Februara 24.2017. sam primila pozivnicu predsednika Hašima Tačija da učestvujem na drugom konsultativnom sastanku članova civilnog društva, verskih lidera i predstavnika diplomatskog kora. Ovaj sastanak je zakazan kako bi se na njemu pričalo o osnivanju Komisije za istinu i pomirenje (TRC) na Kosovu i on treba da se održi 1. marta.

Ovo je drugi sastanak ove vrste, dok je prvi održan 13. februara. Dva sastanka za dve nedelje nas naginju ka tome da mislimo da je predsednik ozbiljan kada je reč o ovoj inicijativi. Ona je potpuna suprotnost njegovih napora sa međuministarskom radnom grupom koju je sam Tači osnovao u junu 2012, a koja je imala zadatak da razvije strategiju za suočavanje s prošlošću i pomirenje. Ta strategija do dana današnjeg nije finalizovana.

Da budem jasna, nemam nikakvu kritiku da uputim za to što je Tači domaćin ovih sastanaka. Ovakve inicijative i treba da pokreću predsednici država i on čini sve što može kako bi bacio svetlo na prošlost Kosova. To bi mogao da bude korak napred, posebno ako je predsednik ozbiljan i voljan da svoju političku težinu stavi na raspolaganje ovom slučaju.

Često čujem članove civilnog društva, političare i udruženja žrtava koji izjavljuju da bi lideri Kosova trebalo da ubede Srbiju da se izvini. Međutim, Kosovo nije u mogućnosti da ubedi Srbiju da plati reparacije za ratne zločine ili da se izvini.

Države često “svojevoljno” ulaze u pregovore o obeštećenju kao rezultat pritiska, bilo nežnog ili prinudnog, od strane grupe povezane sa inicijativom za reparacije, ili međunarodnih aktera. Međunarodna zajednica bi mogla da izvrši pritisak na Srbiju da se izvini, ali bi trebalo da zavisi samo od Srbije da li će ona odlučiti da očisti svoju prošlost i preuzme deo odgovornosti.

Međutim, plan predsednika da se osnuje TRC koji je, za javnost i članove civilnog društva makar, naizgled iz vedra neba ispao, dodaje još jedan sloj zbunjenost, posebno u predvečerje početka rada specijalnog suda. Tajming ovog plana bi mogao da bude i politička kalkulacija, umesto nešto što bi moglo da postigne smislenu društvenu promenu.

Ako predsednik želi da osnuje TRC kao deo političke trgovine između njega i međunarodne zajednice pod izgovorom stabilnosti i mira, onda s uverenjem kažem da je taj pokušaj osuđen na propast. Sudeći po njegovom radu sa međuministarskom radnom grupom, Tačijev raniji rad na temu “suočavanja s prošlošću” nije najbolji.

Osnivanje Komisije za istinu i pomirenje

Iskustva 41 postojećeg TRC-a širom sveta pokazuju da je potrebna velika posvećenost u ovom procesu, ne samo posvećenost predsednika, već svih članova društva. Pokazalo se da bi TRC-u trebalo dati jasan mandat i operativni budžet. Kosovo bi trebalo da podrži ovaj proces i da alocira sredstva za budžet ove komisije.

Postoje jasno definisane smernice za komisiju ove vrste (nezavisnost, autonomija, vremenski okvir, članstvo, itd.), a potrebna ekspertiza već postoji na Kosovu, posebno u civilnom društvu. U slučaju Kosova, pitanje regionalne saradnje bi takođe trebalo uzeti u obzir.

Trebalo bi na umu imati dve važne lekcije pre nego što se uspostavi TRC na Kosovu. Kao prvo, nezavisnost takve komisije mora biti zajemčena i, kao drugo, mandat mora biti ostvarljiv i postavljen u razuman vremenski okvir, kao što je na primer okvir od tri godine.

Predsednik je pokazao volju da pozove domaće i međunarodne zainteresovane strane koje bi ga podržale u osnivanju TRC-a, a ovu predanost je pokazao pred medijima — ovo zaista važan posao. Osnivanje TRC-a bez uključenosti ili doprinosa svih segmenata društva, uključujući manjinske grupe i udruženja žrtava i nestalih osoba bilo bi opasna igra.

Odabir poverenika komisije

Najrazumniji potez kada predsednik postavlja dobro poznatog člana društva u državnu komisiju jeste da odabere nekoga koji je viđen kao neko ko je izvan politike i ko je nepristrasan. Duže vreme razmišljam da li takva osoba postoji na Kosovu, neko koga bi prihvatile sve zajednice.

Predsednik može da traži savet ili potencijalnog poverenika izvan Kosova, ali čvrsto verujem da bi inicijativa trebalo da potekne iz naroda, a ne odozgo, te da bilo kakvo rešenje nametnuto spolja ili bilo kakav savet takve vrste neće uspeti.

Iskustva drugih TRC-ova nas uče da su samo u ekstremnim slučajevima vlade tražile strance koji bi formirali komisiju. Jedva čekam da čujem šta će predsednik podeliti s nama u narednim danima, ali ako želi da postavi osobu iz inostranstva kao poverenika, verujem da takav čin neće uroditi plodom.

Meni su dva pitanja ključna kada je reč o uspostavljanju TRC-a na Kosovu. Prvo je jednostavno: šta predsednik želi da dobije od komisije? Drugo je daleko složenije: da li želi da pravdu žrtvuje za mir?

Centralno pitanje za sve TRC-ove jeste da li je njihova potraga za istinom kompatibilna sa privođenjem pravdi onih koji su kršili ljudska prava i pitanje amnestije. Kako kršioci ljudskih prava i dalje igraju istaknute uloge u društvu, pitanje s kojim će se ova komisija suočiti jeste da li amnestirati krivce koji i dalje slobodno šetaju Kosovom i Srbijom, a kako bi se promovisalo pomirenje.

Kada je reč o konsultacijama, opšte preporuke su da, pod trenutnim okolnostima, nije vreme raditi nešto ovakvo. Trebalo bi napraviti inkluzivniji i detaljniji plan, ali treba i sumirati prethodne inicijative koje su sprovedene u vezi sa suočavanjem s prošlošću, bilo da su one formalne ili neformalne prirode.

Na kraju, ali ne najmanje bitno, to bi planiranje trebalo pod hitno sprovesti i u bliskoj saradnji sa predstavnicima etnički manjinskih zajednica i udruženjima žrtava i nestalih osoba. Specijalni izvestilac UN-a za promociju istine, pravde, reparacija i garancija neponavljanja zločina bi, takođe, trebalo da bude konsultovan. Upravo bi od tog organa prvo trebalo tražiti savet za formiranje TRC-a na Kosovu — a ne Ambasada SAD u Prištini, iako se čini da je Tači isprva imao nju na umu.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.