Perspektive | Civilno društvo

Kosovsko civilno društvo je proizvod njegovih posleratnih korena

Piše - 14.12.2016

Tranzicija ka demokratiji nikada nije pravolinijska u bilo kojoj zemlji, ali na posleratnom Kosovu -- koje je prvobitno bilo pod međunarodnim protektoratom -- izazovi su se uvišestručili.

Koreni civilnog društva na Kosovu su objašnjeni uz pomoć razmatranja korena civilnog društva u regionu kao osnove, a u slučaju Kosova uz naglašavanje nenadmašne putanje njegovog razvoja. Razvoj civilnog društva na Kosovu je praćen vrlo različitom putanjom u poređenju sa istočnom Evropom, ali i u poređenju sa drugim državama na Balkanu, uključujući zemlje bivše Jugoslavije.

Prema izveštaju iz 2005, pod nazivom “Promenljivo društvo, promenljivo civilno društvo — kosovski nevladin sektor posle rata”, autora NVO KIPRED: “Sa rastućim političkim i društvenim transformacijama koje su se dešavale kasnih osamdesetih i ranih devedesetih u zemljama Istočnog bloka, koncepcija civilnog društva je ušla u kosovski politički diskurs baš kako je popularizovana u drugim delovima bivšeg komunističkog bloka. Civilno društvo je svoj smisao dobilo sa nastankom prvih kosovskih nezavisnih organizacija koje nije kontrolisala država, kao što je Savet za zaštitu ljudskih prava i sloboda (1989), Helsinški komitet na Kosovu (1990) i Unija nezavisnih sindikata (1990)”.

Pad komunizma u Istočnoj Evropi je došao sa početkom kraja Jugoslavije, što je proces praćen stalnim ratovima. Prve inicijative za organizovanje civilnog društva na Kosovu devedesetih godina su se brzo našle pod totalitarnim režimom. Albansko društvo je, u to vreme, bilo podvrgnuto segregaciji od strane struktura vlasti Srbije koje su na Kosovo nasilno uvedene.

Pod ovim okolnostima, civilno društvo na Kosovu ne bi moglo da se razvije i da funkcioniše da je bilo povezano sa državom. Kao rezultat toga, one organizacije koje su formirane osamdesetih i devedesetih sarađivale su blisko sa paralelnim institucijama koje su obrazovane u to vreme od strane Demokratske lige Kosova (LDK). Dakle, u ovom slučaju, civilno društvo je samo delimično funkcionisalo jer se nalazilo u vakuumu. To je bila sudbina civilnog društva do 1999, kada se rat završio i kada je Kosovo stavljeno pod upravu Ujedinjenih nacija.

Pod međunarodnim pritiskom

Međunarodni protektorat na Kosovu je imao sopstvene karakteristike, imajući u vidu da se njegovo postavljanje desilo u kontekstu izlaska Kosova iz rata i potrebe da se Kosovom nekako upravlja. Razoreno ratom, Kosovo je bilo sasvim uništeno u međunarodnom smislu, jer njegove vladine institucije duže od jedne decenije nisu funkcionisale pravilno.

Posle rata, upravljanje Kosovom je preuzela Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), što je misija UN-a koja je preuzela mnoge dužnosti, među kojima je formiranje i funkcionalizacija kosovskog civilnog društva. Kreiranje pogodnog okruženja za formiranje nevladinih organizacija (NVO) bilo je od velikog značaja, a sa ciljem ispunjavanja vakuuma društvenim životom.

Samo u prvih pet godina, Kosovo je doživelo prosperitet u registraciji nevladinih organizacija. Izveštaj KIPRED-a iz 2005. navodi da “od 65 NVO koje rade na Kosovu u periodu 1989-1998, pet njih je bilo međunarodnog karaktera, dok je početkom 2004. bilo 2.300 zvanično registrovanih NVO”.

Rad nevladinih organizacija na Kosovu je bio regulisan zakonodavnim okvirom koji je kreirao UNMIK 1999, i to odlukom 1999/22, kao i nizom dopunskih administrativnih uputstava. Ova odluka je definisala nevladine organizacije kao neprofitne, nezavisne od političkih partija i i kao one koje su kreirane sa legitimnim ciljem.

U slučaju Kosova, uobičajeni odnos civilnog društva i države postao je odnos civilnog društva i međunarodnih struktura vlasti zato što država nije postojala.

Dakle, UNMIK je kreirao osnovnu infrastrukturu za iniciranje rada civilnog društva, jer je bilo neizbežno, u procesu izgradnje demokratskog društva, da se on formira i da se funkcionalizuje njegov rad. U izveštaju Fondacije kosovskog civilnog društva iz 2005, pod nazivom “Analiza civilnog društva”, uloga međunarodne zajednice je opisana kao ključna u ovom smislu: “Međunarodna zajednica je pojasnila, od samog početka, da raznovrsno civilno društvo na Kosovu predstavlja preduslov i da samo ono može da garantuje kreiranje pluralističke i participativne demokratije; civilno društvo mora da bude centralni deo svih razvojnih politika na Kosovu”.

U tom kontekstu, posle 1999, Kosovo je bilo najotvorenija zemlja u regionu, a kao rezultat kosovske otvorenosti prema svetu, stvoreno je dovoljno prostora u kom bi međunarodne organizacije mogle da deluju. Pod ovim okolnostima, različite međunarodne organizacije su počele da sprovode svoje aktivnosti u brojnim sferama. Ove organizacije, sa ciljem realizovanja svojih misija, često su formirale lokalne organizacije kako bi ih pretvorile u svoje partnere i ogranke. A kako su lokalne organizacije, u većini slučajeva, formirane pod uticajem međunarodnih organizacija, orijentacija lokalnih organizacija je u mnogo čemu diktirana en masse u specifičnim oblastima.

Međutim, moramo imati na umu argument Besnika Pulje iz izveštaja KIPRED-a iz 2005, “da se radikalne promene u kosovskom civilnom društvu ne mogu pripisati samo strukturnim promenama u posleratnom periodu. Nasleđe devedesetih takođe delimično objašnjava dugotrajnost nezavisnih organizacija na Kosovu, uzrokovanih ratom. Drugim rečima, raznolikost i pluralizam nisu počeli juna 1999, već su prosto rekonfigurisani i prošireni u novim okolnostima”.

Formiranje, funkcionalizacija i razvoj civilnog društva u uslovima međunarodnog protektorata jesu vrlo složeni, jer su u vezi sa opštom društvenom organizacijom koja je, takođe, vrlo složena. U ovom slučaju moramo da se usredsredimo na odnos između civilnog društva i međunarodnih struktura vlasti. Analizirajući odnos između civilnog društva i centra moći, možemo bolje da razumemo kako se društva organizuju, kao i koji je nivo demokratije u tom društvu. U slučaju Kosova, uobičajeni odnos civilnog društva i države postao je odnos civilnog društva i međunarodnih struktura vlasti zato što država nije postojala. Protektorat — UNMIK — bio je vlast sam po sebi i samodovoljan.

U svojoj knjizi, “Uslovi slobode”, filozof Ernest Gelner je definisao ulogu civilnog društva na sledeći način: “Civilno društvo je sklop raznolikih nevladinih institucija koji je dovoljno snažan da bude protivteža državi i koji, iako ne sprečava državu da ispuni svoju ulogu čuvanja mira i posredovanja između velikih interesa, može ipak da spreči državu da dominira i atomizuje ostatak društva”.

Dakle, pitanje toga ko treba da bude protivteža biva dodatno zakomplikovano. U slučaju Kosova, UNMIK je bio politička snaga koja donosi odluke, u svojoj ulozi protektorata. UNMIK-u civilno društvo nije moglo da bude protivteža, jer je UNMIK odgovarao samo svom sedištu u Njujorku, a ne kosovskom društvu, a još manje civilnom društvu ili nevladinim organizacijama.

Strah UNMIK-a je bio da će, ako se Kosovo zaista razvije u demokratsko društvo, njegov položaj biti potcenjen u ovoj državi.

UNMIK je znao da je imao odgovornost da gradi demokratske mehanizme, jer bi inače bio proglašen neuspelom misijom, pa bi tako nastavak njegovog postojanja bio besmislen. S druge strane, UNMIK je bio zainteresovan za proširenje svoje misije, bar dok se ne smisli drugo rešenje. Dakle, jedino “oružje” UNMIK-a da se brani od napada civilnog društva, koji bi mogli da doprinesu njegovom neuspehu i možda da zaprete njegovom postojanju, bilo je da indirektno kontroliše civilno društvo.

Pored uspostavljanja struktura i načina za pomaganje procesa demokratizacije u ovoj zemlji, UNMIK je i razvio mehanizme koji su sprečavali takve strukture da se u potpunosti materijalizuju. Prema tome, on bi stvarao mehanizme za demokratizaciju, dok je istovremeno uspostavljao nedemokratske kontramehanizme kako bi privremeno blokirao pojavljivanje vrednosti civilnog društva. Međutim, kako teoretičar Džon Ken tvrdi: “bez branjenog i nezavisnog civilnog društva, sastavljenog od autonomnih javnih organizama, ciljevi poput slobode, ravnopravnosti i participativnog planiranja… jesu samo prazne reči”.

UNMIK je znao da će prelaz sa komunističkog društva, uz ksenofobiju i etnocentrizam koji su pratili taj proces, na demokratsko društvo, biti mučan. Znajući da će prva žrtva ove borbe biti upravo UNMIK, on je zato stvorio strategiju kako bi odložio održavanje te borbe tokom svog postojanja.

Strah UNMIK-a je bio da će, ako se Kosovo zaista razvije u demokratsko društvo, njegov položaj biti potcenjen u ovoj državi. U tom smislu, izveštaj KIPRED-a je zaključio da je “uloga grupa poput KLDMNJ-a [Saveta za zaštitu ljudskih prava i sloboda] i drugih nezavisnih glasova u medijima u osuđivanju nasilja sasvim previđena od strane UNMIK-a, pa su, umesto toga, zapadne diplomate na Kosovu počele da javno stigmatizuju čitavo albansko stanovništvo kao nekoga ko je odgovoran za posleratno nasilje”.

Istorija demokratizacije u drugim državama Evrope pokazuje da je potrebna vrlo nedemokratska borba kako bi se ostvarila demokratska vlast.

Prelaz na demokratiju

S obzirom na to da je civilno društvo na Kosovu bilo hendikepirano zato što nije moglo da bude protivteža UNMIK-u kao vlasti, ono je nastavilo istim putem prihvatajući drugu misiju koja nije ništa lakša za dostizanje; misiju promovisanja demokratskih vrednosti u kosovskom društvu.

Kako bi se omogućila demokratija, bez ikakve sumnje je potrebno da različite grupe u društvu budu organizovane van krova vladinih institucija. Vladine institucije u demokratskom društvu ne mogu da prekriju sve sfere društvenog života i nikada ne bi trebalo da tvrde da mogu da tako nešto učine. Civilno društvo je to koje pokriva sfere kojim vladine institucije ne mogu da pristupe, ili gde postoji praznina koju vladine institucije ne mogu da ispune.

Da li organizovane grupe imaju slobodu udruživanja i delovanja jeste pokazatelj toga da li postoji demokratija u nekoj zemlji.

U svojoj knjizi, “Testovi u političkoj sociologiji”, profesor sociologije, Servet Plumbi, definiše ulogu nevladinih organizacija otprilike ovako, “one preuzimaju dužnosti koje su skromne, ali ne i nevažne. Kao prvo, one omogućavaju pojedincima da deluju kao građani koji štite svoja prava i svoje slobode. Kao drugo, one učestvuju u diskusijama o različitim temama, kao što su konsultacije o važnim zakonima, o razvojnim strategijama, i tako dalje. Kao treće, one kreiraju entitete koji mogu da utiču na državnu politiku i mogu da primene pritisak grupe na vladu po određenim pitanjima”.

Tako civilno društvo čini da demokratija postane funkcionalnija i čini da društveni život, generalno govoreći, bude prosperitetniji. Glavni pokazatelj toga koliko demokratija preovladava u društvu može se meriti prostorom u kom civilno društvo može da deluje. U društvu koje tvrdi da ima pravu demokratiju, rađanje organizovanih grupa koje su protiv vlade ili struktura vlasti, i koje nisu saglasne sa postojećim poretkom ili žele da postignu neke promene, jeste sasvim normalno.

Da li organizovane grupe imaju slobodu udruživanja i delovanja jeste pokazatelj toga da li postoji demokratija u nekoj zemlji. Ako je neka grupa protiv neke radnje vlade, kritikuje rad vlade ili se protivi istoj pravnim sredstvima, ali bude gonjena zbog toga, to može biti pokazatelj da razvijena demokratija ne postoji u toj zemlji.

U svojoj knjizi, “Demokratija je diskusija II”, autorka Sondra Majers kaže da je “u postkomunističkim državama postalo jasno da je civilno društvo ono koje demokratiju čini funkcionalnom”. Kada kažemo da su organizacije ključni agenti koji vode internalizaciju demokratije, onda uglavnom govorimo o prihvatanju vrednosti učešća u socio-političkoj svakodnevici. Kroz ove organizacije koje čine civilno društvo, građanin uspeva da postane direktni činilac u socio-političkom životu.

Pored brojnih autora koji se bave pitanjem demokratije, učešće građana u političkom životu se smatra jednim od ključnih elemenata koji omogućuju demokratiji da funkcioniše i dobije legitimitet. U međuvremenu, najadekvatniji posrednik između države i građana jeste samo civilno društvo.

U svojoj knjizi, “Šta je demokratija”, istoričarka Dajen Ravič piše da “zdrava demokratija zavisi od stalnog i otvorenog učešća svih građana, nezavisno od njihovog nivoa doprinosa”. Civilno društvo na Kosovu ima ulogu zasnovanu na konceptu izgradnje demokratije odozdo nagore. Imajući u vidu političke uslove u kojima se Kosovo našlo posle rata, možda deluje da je bilo neizbežno sprovesti upravo model izgradnje demokratije odozdo nagore.

Prikaz: Majlinda Hoxha / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI