Monografije | LGBTI prava | U detalje

“Mama, tata, ja sam…”

Piše - 10.10.2017

Otkrivanje svoje seksualne orijentacije na Kosovu.

Pre dve godine, jednog sunčanog prolećnog dana, stojao sam sa uzdignutim palcem pored puta, u blizini Kukesa, u severnoj Albaniji, čekajući da me neko pokupi i odveze na Kosovo. Nije prošlo mnogo vremena, a srebrni hečbek u kom su bile, kako mi se učinilo, tri osobe sa po 20 i kusur godina koje bi moj otac opisao kao “modirane” našao se na putu. Oni su putovali od Tirane do Prištine. Tamo je vozačica ovog automobila trebalo da govori na nekoj konferenciji uveče.

“Lepo”, rekoh. “Kojim povodom?”

“Čekaj, ti ne znaš ko je ona?”, upitala me je osoba koja je sedela na suvozačevom sedištu. “Ovo je prva lezbijka Albanije!”

Ona, svakako, nije bila prva lezbijka koja je živela u Albaniji, ali je bila prva koja je o tome govorila na televiziji — što je hrabar potez u državi gde je 90,9 odsto ispitanih, samo pre sedam godina, homoseksualne činove opisalo kao “moralno pogrešne”.

Kada se pređe granica na severu, teško da je situacija gostoprimljivija. Nemojte da vam padne na pamet da dođete u program uživo, preovlađujuća većina građana iz LGBT zajednice sa Kosova nikada nije govorila o svojoj seksualnoj orijentaciji sa svojim članovima porodice. Kada je prošle godine koalicija triju nevladinih organizacija održala šetnju ponosa kroz Prištinu, oni su za Agenciju Frans-pres izjavili da su marširali za “LGBT osobe koje nisu mogle da učestvuju u maršu, jer su na Kosovu okružene homofobijom i transfobijom”.

Pored toga što je o svojoj seksualnoj orijentaciji progovorio pred celim Kosovom na televiziji, ne samo pred svojom majkom, dvadesetjednogodišnji transrodni muškarac Ljendi Mustafa je manjina u većini.

Ljendi Mustafa je jedan od retkih Kosovara koji je javno progovorio o svojoj seksualnosti, i to pred nacijom, u jednom televizijskom dokumentarcu. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Iako je njegova majka relativno progresivna kada je reč o rodu i seksualnosti — njoj je teže da prihvati odluku Ljendijeve sestre koja bi da nosi hidžab nego odluku da se promeni pol — Ljendi je znao da mu neće biti lako da joj objasni svoj identitet. Kao adolescent, čak ni on nije bio svestan vokabulara transrodnosti, prema kojoj se kasnije i sam određivao, pa šta je mogao onda da očekuje od nje?

“Prvo nisam ni znao šta je trans osoba, pa sam pokušao da se identifikujem kao bilo šta. Bio sam u ‘ormaru’ i nisam razgovarao ni sa kim o tome, ali ono što sam znao jeste da sam, fizički gledano, bio žensko, pa sam se pitao da li sam lezbijka i da li je to nešto loše”, kaže on. “Pokušao sam to da ignorišem dok nisam napunio 15 godina, kada sam počeo da susrećem drugačije ljude. Imao sam tri prijateljice koje su lezbijke, ali smo ponekad pričali o tome da bismo voleli da budemo muškarci i tako to.”

"Rekao sam joj da sam trans osoba, ali sam morao detaljno da objasnim šta to znači."

Ljendi Mustafa o tome kako je prvi put razgovarao sa svojom majkom na ovu temu.

Internet je pomogao u tome da se rasvetli Ljendijev identitet, obznanjujući detalje slova ‘T’ u akronimu LGBT. Bilo je to nešto s čim je mogao da se srodi. “Razgovarao sam sa majkom i nisam samo mogao da kažem da sam trans, samo sam joj rekao da volim devojke”, kaže on. Ona ga je prihvatila kao takvog, ali je upozorila Ljendija “da bi to mogla da bude samo faza”.

“Godinu dana kasnije, rekao sam joj da moramo ponovo da razgovaramo. Rekao sam joj da sam trans osoba, ali sam morao da joj detaljno objasnim šta sam mislio”, kaže on. Ljendi je potom posetio psihologa koji je objasnio situaciju njegovoj majci, a koja je kasnije postala njegova velika podrška — zabrinuta za to kako da ovo objasni njegovim sestrama, Ljendijeva majka mu je rekla da to prepusti njoj.

“Moja majka je pokušavala da pronađe lakše načine da prođem kroz ovu situaciju. Prvo što je rekla jeste da probam da se promenim, da će mi, možda, jednog dana biti udobno u ovom telu”, priseća se on. “Ali, tada sam imao 16 godina i kada sam napunio 19, ona je uvidela da je moj jedini problem u tome što se ne osećam udobno. Rekla mi je da joj prenesem kako je operacija prošla — te da me podržava, iako se i dalje boji.”

Čekanje na pravi trenutak

Ljendi se nalazi u manjini, a za većinu građana Kosova, javno govoriti o svojoj seksualnosti jeste nešto što se mora planirati i imala je neka nadanja, iako uz mešavinu strepnje i uzbuđenja.

Osamnaestogodišnji multiinstrumentalista Stefani Kandela, koji je tražio od nas da koristimo ime po kom voli da ga drugi zovu, živi u Prizrenu sa svojom porodicom. Kako ima planove da studira muzičku produkciju u Americi, spektar njegovih muzičkih ukusa se kreće od ekstremnog metala do mejnstrim pop muzike.

Stefani Kandela nije siguran kako će njegovi roditelji reagovati na to što je javno progovorio o svom rodnom identitetu. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Prva osoba kojoj je rekao za svoju seksualnu orijentaciju, 2013. godine, je bila njegova starija sestra. Iako mu je pružala podršku — “Nije to dovodila u pitanje”, kaže on — njegova sestra je bila zabrinuta da njihovi roditelji, možda, neće imati toliko razumevanja. “Ona mi je rekla da će se tata mnogo naljutiti  i, možda, neće prihvatiti”, kaže on. “Rekla je da oni to neće podržati.”

Četiri godina kasnije, Stefani i dalje ne zna kako će njegovi roditelji odgovoriti na ove vesti. Dok on još zvanično nije obznanio svojim roditeljima svoju tajnu, obe strane su neformalno obradile ovu temu. “Na primer, tata mi je jednom rekao, ‘Oduvek si bila ovakva, od kad si bila dete, imaš te ženske gestove’”, kaže Stefani. “Rekla sam mu, ‘Jeste, to sam ja. Iskreno, ne mogu da budem neko drugi’, i on se saglasio s tim.”

Stefani smatra da je ova reakcija bila pozitivna, ali zna da njegovi roditelji nemaju pozitivno mišljenje o LGBT zajednici, iako tvrdi da oni ‘nemaju frku’ s njim. Međutim, njemu se ne žuri da javno govori o svojoj seksualnoj orijentaciji, preferirajući da sačeka najbolji trenutak za to.

“Hoću da javno progovorim o tome kada pronađem ljubav svog života”, kaže on. “Kada budem imao neku vezu, kada me ta osoba usreći — želim da iskoristim tu priliku da pokažem svojoj majci: Pogledaj koliko sam srećan zbog njega. Hoću da to bude vreme u kom će ona da vidi šta se dešava i oseti sreću [koju mi ova veza priređuje].”

“Hoću da odem korak dalje, da učinim da ovo bude što normalnije, a to možemo da uradimo tako što ćemo javno progovoriti."

Stephany Candela

Čini se da prijatelji Stefani koji su deo ove zajednice, takođe, čekaju pravi trenutak. Oni još nisu otkrili svojim roditeljima tajnu.

Međutim, u Tetovu — većinski albanskom gradu na zapadu susedne Makedonije — živi jedan aktivista pod imenom Bekim Asani, čije prisustvo na društvenim mrežama uliva nadu Stefani i on odatle dobija inspiraciju. “Vidim kako objavljuje fotografije sa svojom majkom koja nosi hidžab, ide u kancelariju i pije kafu s njim”, kaže Stefani.

Iako Stefani još nije otkrio svoju tajnu roditeljima, on smatra da je od ključne važnosti, za njih i celi svet, da to učini. “Hoću da načinim još jedan korak i da učinim da ovo postane normalnije, a to se može uraditi samo tako što ćemo obznaniti svoju situaciju. Morate da budete vrlo blagi i nežni kada to saopštavate ljudima”, kaže on, dodajući da je bitno “ispričati im priču zbog koje će se osećati kao da se i sami nalaze u vašim cipelama”.

“Bilo je homofoba koje sam preobrazio tako što sam bio u dobrim odnosima sa njima”, nastavlja on. “Postepena priča koja će da ih stavi u vaše cipele, lagano podgrevanje razgovora, a onda, u jednom trenutku, recite im.”

Malograđansko ogovaranje

A.R. je rođen i odgajan u Prištini i identifikuje se kao kvir (eng. queer). Prvi put je postao svestan svoje orijentacije kada je imao 16 godina. On u jednom imejlu opisuje vrednosti kosovske konzervativne porodice koje su ga navele na misao o tome da nešto nije u redu s njim; on u imejlu piše i o tome kako se molio svake noći kako bi izlečio svoju ‘bolest’. “Mislio sam da sam lud i da je to bilo nešto privremeno”, piše on.

Nekoliko meseci kasnije, prikazivanje dokumentarca u kom se Ljendi pojavljuje, a koji se bavi ljudima iz LGBT zajednice na Kosovu, “Mallkimi i LGBTI” (“Prokletstvo LGBTI”), ulilo mu je malo nade. “Nakon što sam ga pogledao, shvatio sam da na Kosovu ima pojedinaca i organizacija koji se zalažu i koji lobiraju za LGBTI prava”, priseća se on. “Posle ovog dokumentarca, počeo sam da se osećam bezbednije i ispunjenije.”

Kako god da se oseća u sebi, on je i dalje nervozan kada pomisli o priči sa svojim roditeljima o ovome. “Nikada od njih nisam dobio naznaku da imam pravo da odaberem svoj rodni identitet, kao i da ja treba da biram da li će isti pol emocionalno i seksualno da me privuče”, piše on, dodajući da se posebno plaši reakcije svoga oca. On se boji da će verska ubeđenja njegovog oca, pored straha od ogovaranja, učiniti da njegov otac neće prihvatiti seksualnost svoga sina.

“Mislim da, kada vreme dođe, moći ću da obznanim sve, a on će se odreći mene ili će pokušati da to sakrije od drugih”, piše u svom imejlu.

Mnoge LGBTI osobe na Kosovu su zabrinute za to da kada javno progovore o svojoj orijentaciji ili identitetu — da će to značiti gubitak podrške porodice. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Više nade polaže u svoju majku, prisećajući se jedne televizijske emisije u kojoj se govorilo o transrodnim identitetima, gde je ona pokazala određenu dozu saosećanja i tolerancije. “Sjajno je da su uspeli da se razumeju”, priseća se kako je rekla. “Bog je hteo da budu takvi.”

Aljbi* će uskoro početi svoje šestogodišnje studije medicine na Univerzitetu u Prištini, ali je svojih prvih 18 godina života proveo u Gnjilanu. Ni on nije svojim roditeljima obznanio svoju seksualnu orijentaciju.

“Priština će biti novo poglavlje u mom životu”, piše nam u prepisci preko Vibera. Gnjilane je, objašnjava, malo mesto u kom je skoro nemoguće da ima ljubavne sastanke ili da potpuno slobodno govori o svojoj ličnosti kao mladog biseksualca.

Iako zvanično još nije razgovarao o ovome sa svojim roditeljima, Aljbi kaže da u LGBTI zajednici postoji jedna izreka: "Vaši roditelji znaju to pre vas samih".

“Čak i kada bih to učinio, onda bi to bilo na jedan vrlo diskretan i bojažljiv način”, piše nam. “Imao sam drugaricu lezbijku koja je bila u vezi sa devojkom čija je porodica saznala o ovom tek započetom odnosu, pa su braća devojke moje prijateljice… upotrebila fizičku snagu na njoj i rekli joj da se drži podalje od devojke s kojom je u vezi.”

Aljbi opisuje kako su je ova braća vukla za kosu i pesnicama tukla dok konačno nije pobegla. “Ovakve se stvari dešavaju na Kosovu, ništa nije tajna kada živite u malom gradu”, dodaje on.

Iako još zvanično nije obznanio svojim roditeljima, Aljbi kaže da, kod LGBTI zajednice, postoji jedna izreka: “Vaši roditelji znaju pre vas”.

Aljbi kaže da su njegovi roditelji, koji daju nagoveštaje, ali nikada ne postavljaju direktna pitanja o njegovoj seksualnosti, zabrinuti za cenu urušavanja ugleda osobe koja je otvoreno gej u okruženju kakvo je gnjilansko, posebno zato što je ova porodica vlasnik biznisa i stub zajednice.

“Jednom sam obrijao noge i mojoj se majci to uopšte nije svidelo”, piše on. “Rekla je, ‘Postoji li nešto što bi pokazao ljudima, nešto čega nisu svesni?’”

Aljbi se slaže da sada nije pravi trenutak da se obznani istina, rekavši da bi radije sačekao da postane nezavisan i da zasnuje vezu sa partnerom. Ipak, on često poželi da njegovi roditelji naprave iskorak i da mu kažu za njegovu seksualnost. “Naravno, mislim da svaki gej klinac to želi”, piše nam. U međuvremenu bi hteo da mu ne sude na osnovu ponašanja ili društva u kom se nalazi.

On smatra da su njegovi roditelji uplašeniji zbog mišljenja drugih ljudi nego svojih stavova. “Zaista mislim da bi većina albanskih roditelja prihvatila svoje dete, ali bi se brinuli za to što će drugi misliti i reći”, piše on. “Prijatelji moje majke su pitali u čemu je moj problem… zašto objavljujem postove o ‘pederima’. Pre dva dana je jedna manijakalna devojka došla kod moje majke [i rekla, molim te] nemoj da dozvoliš [da se tvoj sin] druži sa mojim rođakom… jer je degenerisan i gej — to je jedna od najčudnijih stvari koja mi se ikada desila!”

Dok Aljbi tvrdi da ga “priča dvoje starijih ljudi neće zaustaviti”, prava pretnja predrasuda i homofobije koja se pretače u fizičko nasilje jeste nešto “što bi trebalo da zabrine svaku LGBT osobu na Kosovu, ne samo mene”. On dodaje da ova opasnost nesumnjivo igra neku ulogu u nevoljnosti njegovih roditelja da potpuno prihvate njegov identitet: “Nijedan roditelj ne želi da vidi kako neko zlostavlja njihovo dete”.

Pretnja nasiljem je stvarna. Nacionalni demokratski institut je američka nevladina organizacija koja je 2015. sprovela anketu kod kosovskih LGBTI osoba u kom je 81 odsto navelo da je bilo žrtva verbalnog zlostavljanja, a 29 procenata je pretučeno ili na drugi način napadnuto zbog svoje seksualne orijentacije ili rodnog identiteta.

“Dobijao sam samo pozitivne poruke od starih prijatelja i oni su bili u fazonu: 'Čestitamo, hrabar si što si iskoračio'. I dalje čekam one pretnje!”

Ljendi Mustafa o tome kako je javno progovorio na državnoj televiziji.

Međutim, roditelji i članovi zajednice bi mogli da dobiju hrabrost iz iskustva Ljendija Mustafe koji je obznanio svoju tajnu pred nacijom u televizijskom dokumentarcu.

“Bila je to odluka koja se donosi u jednoj sekundi. Razgovarao sam sa jednom prijateljicom i ona je rekla da neko snima dokumentarac o LGBT zajednici, da traže za to transrodnu osobu. Rekla mi je da mogu da sakrijem svoje lice i svoj glas, ali sam rekao da to ne želim da uradim, jer neću da se krijem”, kaže on. “Pričao sam sa novinarom i on je bio u fazonu, ‘Jesi li siguran da to želiš da uradiš?’”

Kada je ostao odlučan, ovaj novinar ga je poveo da se sretne sa članovima civilnog društva (koje je Ljendi već poznavao preko društvenih mreža) kako bi mu oni objasnili rizik obznanjivanja svoje transrodnosti pred celom zemljom.

“Moram sam da ispričam svoju priču, ali [i] da dam informacije o svojoj transrodnosti i zaista sam čekao da mi neko uputi pretnje ili slično”, priseća se on. “Sve što sam dobio bile su pozitivne poruke od starih prijatelja i oni su bili u fazonu: ‘Čestitamo, hrabar si što si obznanio za javnost’. I dalje čekam te pretnje!”

Iako je Ljendijeva priča uspešna, on priznaje da je njegovo iskustvo daleko od univerzalnog. Upitan o tome kakve bi savete dao roditeljima LGBTI dece, on odgovara ovako: “Najveći problem kada je reč o roditeljima jeste što oni vrlo otvoreno govore o tome da mrze ovu zajednicu. Ne postoji način na koji mogu da im pomognem. Ne mogu da naučim roditelje da pokažu razumevanje prema svojoj deci”, kaže on. “Ipak mislim da bi ovaj savet trebalo uputiti [LGBT] zajednici. Kada obznane svoju tajnu, prvo treba da se približe svojoj porodici, da objasne da se ne osećaju onako kako se svi u porodici osećaju, pa tek onda mogu da obznane svoju orijentaciju.”

On upozorava mlade članove zajednice da ne požuruju proces obznanjivanja svoje tajne, koliko god primamljivo to bilo: “Godine nisu bitne, kada većina tinejdžera napuni 16 godina, osete potrebu da obznane istinu, ali bi trebalo da budu oprezni, jer će živeti sa tim pritiskom sledeće tri godine”.K

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Povratak na monografiju o LGBTI

  • O autoru/ki Jack Davies
  • Ovaj članak je prvobitno napisan na engleskom.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI