Perspektive | Kosovo X | Economy

Preispitivanje kosovskog državljanstva

Piše - 16.02.2018

Ekonomske politike nisu uspele da reše problem neravnopravnosti.

Prema hipotezi iz društvenih istraživanja punih nade, demokratija počinje da umanjuje neravnopravnost za oko 20 godina. U svojoj knjizi iz 2012, “Demokratija i levica”, istraživači Evelyne Huber (Evelin Huber) i John D. Stephens (Džon D. Stivens) pronalaze svežu podršku za ovu ideju u primerima latinoameričkih država. Neke od ovih zemalja imaju sličnosti sa Kosovom u pogledu njihove transformacije u demokratiju. Tamo se smanjenje neravnopravnosti desilo kroz unapređenje politika koje su rano testirale međunarodne organizacije, a posle pojačanja iz domaćih levičarskih pokreta.

Na 10. godišnjicu nezavisnosti, Kosovo se približava kraju druge decenije svoje demokratske kulture, skoro 17 godina od prvih slobodnih izbora. Međutim, malo je verovatno da će kosovska izborna demokratija u skorije vreme preispitati visoki nivo socijalne nejednakosti.

Istorijski gledano, neravnopravnost je bila jedan od glavnih uzroka rata, političkog nepoverenja i stalne emigracije. Način na koji je kosovsko državljanstvo konceptualizovano posle rata i realnost političke levice samo će održati visok stepen neravnopravnosti.

Sociolog Thomas H. Marshall (Tomas Maršal) definiše državljanstvo kao posedovanje građanskih, političkih i socijalnih prava. Kvalitet državljanstva zavisi od toga kako se prava i standardi života alociraju. Kako bi civilna i politička prava bila podeljena među što većom populacijom, jedinstvo socijalnih prava mora da se kreće ka ravnopravnosti.

Kosovo ima najviši stepen neravnopravnosti u Evropi, jer socijalna prava nisu bila u fokusu međunarodnih organizacija da bi se postigla ravnopravnost. Neuspeh leži u levici koja tek treba da dođe na vlast sa agendom za reformisanje ovih prava.

Posleratni recept Svetske banke

Iako je većina elementarnih zakona koji su pokrenuli posleratnu socijalnu politiku na Kosovu — uključujući rad, poreze i socijalne transfere (na primer, penzije, socijalno osiguranje i druge benefite sigurnosti) — dobila nacrtoko prvih izbora i ranih godina parlamentarizma, sačinila ih je Svetska banka, a usvojila Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK). Specijalni predstavnik UN je najviša instanca i međunarodne organizacije su uživale poverenje javnosti, jer su smatrane glasom Zapada od vremena intervencije NATO u ratu.

Skupština Kosova nije imala moć da promeni suštinu ovih zakona. Međutim, izabrani lokalni akteri, za koje su se zalagale inostrane diplomate, takođe nisu pokazali interesovanje za promene. Iako ne treba preceniti znanje kosovskih političara o politici u to vreme, oni su se deklarisali kao ideološki na desnom spektru i generalno su svaku inicijativu koja je predstavljena kao ekonomski liberalna smatrali nužnim bekstvom od “neslavnog” jugoslovenskog nasleđa.

Politički kontekst i zamor od devedesetih godina objašnjavaju izostanak otpora bivših radnika iz samoupravnog socijalizma, koji je postojao od 1952. do 1989. Dok su u tišini čekali povratak nekih prava koja su uživali u prošlosti, novi zakoni su uveli strogi neoliberalni recept, socijalnu politiku rezidualizma, gde se od većine ljudi očekuje da pronađu rešenja na tržištu. Ovo ograničava vladu na minimalna socijalna davanja i bavljenje propašću tržišta.

Kao što će biti pokazano u onome što sledi, nova politika je radikalno drugačija u svom dizajnu od samoupravljanja. Ipak, oba modela, iz različitih razloga, dele slične siromašne ishode.

Kada je reč o radu, nova politika je omogućila poslodavcima da otpuštaju zaposlene sa obaveštenjem koje se dostavlja tek mesec dana ranije. Zakon nije odredio minimalnu zaradu, niti zahteva obavezno zdravstveno osiguranje na radu. Nije kreirao zaštitu od nezaposlenosti i plaćeno porodiljsko odsustvo je trajalo samo 12 sedmica.

Tokom samoupravnog socijalizma, zaštita na radu je bila stroga i čak je sadržala program zaštite od gubitka posla. Porodiljsko odsustvo je trajalo do dve godine i radnici su imali zdravstveno osiguranje za sebe i svoje porodice, a dobijali su i subvencije za potrošnju.

Ipak, penzije i uslovna socijalna pomoć su programirani od Svetske banke na način da se obezbedi minimalna javna potrošnja.

Štaviše, UNMIK je potpisao 465 kupoprodajnih ugovora u procesu privatizacije bivših javnih preduzeća u koja bivši radnici nisu mogli da se vrate. Krajem deindustrijalizacije uprave Ujedinjenih nacija, budžetske organizacije (uprava) postale su najveći poslodavac, sa 39 posto 2007, u poređenju sa 25 procenata 1986. godine, onih koji su radili u neprivrednom sektoru (ili administraciji) tokom poslednjih godina socijalističke autonomije Kosova.

U pogledu socijalnih transfera, pažnja je usmerena na penzije. Najozbiljnija promena se desila prilikom uspostavljanja Penzionog štednog fonda Kosova 2002. godine. Ovaj fond je ustanovljen kao model testiran osamdesetih i devedesetih u Čileu. On je uveo obligatorne individualne penzijske ušteđevine na tržištu.

Kosovo je u prošlosti primenjivalo penzioni model ‘plati po polasku’, gde aktuelna generacija radnika plaća za penzionere. Ovakva promena je izbrisala svaku solidarnost između radnika i ranijih generacija. Tako su oduzete i vladine garancije za penzijske dohotke. Prostor je tako stvoren za druge dobrovoljne uštede na tržištu.

U zamenu za radikalno izlaganje tržišnim tokovima i individualizaciji, ustanovljena je univerzalna osnovna penzija za ljude starije od 65 godina i kasnije za osobe sa trajnim invaliditetom. Finansije su obezbeđene od vladinih prihoda. Ipak, penzije i uslovna socijalna pomoć su programirani od Svetske banke (međupovezivanjem isplata sa minimalnim troškovima potrošnje) na način da se obezbedi minimalna javna potrošnja.

Godine 2007, osnovna penzija ima vrednost od 40 evra. Maksimalna socijalna pomoć porodicama sa sedam članova iznosi 75 evra mesečno. Tržišna plaćanja u odnosu na vrednost penzija i socijalnih davanja su u porastu, dok se socijalna davanja nisu poboljšala.

Godine 1981, deca radnika ili oko 37 odsto dece na Kosovu dobijala su novčane naknade. Do kraja Unmikovog mandata, naknade su obezbeđivane za manje od jednog procenta dece (oko 3.500) koja su imala trajni invaliditet, koja su siročad ili usvojena.

Dok je u socijalističko doba porez na prihod radnika činio glavni izvor prihoda u pokrajini, pod Unmikom, do 2007, porez na prihod i korporativni porezi su vredeli manje od jednog procenta BDP-a. Otkako se rat završio, vladini prihodi su se uglavnom sastojali iz poreza na dodatu vrednosti (PDV) i drugih graničnih poreza, što znači da je društvo ravnomerno, umesto srazmerno, doprinosilo javnoj potrošnji.

Iako su prihodi bili finansirani od svih i socijalni transferi bili minimalni, prema rezidualističkoj ideologiji, očekivanje da će tržište proizvesti procvat socijalne dobrobiti pokazalo se neosnovanim.

Godine 2017, stopa nezaposlenosti je bila 19,7 odsto, pa je tako bila niža od najvišeg nivoa zaposlenosti u doba socijalizma — 23 odsto, dok je neravnopravnost u porodičnom prihodu za jednokratnu upotrebu, izražena u Ginijevom indeksu, bila 37.1 odsto, samo jedan procentni poen manje od 1978. (poslednje godine sa dostupnim, uporedivim podacima u socijalističko doba), kada je dostigla 38.1 odsto.

Kosovo je tada bilo najneravnopravnije i ide i dalje tim putem sada, u poređenju sa drugim bivšim jugoslovenskim entitetima. Tokom samoupravljanja, neravnopravnost je bila uzrokovana niskom stopom nezaposlenosti i činjenicom da je većina socijalnih transfera bila međupovezana sa radom ili birokratskim benefitima.

Neravnopravnost je, pod upravom Unmika, bila uzrokovana niskim nivoima zaposlenosti i socijalnih davanja, te činjenicom da struktura poreza nije bila orijentisana prema ravnopravnosti. Prema tome, nijedan od dva modela nije uspeo da doprinese državljanstvu koje omogućuje svima jednake standarde i ista prava.

Rast samouprave: partikularizam i nova birokratska klasa

Kada je Kosovo počelo da samo sobom upravlja u poslednjim godinama Unmikove administracije i posle proglašenja nezavisnosti, vladini prihodi su rasli, ali se socijalna politika pogoršala.

Glavni krivac za ovo je bio blok sa najvećom političkom moći, sastavljen od stranaka koje su nastale od Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i na čelu sa Demokratskom partijom Kosova (PDK) koja je upravljala državnim kormilom u proteklih 10 godina. Ova partija je prvenstveno usmeravala državna sredstva na svoje podržavaoce i birokrate.

S jedne strane, PDK-ovu politiku karakteriše partikularizam. Iako nisu uradili ništa u oblasti socijalne zaštite, sem decentralizacije, PDK je više puta iznova radio na shemama koje su međupovezane sa bivšim članovima OVK-a i kreirao je sheme naknade za bivše političke zatvorenike.

Sheme za rođake mučenika i invalide OVK, kao i penzije za Bezbednosne snage Kosova i Kosovski zaštitni korpus, obezbeđuju najviše isplate i zajedno sa novom shemom za veterane obuhvataju oko 60.000 ljudi. Ova vrsta partikularizma je motivisana izborima. Ona nagrađuje podržavaoce i kažnjava druge grupe — civilne žrtve, druge frakcije koje su učestvovale u ratu, žene i etničke zajednice.

Uprava PDK-a odgovara vremenu u kom su ubrzane privatizacije: sve do 2016, skoro je dvaput više kupoprodajnih ugovora potpisano, ali je njihova vrednost bila preko 50 miliona evra manja od prodaja koje je obavio UNMIK. S obzirom na to da se baza birača ove partije ne sastoji od bivših socijalističkih radnika i imajući u vidu kako su se prodaje preduzeća najčešće okončale, privatizacija predstavlja još jednu kaznu koju nad drugima sprovodi PDK.

S druge strane, njegova uprava kreira novu klasu dobrostojećih ljudi koja je međupovezana sa birokratijom i javnim novcem. Sve do 2016, prosečni prihod u javnom sektoru je porastao sa 184 odsto u odnosu na 2007, dok su prihodi u privatnom sektoru porasli za 37 procenata najviše.

Kako je PDV više puta povećavan, PDK je 2008. napravio izmene i dopune zakona o porezu na prihode smanjujući ih sa 20 odsto na 10 procenata. Ako aktuelni zakon o zdravstvenom osiguranju, usvojen 2014, počne da se sprovodi, vladina politika će stvoriti situaciju u kojoj država uzima porez od celog društva, dok isplaćuje dobre plate, dobre penzione uštede, devetomesečno porodiljsko odsustvo i velikodušno zdravstveno osiguranje samo radnicima u administraciji.

PDK je povećao i iznos javnih investicija u opštinama, gde je dobio veću političku podršku. Iako je stopa formalne zaposlenosti, na osnovu podataka KPST, porasla na 28.3 odsto (2016) — u celom privatnom sektoru — činjenica da se samo 20 odsto najbogatijeg dela društva još više obogatilo pokazuje međupovezanost umesto nezavisnost na relaciji birokratija-tržište.

Za 20 godina demokratije nije postojala univerzalna shema za naknade za decu i broj javnih obdaništa jedva prelazi broj od 40 na državnom nivou.

Partikularističke akcije PDK-a ohrabrile su druge partije. Poslednji put kada je Demokratska liga Kosova (LDK) sebe našla na čelu vlade, usvojila je konceptualni dokument (2016) za poništenje univerzalnih penzija. Istovremeno, ova partija je povećala i kategorisala penzije koje država isplaćuje za bivše socijalističke radnike prema kojima gaji više afiniteta u vreme izbora.

Ne iznenađuje da je premijer Haradinaj iz AAK-a stavio šlag na ovaj partikularistički pristup u prvih 100 dana, kada je sa shemom u “Slučaju Kumanovo” alocirao 10.000 evra za svaku porodicu koja je pogođena. On je pokušao da poveća i svoju platu, čineći da ona bude šest puta veća od prosečih prihoda kosovskih porodica, što je odluka koja je na čekanju zbog argumenata u korist sukoba interesa.

U ovoj hegemoniji partikularizma i neravnopravnosti, takve radnje su postale prirodna stvar. Suočeni sa ovakvim pristupom, za 20 godina demokratije nije postojala univerzalna shema za naknade za decu i broj javnih obdaništa jedva prelazi broj od 40 na državnom nivou. U svom diskursu, političari često govore da je kosovska omladina naš “najbogatiji resurs”, ali državne politike u stvari rade malo šta za svoje buduće generacije.

Izbori su uticali na način na koji se državni budžet koristi, ali ne preko novih kvalitetnih socijalnih prava, već više kroz koncentrisanje bogatstva na najvišim nivoima vlasti. Socijalna davanja (oko 6 odsto BDP-a) i socijalni transferi (oko 20 odsto društva) jesu skoro pa isti kao što su bili u najbolje vreme samoupravnog socijalizma (krajem sedamdesetih). Međutim, problemi Kosova u oblasti društvene stratifikacije su porasli. Od 2015. godine, neravnopravnost u visini prihoda je dostigla 43 odsto i najviša je u Evropi.

Visoka neravnopravnost je glavni razlog zbog kog je skoro 15 odsto populacije (kao što je projektovano za 2018) emigriralo na Zapad ili se odreklo svog državljanstva od proglašenja nezavisnosti Kosova i ovo je jedan od razloga zbog kog postoji tako visok stepen nepoverenja prema političarima.

Državljanstvo solidarnosti i univerzalnosti

Oko 67 procenata stanovništva je radno sposobno, ali i Kosovo stari. Njegova populacija dece mlađe od 14 godina pada po stopi od 47 odsto od 1971. u poređenju sa ukupnim stanovništvom. Ono mora da teži tome da zadrži svoje građane, kako bi imalo više poreskih obveznika i buduće izumitelje. To znači i da će se pružiti prilika za stvarnu demokratizaciju. Veća društvena ravnopravnost bi pomogla u postizanju takvih ciljeva i realizovanju šansi.

Od svih demokratskih zemalja, ravnopravnost je zastupljenija tamo gde levičarske, socijaldemokratske partije ostaju na vlasti. Da se vratimo na primer Čilea, što je zemlja koja se sada smatra latinoameričkim liderom u oblasti socijalnih politika, gde levica dominira od početka ovog veka.

PDK je na Kosovu napustio svoj levičarski program nadahnut Narodnim pokretom Kosova (LPK), dok se Samoopredeljenje nije pokazalo sposobnim da dođe na vlast na centralnom nivou. Njegova uprava prestonicom, Prištinom, pokazala je pozitivne, ali skromne znake napretka (pokrenut je program ishrane dece u školama, zaposlile su se desetine osiromašenih građana, poboljšali su se objekti za zdravstvene usluge).

Politička vlast je odlučujuća i potrebna je jasna agenda protiv socijalne nejednakosti, ona koja cilja da postigne univerzalni pristup, solidarnost i progresivitet. Ove tri stvari nikada nisu koegzistirale ovde.

Reformska vlada bi poništila planirano zdravstveno osiguranje da bi ga zamenila modelom državnog zdravstvenog osiguranja u kom se osiguranje automatski dobija sa državljanstvom.

Kada je reč o radu, takva agenda zahteva uspostavljanje programa za zaštitu nezaposlenih, kompenzaciju za bolovanje i ohrabrivanje nege deteta od strane muškog i ženskog roditelja. Vlada bi, takođe, trebalo da razmotri privremeni zakon o “jednom poslu za jednu osobu”, sa konkretnim ciljem alociranja poslovnih resursa što je raširenije moguće. Trebalo bi tako i pokrenuti vladine projekte koji bi otvorili nova radna mesta za slabo kvalifikovane radnike i korisnike partikularističkih shema.

Na duže staze, ovakvi koraci bi mogli da stimulišu smanjenje neformalnog sektora, jer bi formalno zapošljavanje postalo mnogo privlačnije. Prihodi od siromašnijih klasa, što je nešto što stalno opada godinama, takođe bi porasli u skladu sa generalnim standardima.

U sektoru socijalnih transfera, neophodno je zatvoriti partikularističku shemu. Reformska vlada bi trebalo da preobrazi privremeni program davanja doprinosa u penzije — u trajni javni program sa prihodima koje garantuje vlada, ali se finansiraju od doprinosa radnika. Ovakva shema bi mogla da funkcioniše paralelno sa aktuelnim privatnim fondom za štednju (KPST) kako bi se kapaciteti reformisali i razvili za budućnost.

Kada je reč o budućem kosovskom društvu, univezalna shema za zaštitu dece i poboljšanje usluga dečje nege predstavljaju hitne mere. Svi socijalni transferi bi morali da budu međupovezani sa nivoima tržišnih prihoda (umesto minimalne potrošnje) kako bi standardi u zajednici bili uravnoteženiji.

Reformska vlada bi poništila planirano zdravstveno osiguranje da bi ga zamenila modelom državnog zdravstvenog osiguranja u kom se osiguranje automatski dobija sa državljanstvom, dok jedan iznos isplata za usluge i lekove (na primer: do 100 evra) plaćaju korisnici, a sve ostalo se plaća iz državnog budžeta. Aktuelni plan za zdravstveno osiguranje sadrži i rizik isključivanja nezaposlenih iz ovog procesa, baš kao što je to bio slučaj sa samoupravljanjem, i vremenom bi više koštalo poreske obveznike, poput KPST.

Na kraju krajeva, ovakva reforma bi unapredila poresku osnovicu kako bi buduća povećanja u vladinim prihodima bila realizovana većim uzimanjem od najbogatijih na tržištu kroz više stope oporezivanja na prihode i imovinu.

Kosovo ima bolju infrastrukturu, više slobode izražavanja i veću partijsku pluralnost nego što je imalo u najboljoj deceniji Jugoslavije. Ipak, zavisnost od doznaka iz inostranstva ostaje ista, kao što je identična i potreba da se ljudi sele na Zapad radi svoje dobrobiti (posebno oni iz ruralnih oblasti). Paradoksalno je to da je porodični dohodak za jednokratnu upotrebu ostao na sličnom nivou. A osećaj da postoji nešto sasvim nepravedno u velikim društvenim odstupanjima sve je jači i agresivniji.

Možda je više činilaca od neravnopravnosti potrebno da bi se izazvala velika previranja, kao što smo iskusili u prošlosti, ali zajedno sa velikim političkim krizama, ovakvo stanje neće učiniti čast državi Kosovo na njenu desetu godišnjicu.

Sve procene je pravio autor na osnovu podataka koje su objavili Agencija za statistike Kosova i Penzioni štedni trust Kosova.

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.

Natrag na Kosovo X Monografiju

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI