U detalje | Prošlost danas | Nestala lica

Nestale osobe — moje suočavanje sa boli i nesigurnosti

Lično sećanje fotoreportera o dokumentovanju potresnog događaja.

Piše - 28.09.2018

Sve se desilo slučajno kada me je 2005. godine dnevni list za koji sam radio poslao na zadatak, zajedno sa novinarom, u selo blizu Đakovice.

Čim smo stigli, proputovao sam kroz vreme. Bili smo u selu Meja, koje sam posetio mnogo puta tokom prvih dana nakon ulaska snaga NATO na Kosovo juna 1999.

Tada su se grupe stranih fotografa vozile do jedne kuće koje su, iznenađujuće, ostale normalne spolja, ali se unutra nalazilo mesto zločina gde je požar naznačio obrise ugljenisanog ljudskog tela, čiji je pepeo odneo vetar.

Trinaestog septembra 2015, na dan kada sam napravio fotografiju obeleženog groba na groblju žrtava rata u Meji, nisam imao pojma o tome da će ova fotografija biti prva u dugotrajnom projektu koji ću početi, a kako bih se uključio u pitanje nestalih osoba u predstojećim godinama.

Tek kada sam se vratio u kancelariju i završio uređivanje fotografija, shvatio sam važnost ove priče. Bilo je drugih radova koji su obrađivali istu temu, ali su se oni, uglavnom, vrteli oko forenzičkog aspekta, a ne patnje i godina čekanja porodica koje ne mogu da oplakuju smrt svojih voljenih.

Tako sam se našao usred ovog pitanja i počeo da pratim sve relevantne događaje koji su se odnosili na nestale osobe.

Stotine članova porodica redovno se okupljaju ispred plastičnog šatora na graničnom prelazu Merdare, na severoistoku Kosova, kako bi odali poštu, s nadom da će biti prisutni kada se ostaci njihovih voljenih vrate kući. U tom periodu, održani su redovni transferi posmrtnih ostataka pronađenih u masovnim grobnicama u Srbiji.

Tokom jedne od brojnih poseta graničnom prelazu Merdare, uprkos činjenici da je trebalo da se vratim u kancelariju i podnesem fajl sa fotografijama urednicima, ostao sam tamo na licu mesta nakon što je ceremonija završena, gde sam posvedočio radu Kancelarije UN za nestale osobe i forenziku (KNOF).

Nadrealna scena je usledila kada sam se našao sam u ogromnom šatoru sa stotinama plastičnih kesa koje su sadržale nejasne oznake. Kao da sam sebe pozvao da posvedočim procesu, a niko nije ni pokušavao da zaustavi fotografa da radi svoj posao u ovom delikatnom procesu.

Ovom prilikom sam uspeo da se približim službeniku KNOF UN-a koji je odmah razumeo i prihvatio moju posvećenost dokumentovanju teme sa pristupom koji podrazumeva sveobuhvatnost i poštovanje.

Posle inicijalnog rada na Merdaru, i dalje je dosta posla preostalo da se uradi kako bi se identifikovali ostaci.

Sledeća faza je bila uloga sveobuhvatne forenzičke analize u za to napravljenoj zgradi u kompleksu prištinske bolnice. Upravo sam ovde imao sastanak sa šefom UN-ovog KNOF-a. Na prvi pogled, ovo mesto je izgledalo kao svaka druga kancelarija UN-a, sobe sa bledo plavim zidovima i stolovima prekrivenih papirima, dok celo osoblje nosi legitimacije.

Nakon što sam se predstavio ostatku osoblja, odveden sam u podrum gde se pravi rad obavlja.

Hiljade delića kostiju razbacano po metalnim stolovima, police popunjene istim plastičnim kesama koje sam video danima ranije na Merdaru, čekajući da budu identifikovani, upoređivani, rekonstruisani i identifikovani. Miris mi je i dalje svež u pamćenju. Ogroman rad koji su obavili muškarci i žene, svi iz različitih zemalja.

Upravo sam ovde razumeo poteškoće procedure identifikovanja ostataka. U ovom slučaju, nisu sve plastične kese bile čiste i nisu sadržale samo ljudske ostatke.

Nažalost, dok su prekrivena zemljom, tela žrtava su često pokopavana zajedno sa leševima životinja. Zbog toga je ovo bio još mukotrpniji proces.

Kao prvo, ostaci iz jedne kese su postavljeni zajedno i testirani radi potencijalne skeletne rekonstrukcije. U mnogim slučajevima, delićima nepoznatog porekla uzet je DNK kako bi se saznalo da li su ljudskog ili životinjskog porekla.

Posle višemesečnih testiranja, upoređivanja i rekonstrukcije kostiju, porodice onih koji su uspešno identifikovani pozvani su da preuzmu tela svojih voljenih.

Posle nekoliko dana redovnih poseta institutu, pozvan sam da se pridružim grupi u poseti mestu mogućih masovnih grobnica u malom selu Saradan, u blizini Istoka, na zapadu Kosova.

Nekoliko sati vožnje na neravnom putu u vozilu UN-a bilo je potrebno da bismo stigli do mesta u grmlju van sela, što je mesto na koje dostupne informacije ukazuju da bi tamo mogla da se nalazi masovna grobnica. Policija je obezbedila područje i trupe snaga NATO na Kosovu (KFOR) obezbedile su mali buldožer da bi se kopalo po ovom području, koje je bilo veličine male bašte.

Tek onda kada su dospeli do poslednjeg sloja kamenja, nekoliko metara ispod površine, dat je signal timu da se zaustavi kopanje i počne raspremanje. Tamo nije bilo masovne grobnice.

U povratku na Merdare, imao sam priliku da se približim porodicama i da zaista osetim bol i neizvesnost.

Skoro cela porodica Behljulji (Behluli) nestala je u ratu. Roditelji, dve sestre i dvojica braće ostali su na fotografijama koje su istaknute u porodičnoj kući jedine preživele članice porodice, treće ćerke, koja je udata u Kosovu Polju.

U blizini porodične kuće Behljulji. Nikada ne bih mogao da zamislim da bi soba ispunjena rastinjem u spaljenoj kući mogla toliko da odražava vreme koje je prošlo otkako je bila nastanjena.

Poslednje poglavlje za dokumentovanje, za one čiji su voljeni pronađeni i identifikovani, bila su pokopavanja.

Kao fotograf u dnevnom listu, širio sam saznanja sa lokalnim dopisnicima u manjim mestima širom Kosova kako bi oni bili informisani o sahranama svih žrtava rata koje su ranije proglašene nestalima.

U narednim mesecima dokumentovao sam sahrane na blatnjavim poljima, gde sam nailazio na članove porodice koje sam ranije sreo na Merdaru ili tokom brojnih protesta u Prištini, zahtevajući da se više uradi kako bi se pronašli njihovi voljeni.

Posebno se sećam sahrane u Velikoj Kruši, gde je devojčica izgubila svest i morala je da bude odvedena u ambulantu, dok je jedan mladić pronašao hrabrost da drži fotografiju svoga oca, koga nikada ranije nije video.

I dalje odbijam da prihvatim da sam završio dokumentovanje pitanja nestalih osoba, jer i još 1.500 ljudi se vode kao nestali.