“Uzeli su mene, moju majku i moje tri sestre iz velike grupe žena i odveli su nas u školu. Razdvojili su nas: moju majku su odveli u jednu učionicu, dve moje sestre u drugu, a mene i moju treću sestru u treću učionicu. Ništa nisam znala, jer sam bila dete — 11 godina. Dvojica su bila sa mnom: ćelav tip i tip sa tetovažama na licu. Pokidali su mi odeću i uradili mi nešto užasno. Posle toga, nožem su mi urezali krst na obraz i čelo.”

‘Zapamtićeš ovo’, rekli su na albanskom. Počela sam da krvarim i ostatka se ne sećam, izgubila sam svest. Posle rata, kada je moj otac slušao o drugim ženama, govorio bi: ‘Hvala Bogu da se nije desilo u mojoj kući jer bih ih ubio golim rukama.’”

Ova priča devojčice koja je imala samo 11 godina tokom rata na Kosovu 1999. godine jeste jedno od stotina sećanja na preživljenu torturu i seksualno nasilje, a koja su sada prvi put u javnosti. Na Međunarodni dan za eliminaciju seksualnog nasilja u oružanim sukobima, 19. Juni, njihove priče su štampane na papirima koji su stavljeni u koverte postavljene na Trgu Zahir Pajaziti. Ove priče preživelih nakon seksualnog nasilja u vreme rata i njihovo javno predstavljanje, označilo je početak kampanje ‘Budi moj glas’.

Fotografija: Majlinda Hoxha (Majljinda Hodža) / K2.0.

Stotinama građana koji su se pridružili kampanji, koju je organizovao kosovski Rehabilitacioni centar za žrtve torture (KRCT) i Medika Đakovica (Medica Gjakova), pružena je prilika da uzmu koverte i pročitaju priče koje su ilustrovale traumatska iskustva onih koji su prežveli seksualno nasilje u vreme rata.

Svaki učesnik — uključujući predsednika Kosova Hašima Tačija (Hashim Thaci), bivšu predsednicu Atifetu Jahjaga, šeficu EU na Kosovu Nataliju Apostolovu, američkog ambasadora Grega Delavija (Delawie), britanskog ambasador Ruairija O’Konela (Ruairi O’Connell), poslanike, aktiviste, one koji su preživeli seksualno nasilje i njihove rođake — imao je na svojoj odeći izvezen mali žuti cvet.

Feride Rušiti (Rushiti), izvršna direktorka KRCT-a, objasnila je da je žuti cvetić izabran kao amblem kampanje jer je simbol proleća i prijateljstva, ali i krhkosti. Ona je rekla da prvo javno istupanje na temu ovih ratnih narativa predstavlja neophodni oblik podrške ženama i muškarcima koji su bili žrtve seksualnog nasilja i koje su rođaci i društvo nepravedno godinama stigmatizovali, još od kraja rata.

Godine 2015, Ujedinjene nacije su objavile da će se 19. jun ubuduće slaviti kao Međunarodni dan za eliminaciju seksualnog nasilja u oružanim sukobima. Razne aktivnosti su organizovane širom sveta da bi se insistiralo na eliminaciji seksualnog nasilja kao oruđa rata. Putem ove kampanje, aktivisti za ljudska prava na Kosovu zahtevaju veću podršku za preživele.

‘Budi moj glas’ se održava šest meseci nakon što je počeo proces prijavljivanja za sticanje pravnog statusa žrtava rata.

Rušiti je izjavila za K2.0 da su se u proteklim godinama razne kampanje fokusirale na to da budu glas preživelih, i to preko slogana kao što je ‘Čujte moj glas’. Prema njenom mišljenju, sada je vreme da kosovsko društvo postane glas preživelih tako što će ih prihvatiti i pokazati saosećanje, kako unutar porodica i zajednica, tako i unutar institucija.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

“Prvobitno, kada se njihov glas nije čuo, počeli smo sa ‘Čujte moj glas’ i mislim da smo postigli naš cilj”, kaže Rušiti. “Sada, kada su ljudi čuli njihov glas, on je zakonski priznat i oni dobijaju nadoknadu. Međutim, i dalje imamo dosta posla da obavimo kada je reč o stavovima društva. Moramo da naučimo društvo da prihvati preživele.”

Prema rečima Rušiti, viši stepen društvene podrške nesumnjivo će ohrabriti žene i muškarce koji su preživeli da se prijave za status i steknu svoje pravo na rehabilitaciju, odavanje priznanja, reparacije i pravdu.

Projekat će trajati dve godine. Na nacionalnom nivou, niz video-snimaka biće napravljeno i brojne aktivnosti će se sprovesti na terenu, dok će aktivisti na lokalnom nivou raditi sa lokalnim mrežama, kao što su zajednice i agencije za rodnu ravnopravnost, poslanici i organizacije.

Rušiti je objasnila da će terenski rad da se usredsredi na rad sa zajednicama, posebno u ruralnim područjima, kako bi diskusije o seksualnom nasilju mogle postepeno da se prošire i da obuhvate celu zemlju.

“Mnogi i dalje ne uspevaju da shvate da profil silovanih žena i devojčica umnogome varira”, kaže Rušiti. “Seksualno nasilje je bilo oruđe rata protiv žrtava svih profila — iz urbanih i ruralnih područja, mladih i starih. Društvo je [o ovome] govorilo vrlo retko, debatovalo vrlo malo. Prema tome, mi smo ove priče obznanili za javnost.”

Dobrodošle reparacije

Od februara meseca, kosovski preživeli od seksualnog nasilja u vreme rata konačno imaju pristup procesu dobijanja dugoočekivanog priznanja i reparacija za svoje patnje. Ipak, nije lako stići do ove tačke diskusije.

Morali su da sačekaju do 2014. da bi pravo preživelih na reparacje — uglavnom u formi mesečne nadoknade od 230 evra — trebalo uvrstiti u amandmane zakona koji se bavi statusom žrtava rata. Zatim je trebalo da prođe još tri godine, do aprila 2017, da bi se Komisija za verifikaciju, telo zaduženo za procenu prijava, uspostavilo, a još osam meseci je prošlo da bi se budžet za reparacije alocirao.

Preživeli imaju pravo da izaberu tri načina, jedan je onaj preko četiriju nevladinih organizacija koje su dobile odobrenje od vlade: KRCT, Medika Kosova, Medika Đakovica i Centar za promociju prava žena – Drenica. Mogu da se prijave i na individualnoj bazi direktno Komisiji, preko vladine kancelarije koja je uspostavljena u Prištini, kao i preko regionalnih kancelarija Odeljenja za porodice mučenika, ratnih invalida i porodice civilnih žrtava, što je telo koje postoji u Ministarstvu za rad i socijalnu pomoć.

Rušiti je izjavio za K2.0 da, od 560 ljudi koji su se dosad prijavili, oko 120 — od kojih petorica muškaraca — dobilo je pozitivan odgovor i polovina njih je počela da prima kompenzacije. Kao neko ko je u svakodnevnom kontaktu sa preživelim nakon seksualnog nasilja u ratu, Rušiti objašnjava da priznati status i davanje novčane nadoknade imaju veliki uticaj na kvalitet života preživelih.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

“Kod njih se ne svodi sve na materijalni aspekt, već i na to da neko oda priznanje njihovoj boli”, kaže Rušiti. “Kada država prizna njihov status, lakše im je da iskažu svoje mišljenje svojim porodicama i da se osete drugačije jer se krivica usmerava na nekoga drugoga, a ne na same žrtve.”

Iako je procenjeno da je 20.000 osoba iskusilo seksualno nasilje u vreme rata na Kosovu, precizna brojka možda nikada neće biti poznata. Sve do početka procesa aplikacije, četiri gorepomenute nevladine organizacije su identifikovale i dokumentovale oko hiljadu ljudi koji su se prisetili svojih iskustava seksualnog nasilja. Međutim, otkako se otvorio proces za podnošenje aplikacija za dobijanje zakonskog statusa žrtve rata, novi preživeli, koji ranije nisu bili poznati organizacijama, počeli su sada da kucaju na njihova vrata.

Mirlinda Sada, izvršna direktorka Medika Đakovica, izjavila je za K2.0 da je pružanje psiho-socijalnih usluga rehabilitacije od posebnog značaja za ove preživele koji su donedavno sasvim ćutali.

“Kompenzacija će pomoći imajući u vidu loše ekonomske uslove u kojima mnogi od njih žive. Ali kada ljudi dođu da bi aplicirali, posebno oni koji ranije nisu bili u poseti i kada vide usluge koje su u ponudi, kažu da su penzije dobrodošle, ali da su pružene usluge još bitnije za njih”, kaže Sada. “Kažu nam da ‘uklanjamo teret sa njihovih ramena.’”

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Iako su Sada i Rušiti naglasili da je proces prijavljivanja i verifikacije bio relativno zadovoljavajući, posebno u pogledu mera za obezbeđivanje poverljivosti, rekli su da su kašnjenja Komisije — koja se često razvlače na mesec dana, prekoračujući tako zakonski rok — jasan izazov.

Rušiti kaže da se odlaganja posebno dešavaju u slučajevima u kojima je jedini dokaz upravo priča preživelih.

“Jedna priča o iskustvu jedne žene, na primer, jeste narativ na 18 stranica”, kaže Rušiti. “Komisija nije uspela da pročita priče preživelih, da ih analizira, proveri i da prikupi dokaze i napravi uzorke u zakonskom roku. Nije baš lako, a diskusije na ovu temu su počele.”

Rušiti je dodala da će u julu početi da organizuju više radionica sa ključnim akterima uključenih u proces dobijanja dokumenata i verifikacije statusa, sa dvostrukim ciljem pronalaska rešenja koje će uticati na odlučivanje komisije i analiziranje toga zašto je ovako visok broj aplikacija odbijen. Iako se proces verifikacije zasniva na najboljim međunarodnim praksama, prema rečima Rušiti, radionice su neophodne radi pregleda izazova i radi toga da se žrtve tretiraju na dostojanstven način.K

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.