Blogbox | Javni Prostor

Kultura susreta u kafićima ukorenjena u našem društvu

Piše - 25.12.2017

Potrebna su nam druga mesta za druženje.

Istorijski gledano, kafići su služili kao mesta susreta, mesta za razgovor i diskutovanje o brigama, mesta na kojima se pije. Otkako su prvi kafići otvoreni na Srednjem istoku i, kasnije, širom sveta, oni su služili za socijalizovanje i čak donošenje važnih odluka (političkih ili drugih).

Danas, u vreme kada mnogi gradovi širom sveta dele zajedničke karakteristike, bez obzira na svoju geografsku poziciju ili socio-političku organizaciju, teško je pronaći osobu koja nikada nije kročila u kafić. Kafići su postali toliko učestali i, ako smem da kažem, neophodni da ljudi retko kada mogu da sumiraju svoj dan bez jedne kafe — što podrazumeva sastanak u ovom ili onom kafiću.

To je prirodno. Bolje je upoznati nekoga na neutralnoj lokaciji (kafići pripadaju njihovim vlasnicima), jer se tako kreira ravnopravno mesto za interakciju, izbegavaju se situacije u kojima bi neko mogao da se oseti nelagodno zbog toga što se nalazi u okruženju one druge osobe. Ovo je i pitanje odnosa moći, iako je ova stvar relevantnija u slučaju formalnih sastanaka nego na sastancima prijatelja.

Sve ovo opravdava postojanje kafića i daje im neko značenje,  društveni značaj, itd.

Ipak, neizbežno je da postoji druga strana ovog novčića, posebno u državi u kojoj su kafići mesta u kojima se prekidaju političke koalicije, postižu vladini sporazumi, predizborna obećanja se uobličuju, glasovima se trguje, diplome se kupuju i prodaju, postavljaju se članovi upravnih odbora… i tako dalje, i tako dalje.

Zaustavimo se nakratko. Imajući u vidu da je, istorijski gledano, kafić jedno od najpopularnijih, najzastupljenijih i najpristupačnijih tačaka susreta, koja je onda njegova alternativa? Koje mesto, koja organizacija i koji javni prostor jeste taj na kom se ljudi mogu susresti, razgovarati međusobno i diskutovati o svojim problemima, a da nisu obavezni da popiju po makijato?

Da li su kafići zamenili sva javna mesta i društvene prostore, sve druge oblike društvene organizacije, sva mesta u kojima se ljudi (koji neretko dele mišljenja drugih) okupljaju? Čini se da je to slučaj. Makar u našoj zemlji.

Kafići i njihove alternative

Osamdesetih i devedesetih godina, kafići su postali retkost i bilo je više drugih alternativa. Čak su i manji gradovi, a kamoli Priština i Prizren, imali bioskope, a ti prostori su se koristili za pozorišne predstave (i čak kampanje, iako su političke kampanje bile ređe u ono vreme) i druga društvena dešavanja.

Bilo je i biblioteka koje su ljudi posećivali više nego što je to danas slučaj. Bilo je mesta u kojima ste mogli da igrate bilijar ili stoni tenis. Bilo je sportskih centara. U prestonici je bilo ledenih klizališta i mnogih drugih stvari.

Zapitajmo se na trenutak: čime se jedan dvanaestogodišnjak bavi u malom gradu na Kosovu?

Možda su ova mesta nebitna političarima i biznismenima koji mogu da odu na južnu hemisferu ukoliko požele da skijaju. Međutim, oni su i dalje vrlo važni za krucijalni sloj našeg društva: omladinu.

Zapitajmo se na trenutak: čime se jedan dvanaestogodišnjak bavi u malom gradu na Kosovu? Gde provode svoje dane posle škole? Gde se susreću sa svojim prijateljima? Gde idu na ručak? Šta radi devetnaestogodišnjak koji ne studira? Gde provodi 16 sati dnevno? Šta je sa šezdesetdvogodišnjakom koji će uskoro u penziju?

Dovoljno prostora za sve

Kafići nisu sami po sebi problem, ali postaju problem kada obuhvate celo jedno društvo. Kada postanu jedina opcija za društveni život. Kada su vam nametnuti kao jedino mesto u kom možete da provedete svoje slobodno vreme.

Mali grad na Kosovu sa otprilike 20.000 stanovnika ima makar 20 kafića, što znači da jedan kafić pokriva 1.000 stanovnika. Ako isključimo društvene kategorije koje ne potpadaju pod mušterije, onda u doslovnom smislu možemo da kažemo da “ima dovoljno prostora za sve”.

Alternativa kafićima su kafići. Ponekad vidimo da se biznis, kafić, zatvorio, i pitamo se: šta li će ovde da otvore? Dva meseca kasnije, eto ga, drugi, novi kafić! Bolji, kako kažu. Sa boljim espresom. Sa savremenijim enterijerom. Sa obrazovanim konobarima. Bla, bla, bla.

Ako posetite manje gradove u Zapadnoj Evropi, nećete pronaći tolike kafiće ili oni makar neće biti prepuni ljudi tokom celog dana. Ipak, manje je verovatno da će ovo isto važiti za države regije. Ako ima dosta sličnosti sa drugim balkanskim državama u tom smislu, onda je to pokazatelj nerazvijenosti, niskog stepena zaposlenosti i izostanka društvene svesti.

Ponavljam, kafići sami po sebi nisu problem. Pitanje je šta to kafići zamenjuju? Kada mlada osoba (maloletna osoba) nema kuda da ode da provede slobodno vreme — što je, nažalost, u mnogim slučajevima više nego dovoljno — otići će u kafić. I, poznajući naš stepen društvene odgovornosti, ta mlada osoba će nezakonito imati pristup alkoholu i čak narkoticima.

Ovo se ne dešava zato što vlasnik prodaje, već prosto zato što su kafići tačke susreta ljudi koji prodaju i kupuju ovo, ljudi koji daju i uzimaju narkotike. To se dešava zato što kafići nemaju alternativu. Zamislite koliko čašica rakije ili čaša vina košta, na primer, u Orahovcu, i koliko je taj alkohol dostupan mladima.

Ne znam da li država ili opštine mogu da učine bilo šta da bi regulisali poslovne aktivnosti u određenim oblastima gde se sprovodi prostorno planiranje. Ne znam da li će intervencija ili uređivanje predstavljati kršenje prava na nezavisno ostvarivanje ekonomskih aktivnosti. Ali postoji jedna stvar u koju možemo da budemo sigurni: prepuni kafići više predstavljaju odraz sveukupne društvene nesreće, nego odraz dobrobiti ljudi koji imaju pola evra da kupe nekoliko sati svog života.

Naslovna foografija: Majlinda Hodža / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI