Perspektive | Mediji

Medijski mrak u „stabilokratiji“

Piše - 18.10.2017

Kreiranje ružičaste slike Srbije pod budnim okom Aleksandra Vučića.

“Ne poznajem nikog ko glasa za Vučića, a opet on lako i ubedljivo dobija svake izbore.”  Ovo je čest komentar među liberalnom inteligencijom u Srbiji, ali i mlađom generacijom neopterećenom prošlošću i odraslom u zavodljivim postmodernim šumama društvenih mreža. Opservacija koja dosta govori o klijentelističkoj prirodi režima, eho efektu socijalnih komora na internetu, ali što je najvažnije – o paralelnim „stvarnostima“ u kojima žive građani Srbije.

Naime, petogodišnja dominacija Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke (SNS) u velikoj meri se zasniva na okupaciji političko-ekonomskog, a onda i medijskog prostora koji služi isključivo za kreiranje ružičaste slike o Srbiji koju njen mudri, hrabri i nadasve ponosni vođa brže-bolje predvodi u svetlu budućnost.

Faktor stabilnosti

Koliko je gospodin Aleksandar Vučić, nekadašnji istaknuti član Šešeljeve šovinističke Srpske radikalne stranke i Miloševićev ministar informisanja za vreme čijeg je mandata ubijen novinar Slavko Ćuruvija, opsednut medijima govori i činjenica da je organizovao i „umetničku“ izložbu „Necenzurisane laži“ napravljenu od negativnog press klipinga malobrojnih i malouticajnih srpskih štampanih medija da bi „dokazao“ da u Srbiji nema cenzure.

Gospodin Vučić, koga evropski zvaničnici smatraju “faktorom mira i stabilnosti na Balkanu”, uveo je stanje permanentne izborne kampanje u kojoj horde slabo plaćenih novinara svakodnevno bazaju po pseudo-događajima i redovnim vanrednim konferencijama za štampu na kojima bivaju posipani kofom nabildovanih statističkih podataka ili čašćavani retoričkim eskapadama i zamenama teza.

A sve to prenose televizije sa nacionalnom frekvencijom koje su dominantno pod Vučićevom kontrolom, zbog čega su stariji građani, koji su većina u Srbiji i najvernija publika kraj malih ekrana, iznova i iznova prinuđeni da gledaju monodramu u kojoj superheroj Aleksandar Vučić vodi unutrašnji dijalog sa samim sobom i sam protiv svih.

Rečju, Vučić & co su toliko zakrčili mainstream medijski prostor da građani koji nisu ozbiljnije aktivni na internetu nisu ni svesni da postoje pojedine političke afere, ali ni opozicioni akteri ili politički pogledi.

Nema para, nema novinarstva

Slobodan Georgiev, novinar i urednik Balkanske istraživačke mreže (BIRN-a), koji je često bio na udaru pro-Vladinih tabloida i dobijao pretnje smrću zbog svojih tekstova, ali i kritičkih komentara na društvenim mrežama, smatra da aktuelni predsednik medije vidi kao „džojstik za upravljanje Srbijom na bukvalno svim nivoima“.  Prema njegovim rečima, Vučić je „zagospodario“ medijima pre svega preko kontrole tokova novca.

„On kontroliše i državni novac koji ide ka medijima i posredno novac koji privatne kompanije daju na oglašavanje, jer ni jedna od kompanija ne želi da bude u situaciji da se sukobljava sa vlastima, pa deluju onako kako im se preporučuje – daju novac podobnim medijima i to onoliko koliko vlast proceni,“ kaže Georgiev.

Prema istraživanju BIRN-a, stranka Aleksandra Vučića, preko visokog partijskog funkcionera Gorana Veselinovića, ušla je u prostor medijskog oglašavanja nakon dolaska na vlast 2012. godine, smenjujući ljude bliske Demokratskoj stranci koji su pre njih „suvereno vladali ovim tržištem“.

Vučićev propagandno-promidžbeni program radi kao dragstor: 24 časa sedmično, 365 dana u godini.

Istovremeno, mediji bliski vlastima dobijaju novac iz državnog budžeta, često putem tajnih ugovora, na fingiranim konkursima i uz nedovoljno kontrole. Npr. televizija Pink, koja je i svojevrsni medijski servis SNS-a, dobila je više od 7 miliona evra kredita od 2014. do 2016 od Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza, iako je u to vreme bila jedan od najvećih poreskih dužnika u Srbiji, objavio je istraživački portal CINS.

Upravo na komercijalnoj televiziji Pink, koja je uz javni servis najgledanija u Srbiji, caruju kvazi-državni udari i pokušaji atentata, vrebaju „strani plaćenici“, maliciozne novinarske „narkomančine“ i za spin uvek zahvalni opozicioni „lopovi“ koji po ceo dan ne rade ništa već samo „sede po kafićima ubrljani od pene od kapućina ili piva“, kako bi rekao predsednik Vučić čiji propagandno-promidžbeni program radi kao dragstor: 24 časa sedmično, 365 dana u godini.

Dejan Ilić, autor levo-liberalnog portala Peščanik koji je često meta napada Vladinih tabloida, smatra da je medijska kontrola „u prirodi režima“ na čijem čelu stoji Aleksandar Vučić.

„Vrlo kratko, to je režim koji daje lažna obećanja i predstavlja svoje lažne uspehe. Ta laž je moguća samo ako se zatvore svi kanali kojima bi istina mogla doći do građana,“ ističe Ilić.

Georgiev i Ilić se slažu u oceni da je prethodna vlast utabala stazu vladajućem režimu, ali obojica ističu da je „prethodna vlast bila skrupuloznija i mekša od ove“.

„Ova vlast je beskrupulozna i beozobzirna. Ali je osnove za ovakav odnos prema medijima svakako postavila prethodna vlast. I te je odgovornosti ne treba osloboditi. Što se samih medijskih radnika tiče, oni su se u velikom broju pokazali potkupljivima kao i većina ostalih struka, pogotovo onih intelektualnih, u Srbiji,“ ističe Ilić.

„Lomljenje kičme“ nezavisnim medijima

Georgiev smatra da je suštinska razlika u atmosferi u društvu koja je ranije bila dosta pluralnija, dok trenutno u etru postoji samo „glas jednog čoveka“.

„Razlika je u stilu: prethodna vlast je kontrolisala medije na sličan način ali je opšte stanje u društvu bilo bitno drugačije, na neki način demokratsko, jer je bilo moguće da se čuju različiti kredibilni glasovi. Kod naprednjaka postoji samo jedan glas i to je glas jednog čoveka, ništa više od toga,“ smatra urednik BIRN-a.

Modus operandi odnosa vlasti prema medijima vidi se i iz nedavnog napada ministra odbrane Aleksandra Vulina na istraživački portal “KRIK” i urednika Stevana Dojčinovića odmah nakon što je ovaj portal objavio tekst u kome otkriva sumnjivo poreklo 205.000 evra kojim je ministar Vulin 2012. kupio stan.

Vulinov Pokret socijalista svakodnevno je štancao po nekoliko saopštenja najstrašnije vređajući Dojčinovića, optužujući ga da je, između ostalog, neprijatelj Srbije i narkoman koji odbija da se testira na drogu.

Da li su vodeći ljudi u državi adekvatno reagovali na ovu aferu, osudili ponašanje jednog ministra prema novinarima kako, navodno, dolikuje uređenoj pravnoj državi na putu ka EU? Pa, prosudite sami: Na pitanje o odnosu svog ministra u Vladi prema medijima, premijerka Ana Brnabić je izjavila da razume emotivnu reakciju, ali da to lično nije njen stil, dok je predsednik Vučić rekao da u Vulina ima poverenje i da on nije ništa ukrao od kad je na vlasti.

"Bilo ko ko bi da se bavi politikom ili kritikom i kontrolom vlasti, pa čak i da samo objektivno izvesti javnost o tome šta se dešava, egzistencijalno je ucenjen i u neprestanom riziku od gubitka posla."

Isidora Petrović, urednica srpskog izdanja Le Monde Diplomatique

Samo dan nakon sukoba ministra Vulina sa KRIK-om, Vukašin Obradović, urednik Vranjskih novina, jednog od najznačajnijih lokalnih medija u Srbiji koji je samo par dana pre toga ugašen, započeo je štrajk glađu, ističući da je to „potez očajnika koji ne vidi drugi način da završi svoju novinarsku karijeru, a da u isto vreme zadrži makar minimum ličnog poštovanja i dostojanstva“.

Isidora Petrović, urednica srpskog izdanja Le Monde Diplomatique, smatra da ovi poslednji slučajevi služe da „vlast pokaže ostatku društva kako mogu svakome da slome kičmu“.

Ona ističe da je situacija u medijima samo odraz situacije u čitavom društvu, kao i da je „egzistencijalna ucena“ osnovno sredstvo kontrole Vučićevog režima – u medijima, opoziciji, ali i u civilnom sektoru.

„Bilo ko ko bi da se bavi politikom ili kritikom i kontrolom vlasti, pa čak i da samo objektivno izvesti javnost o tome šta se dešava, egzistencijalno je ucenjen i u neprestanom riziku od gubitka posla. U tom smislu, mediji su prvi na udaru kada ukazuju na pogubne posledice vladajućih politika, naročito oni kojima je održivost uslovljena prisutnošću oglašivača, na koje vlast može da utiče posredno i neposredno,“ objašnjava Petrović.

Solidarni otpor struke kao svetlo u medijskom mraku?

Povodom gašenja Vranjskih i napada na urednika KRIK-a Stevana Dojčinovića, ali i drugih novinara koji su stalna meta režimskih tabloida, osnovana je grupa od tridesetak nezavisnih medija, novinarskih udruženja i organizacija civilnog društva koja je organizovala protest podrške Vukašinu Obradoviću na dan štrajka glađu, ali i najavila nove akcije.

Georgiev je skeptičan prema najavama da bi ovakav novinarski projekat mogao da ima značajniji efekat na jačanje medijske solidarnosti i promenu odnosa vlasti prema medijima u Srbiji.

„Čini mi se da je to nemoguće jer su pojedina udruženja i njihovi članovi toliko suprotstavljeni da se i na sam pomen zajedničkog delovanja poneki ljudi gledaju u neverici kao da si lud što tako nešto predlažeš. U tom smislu i ovaj poslednji „protest“ neće moći da ima neki veći efekat tim pre što nisu formulisani neki jasni ciljevi i zahtevi, već smo samo dobacili do tri haštaga,“ smatra Georgiev.

Novinarima u Srbiji i dalje zvoni u ušima često citirana izjava Johanesa Hana iz 2015. kada je izjavio da su mu „potrebni dokazi da je sloboda medija ugrožena“.

Štrajk glađu nekadašnjeg predsednika jednog od vodećih medijskih udruženja, pokrenuo je i Međunarodne federacija novinara (IFJ) i Evropske federacija novinara (EFJ) koje su istakle da se solidarišu sa Vranjskim, osuđuju političke i ekonomske pritiske na medije i, na kraju, traže „od međunarodnih organizacija da zaustave ignorisanje ozbiljnih problema sa kojima se suočavaju mediji u Srbiji i aktivno uključe u zaštitu demokratskih vrednosti koje su sami promovisali“.

Ipak, ta podrška iako značajna, čini se protokolarnom, a novinarima u Srbiji i dalje zvoni u ušima često citirana izjava Johanesa Hana iz 2015. kada je izjavio da su mu „potrebni dokazi da je sloboda medija ugrožena“.

„Ta Hanova izjava slikovito govori o odnosu svetskih zvaničnika prema stanju slobode medija u Srbiji. Gospodina Hana, ali i druge EU zvaničnike, pre svega zanima regionalna stabilnost i implementacija neoliberalnih politika, a za te stvari je autoritativni vladar kao Vučić idealan partner. Da li je Han nakon svega pronašao dokaze? Mislim da nije još, mere štednje su i dalje važne, javni sektor se još treba deregulisati, a čeka se i konačno rešenje za pitanje Kosova,“ ističe Petrović.

Za razliku od urednice srpskog Le Monde-a, poslanik vladajuće Srpske napredne stranke Dragan Šormaz smatra da stanje u oblasti medija u Srbiji nije tako dramatično.

„Mogu da kažem da vlast zaista nema mnogo problema sa medijima,“ odgovorio je Šormaž na pitanje novinara RSE o stanju u medijima u Srbiji.  

I zaista, vlast nema previše problema sa medijima. Mediji u Srbiji, jednostavno, ne prave probleme. Finansijski i etički uništeni, bez podrške spolja, mogu se samo nadati boljim vremenima i uslovima za nezavisno novinarstvo.

Do tada, valja se esnafski solidarisati, organizovati i strpljivo čekati dok pojam „stabilokratije“ ne izađe iz mode, a komesar EU za proširenje ne „pronađe dokaze“.

Naslovna fotografija zahvaljujući kolegama sa portala Kontrapress.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI