u stvari, dva različita domena diskusije o ‘sekularnosti’.

Nije samo ovde nejasno šta branioci ‘sekularnosti’ (termin koji namerno ovde pominjeno pod znacima navoda) imaju na umu kada razgovaraju o ovoj temi, ali i pravno i institucionalno gledano — ovo pitanje je i dalje konfuzno.

Zbunjenost se stvara kod samog Ustava. Iako, dok se čita izolovano, Ustav u različitim jezičkim verzijama deluje poprilično jasno, njegova albanska verzija navodi državni “laïcité”, dok se u engleskoj verziji pominje državni “sekularizam”.

Dvosmislenost u stavovima kreatora politika je ta koja ovu temu čini ovako bitnom, posebno kada je reč o praktičnim posledicama dvostrukog smisla.

Ova nejasnoća postaje očigledna kada državni zvaničnici povremeno mešaju ova dva koncepta.

Na primer, u svom predavanju na Univerzitetu u Džordžtaunu 2016, bivša predsednica Atifete Jahjaga je izjavila da je jedan od glavnih ciljeva Kosova i dalje “izgradnja laičke države, da bi se jasno podelili državni od verskih poslova”. Ali, kada je o muslimanima govorila na istom predavanju, ona je sugerisala da je većina koji žive na Kosovu “sekularna”. Dakle, ‘laïcité’ mora ovde da se odnosi na državu, dok se ‘sekularnost’ odnosi na društvo.

Dvosmislenost je bila još oštrija kada je bivši zamenik ministra spoljnih poslova, Petrit Selimi, pokušao da se u svom pojašnjenju u devet tačaka osvrne na ove debate, još 2012. Njegova prva tačka je počela sa izjavom da je “Kosovo sekularna država”, dok je u drugoj rekao: “…Kosovo je laička država” (kurziv dodat).

Još fascinantnije je pismo koje je nedavno objavio PDK, gde, između ostalog, oni sugerišu da su predani radu za “…etničku raznovrsnost i za laičku i sekularnu državu” (kurziv dodat).

Sada se ove izjave mogu odbaciti kao nešto što je pitanje lingvističke semantike. Ipak, dvosmislenost u stavovima kreatora politika ovu temu čini ovako bitnom, posebno kada je reč o praktičnim posledicama dvostrukog smisla. Jer je ova tema izazvala i reakcije, posebno u krugovima vernika, kreatora politika, ali i jednih i drugih.

U jednom svom članku, Amir Ahmeti, član Partije za pravdu — koja ima socijalno konzervativnu platformu, motivisanu “verovanjem u Boga i posvećenošću Naciji” — poziva na pojašnjenje. Njemu ‘laïcité’ označava uklanjanje uticaja ‘crkve’ na državu, dok ‘sekularnost’ označava razdvojenost države i religije, a posledično brani i zajednicu vernika od progona države. S Ahmetijeve tačke gledišta, ova dva sistema su potpuna drugačija u pogledu odnosa države i društva, kako konceptualno, tako i posledično.

Bez obzira na to šta rasprava učenih ljudi kaže o ovim razlikama, bitno je zabeležiti kako pogođene zajednice percipiraju ovakve distinkcije. Dok su ljudi poput Ahmetija i drugih makar bili eksplicitniji po pitanju toga kako percipiraju razlike između ‘laïcité’, ‘sekularnosti’ i posledica koje dolaze uz njih, država to još nije dosad učinila.

Biti savremen: šta to znači

Deo državne dvosmislenosti (koja je predstavljena preko zvaničnika) pojašnjava se (u umovima vernika) samo onda kada zauzme stav prema kontroverznim pitanjima koja su se našla u središtu napetosti ne samo na Kosovu, nego i na drugim mestima, kao što je zabrana ženama da nose veo u državnim školama.

Dok država ne zauzme stav prema ovim pitanjima, nema apela javnosti, što je i logično, jer ništa nije jasno. Samo onda kada država zauzme položaj, bilo preko eksplicitne politike ili javne izjave, tek tada pristižu reakcije. To se dešava zato što tek tada pozicija države postaje jasna.

Na primer, kada se 2013. shvatanje bivše predsednice Atifete Jahjage o ‘sekularnom’ i ‘laïcité’ na kraju prevelo na njeno opravdanje o tome kako bi veo trebalo zabraniti u državnim školama, Islamska zajednica Kosova (IZK) ubrzo je reagovala, u odbranu ‘sekularnog’ državnog ustava. Kritikujući Jahjagin komentar, nazivajući ga “neustavnim”, IZK je čak otišla toliko daleko da je izjavila da je izjava tadašnje predsednice o velu bila u “antievropskom duhu”.

Veo na Kosovu i državni ‘evropeizam’ ulaze u igru često prilikom rasprava o ‘sekularnosti’, gde se naglašavaju protivrečnosti u razumevanju ‘evropeizma’ i savremenosti. Dok IZK postavlja evropsku budućnost Kosova i ‘sekularizam’ u istu liniju sa slobodom žena da nose veo u državnim školama (ili na drugim mestima), neki državni zvaničnici imaju vrlo drugačiju koncepciju o tome gde se veo nalazi u odnosu na kosovski ‘evropeizam’, savremenost i ‘sekularnost.’

Hodžaj hiperbolizuje ne samo povezanost između vela i 'verskog radikalizma', već odlazi toliko daleko da nalazi vezu između vela i učešća građana u stranim ratovima.

Još 2014. godine, kada je Kosovska policija uhapsila više od 40 osoba za koje se sumnjalo da su učestvovale u borbama u Siriji i Iraku, tadašnja izjava ministra spoljnih poslova, Hoxhaja (Hodžaja), o ovom pitanju bila je fascinantna. On je kazao, u jednoj rečenici, da se “jasno” postavio po pitanju (i) “verskog radikalizma”, posebno kada je kao bivši ministar prosvete (ii) “zabranio nošenje vela u školama”, kao i u njegovom nedavnom pokušaju da se uvede zakon koji (iii) “sankcioniše učešće u stranim ratovima”. Odmah je nastavio, izjavivši da “ostaje istrajan u posvećenosti evropskoj i laičkoj državi”.

Imajući u vidu da Hodžaj — tada ministar, a sada zamenik premijera — predstavlja ‘sekularnu’ državu, bitno je obratiti posebnu pažnju na ovu izjavu. Imajući u vidu dužinu ovog članka, ograničiću se na dve glavne tačke.

Kao prvo, primetićete kako Hodžaj hiperbolizuje ne samo povezanost između vela i ‘verskog radikalizma’, već odlazi toliko daleko da nalazi vezu između vela i učešća građana u stranim ratovima. Time pokazuje kako je koncepcija državnih zvaničnika o tome šta znači biti ‘sekularan’ suprotstavljena uverenjima verske zajednice — koja predstavlja bitan deo civilnog društva u odnosima sa državom; država povezuje veo sa onim ‘sirijskim’, dok ga vernici vežu za ono ‘evropsko’.

Ovo me dovodi do druge tačke iz Hodžajeve izjave. Kada kaže da je ostao “istrajan” u svojoj posvećenosti “evropskoj i laičkoj državi”, on ne samo da homogenizuje “evropsku državu”, već to radi i sa odnosom “evropske države” sa laïcité.

'Sekularna' država je na Kosovu odigrala bitnu ulogu u disciplinovanju ponašanja, a nije imala neutralan stav prema verskim pitanjima.

Ako se, zarad argumenta, saglasimo sa Hodžajem da je nenošenje vela obeležje laïcité-a i da je veo obeležje “verskog radikalizma”, onda bi skoro svaka evropska država — gde je veo mnogo prisutniji nego na Kosovu (da ostavimo Francusku postrani) — bila mnogo verski radikalnija od Kosova, a Kosovo bi mnogo više prigrlilo laïcité! Ovo je problematično, jer se diskusija izgubi u prevodu kada se veo koristi kao obeležje ne samo onog ‘nesekularnog’, nego i ‘radikalnog’.

Bitno je da izvučemo pouke iz ovakvih javnih izjava, jer nam to pomaže da vidimo kakav je ‘sekularistički’ stav države prema verskim uverenjima pojedinaca i grupa.

‘Sekularna’ država je na Kosovu odigrala bitnu ulogu u disciplinovanju ponašanja, a nije imala neutralan stav prema verskim pitanjima. Držeći se monopola u legitimnom korišćenju nasilja, definicija države o tome ko će šta nositi i s koliko godina se, u ovom slučaju, pretvara u mašineriju koja disciplinuje žene; država tvrdi da ima pravo da uzme žene određenih godina iz ‘verske’ zajednice roditelja kako bi ih ‘sekularizovala’ do određenog uzrasta. Ili, kako to Enver Hodžaj razume, to bi značilo da ih država ‘deradikalizuje’!

Hodžaj nije usamljen u tome što povlači upitne veze po ovom pitanju. Kada o Kosovu govori kao o “ustavno sekularnoj” državi, Stephen Schwartz (Stiven Švarc) — aktivni posmatrač i izvestilac o ovoj balkanskoj temi — nas vraća na bivšu predsednicu Jahjagu i druge žene sa Kosova, i primećuje da, ne samo da se one nalaze na visokim pozicijama, već se “i oblače u skladu sa zapadnjačkom modom”. Da ostavimo postrani to što muškarci često komentarišu ono što (bi trebalo da) žene nose, njegova izjava ja reprezentativna u odnosu na mejnstrim komentatore koji suprotstavljaju nošenje vela i savremenost.

Ovakav stav je problematičan, jer je suprotan najnovijim naučnim sociološkim studijama koje ne pokazuju nikakvu korelaciju između povećanja savremenosti i smanjenja religioznosti. U slučaju islama, na primer, sociolozi Ozan Aksoy (Aksoj) i Diego Gambetta (Dijego Gambeta) su, na osnovu svoje studije iz 2016. kojom je obuhvaćeno 25 muslimanskih država, došli do nalaza da “kod vrlo religioznih žena, snage modernizacije — obrazovanje, posao i visoki prihodi, urbani život i kontakti sa nemuslimanima — povećavaju mogućnost da će žene nositi veo”.

Neravnopravan tretman

Moje poslednje zapažanje kada je reč o ‘sekularnosti’ Kosova jeste da država ima manje problema kada se ogradi od uticaja ‘religije’ nego obratno — uprkos alarmantnim stavovima u javnosti, jer se pravac vršenja uticaja, u stvari, kreće iz suprotnog smera.

Godine 2017, ‘sekularna’ država je alocirala skoro 1 milion evra novca poreskih obveznika za izgradnju crkava; jedne pravoslavne (lokacija nepoznata) i jedne katoličke u Uroševcu. Baš kao što je alocirala više od 80.000 evra za verske “obrede” i “ceremonije” za Opštinu Gračanica još 2015.

Primeri verskih simbola u državnim institucijama i školama ponekad se pojavljuju. Na primer, škole koje nose imena albanskih katoličkih sveštenika, koji su imali udela u renesansnom pokretu krajem 19. i početkom 20. veka, imaju u svojim prostorijama statue sa nacionalnim ili državnim simbolima, ali i verskim. Jedan ovakav primer postoji u Osnovnoj školi “Gjergj Fishta” (Đerđ Fišta) u Prištini, gde statua Đerđa Fište, kao nacionalnog simbola, ne nosi nikakve nacionalne ambleme, već krst. Jedini simbol koji se održava u kabinetu predsednika ‘sekularne’ države jeste portret pape.

Ipak, čini se da državu, u ovim slučajevima, baš briga — sve dok nije u pitanju veo. Izgleda da pitanje vela u školama ima manje veze sa odvajanjem države od religije, a više sa opsesijom države time kako će se neke muslimanke oblačiti.

Državna politika prema religiji bi trebalo da se ravnopravno primenjuje na sve vere, ne samo na neke.

Sekularnu državu ne bi trebalo samo da shvatimo kao odvajanje države od neke određene religije (u ovom slučaju su to islam i njegovi simboli), već i od drugih vera. Finansiranje crkava i aktivnosti jedne određene religije, dok postoji opsesija odvajanjem države od neke druge religije, nanosi štetu važnom aspektu sekularnosti, a to je državna neutralnost prema religijama.

Verske zajednice će uvek zahtevati veća verska prava od sekularne države. S tačke gledišta ‘sekularizma’, ovo ne bi trebalo da bude problematično, jer zahtevanje verskih sloboda ili verskih prava nije zahtev za ukidanje sekularne države. Način na koji se država odnosi prema ovakvim zahtevima može da igra bitnu ulogu u izgradnji ‘sekularnosti’ prihvaćenoj od države.

Upravo je u ovom aspektu sekularnost Kosova problematičnija. Državna politika prema religiji bi trebalo da se ravnopravno primenjuje na sve vere, ne samo na neke — dok je ovo drugo način na koji je Kosovo izabralo da izgradi ‘sekularni’ karakter države, gde se neutralnost ne održava na pravilan način.

Dakle, kada govorimo o kosovskom ‘sekularizmu’, mnogo je pametnije da govorimo o sekularizmima; kao što je Jean Bauberot (Žan Bobero), francuski sociolog za religije, zaključio, sekularnost može (ako ne uvek) da se manifestuje u različitim formama u okviru jednog društvenog poretka i istovremeno.

Ipak, trebalo bi dodati da Kosovo treba da gradi sekularni karakter koji stalno teži održavanju neutralnosti (a ne animoziteta), kako bi se sprečio nepotrebni rast antagonizama između države i jedne ili više verskih grupa.

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.

Natrag na Kosovo X Monografiju

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI