Bilo je sveže jutro u avgustu, a ja sam se šetala glavnim bulevarom prestonice. Naišla sam na nekoliko kioska sa knjigama, kao što to uvek činim, pa sam odlučila da je konačno došlo vreme da kupim novu knjigu.

Većinu knjiga koje sam do tad pročitala bile su iz očeve biblioteke, iz gradske biblioteke, ali odnedavno i iz univerzitetske; postala sam česti posetilac ove zadnje.

Čitala sam prastare knjige o istoriji Grka i (naravno) albansku književnost, kao i drugu stranu literaturu. Te knjige su se razlikovale od svih ostalih u očevoj biblioteci. Čitala sam i druga stara i važna dela svetske literature.

Upoznala sam se sa zloglasnim bitkama Ulisa, Penelopinim brojnim pokušajima da zadrži svoj presto i svoju ljubav, kao i sa užasnom moći Molijerovih bogatstava; sa tragedijom i moći osvete u Šekspirovim delima i potrebom za istinom u Hamletu; sa perlama u delu “Rubaiyat of Omar Khayyam”; znala sam zašto je Igo bio otac romantizma i zašto je pisao o aristokratiji i visokim klasama Engleske i Francuske, iako mi je to već bilo jasno i u Stendalovom delu “Crveno i crno”.

Zamisao o tome kako svet funkcioniše sam dobila zahvaljujući Tolstojevoj “Ani Karenjini”, divila sam se Puškinovoj poeziji, ali nisam mogla da oprostim Tatjani zbog pisma koje je poslala Onjeginu.

U knjigama sam saznala o “razuzdanom” životu Madam Bovari. Ponekad sam bila idealistična elizabetanka iz Džejn Ostin, jer sam barem znala kako izgleda život na selu, pa sam gajila i pasiju prema istome. Međutim, znala sam da u životu ne želim osobu kakva je Darsi; sanjala sam o ljubavi kakvu je Ravik gajio prema Džoan u delu “Svod pobede” (Arch of Triumph), osim njegove ličnosti. Imala sam beskrajne simpatije prema dva tragičara “Izgubljene generacije”, a to su Erih Marija Remark i Ernest Hemingvej.

I dalje nisam razumela, uprkos sličnosti (o kojoj se mnogo diskutovalo) između Sartrove “Mučnine” i Kamijevog “Stranca”, egzistencijalizam koji karakteriše njihova dela.

Meni je “Stranac” bio najjednostavnija knjiga koju sam pročitala, ali i najteža. Negde sam pročitala da, kada bi Sartr bio brod, Kami bi bio čamac prikačen na taj brod. Planirala sam da pročitam obe knjige da bih shvatila koliko takva tvrdnja ima uporište u stvarnosti. Uradila sam isto sa Kafkinim “Procesom”.

“100 godina samoće” me je nateralo da se rasplačem mnogo puta, dok me je Markez, u delu “Ljubav u doba kolere”, upoznao sa svetom o kom inače ne bih ništa znala. Mark Tven mi je pravio društvo u detinjstvu, kao što me je “Sofijin svet” pratio u adolescenciji. Heseove knjige, poput “Sidarte”, predstavljaju za mene putovanja u nepoznatu vasionu, dok je Šopenhauer idealni odabir za duhovnu transcendenciju u detinjstvu.

Sa albanskom književnošću sam se upoznala preko knjiga poput “Lulet e Veres” (Letnje cveće) autora Naima Frašerija (Naim Frasheri) i “Lumi i Vdekur” (Mrtva reka) autora Jakova Džodže (Jakov Xoxa).

Ponekada sam iznova čitala Kadarea, dok sam mislila da je Kongolji bio divan autor.

Toliko sam knjiga uzimala iz biblioteke i tako sam ih brzo čitala da ne mogu svih da se setim sada. Sve što je trebalo da saznam o životu — saznala sam iz knjiga. Preuzela sam vredne stavove; upoznala sam se sa moći umetnosti, ona me je negovala.

Verujem da je najveća vrednost čovečanstva u knjigama. Uprkos aktuelnoj tehnološkoj revoluciji, ništa ne može da zameni osećaj koji steže čoveka dok okreće sledeću stranicu knjige, osećaj koji naglašava ono što vas zanima, nakrivljavanja ivice stranice da biste znali gde ste stali; osećaj koji vam stvara knjiga iz štamparije.

Tražeći novu knjigu za čitanje na prištinskim tezgama, odabrala sam Kunderu, jer sam tog autora poznavala samo preko njegove knjige “The Unbearable Lightness of Being” — sjajna knjiga koja se završava ostavljajući brojna neodgovorena pitanja. Skoro sam završila sa čitanjem Murakamijevog dela “Sputnik Sweetheart” i jedva sam čekala da pročitam još njegovih knjiga, ali sam odabrala Kunderu jer sam htela da dobijem odgovore na ona pitanja, i da tako započnem svoje leto.

Bojala sam se da nikada neću imati dovoljno vremena da pročitam sve knjige koje sam videla u biblioteci, i dok sam pisala ovaj članak, razmišljala sam o tome kako većina mojih vršnjaka samo radi na tome da preuzme sa Interneta novu aplikaciju za telefon.

Šta ćete naučiti od telefona, pored toga što ćete da pređete neki nivo u igricama i napravite dobre slike?

Konačno sam odabrala novu knjigu, razmišljajući o tome zašto u biblioteci nema mnogo ljudi i zašto ljudi u ovoj zemlji tako malo čitaju…

Sa knjigom u ruci premišljala sam se: Možda je sve to zbog “Neznanja”…