U detalje | #ŽelimDaZnam

Reintegracija žrtava porodičnog nasilja

Piše - 02.05.2017

Skloništa nadoknađuju neuspehe države.

Uposlenik skloništu hitro ulazi u sobu noseći Bardi* njenu uplakanu devojčicu. Plavooka dvogodišnjakinja počinje se smejati čim je majka podigne i zagrli je.

“Moja ćerka je ranije bila blaga i mirna; sada je traumatizovana. Ne želi ni na trenutak biti  odvojena od mene”, kaže Barda blagim, usporenim glasom; zbog niske konstitucije i detinjasto okruglog lica, ova dvadesetšestogodišnja majka izgleda kao školarka. “Pod stresom je otkako je videla da me njen otac tuče. Prisustvovala je tome, a kada je videla da plačem, došla je da me zagrli i pokušala odgurnuti oca. Vikala je na njega. Ona zna tek poneku reč, ali je svog tatu odgurnula na svome jeziku.”

To se desilo pre mesec dana, kada je Barda odvedena u bolnicu nakon što ju je partner teško pretukao. Policija, koju je također pozvala, ju je savetovala da ode u sklonište, i nije oklevala poslušati taj savet.

U to vreme je već znala za Sigurnu kuću u svom gradu, sklonište gde su smeštene žrtve nasilja u porodici. Njena porodica ju je prvi put tamo odvela pre dve godine. Nakon što je provela šest meseci u skloništu, četvorica njene braće su je odvela u porodičnu kuću. Misleći da se njen partner promenio i da je njenoj kćeri potreban otac, Barda je odlučila da mu se vrati — odluka zbog koje su se njena braća naljutila i prekinula svaku komunikaciju s njom.

Barda* je potražila utočište u skloništu za žrtve porodičnog nasilja nakon što ju je suprug pretukao. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

“Moja majka nema hrabrosti kazati mojoj braći da mi dozvole da se vratim”, kaže Barda. “Naš otac je preminuo, a kuća u kojoj živi majka pripada mom bratu i zato se on ne usuđuje da mu kaže da mi dozvoli da se vratim.”

Prognana od svoje porodice, ali odlučna da živi sa svojom kćeri, daleko od partnera, Barda je svesna da bi sklonište moglo postati njena kuća na duže staze.

“Zaglavljena sam ovde. Neću mu se vratiti. Ako prvi i drugi put stvari nisu pošle kako treba, znam da će se isto dogoditi treći ili četvrti put. Nasilje će se ponoviti”, kaže Barda. “Ako nekako budem našla posao i radila, onda bih živela sa svojom ćerkom. Tada bih obnovila kontakt sa sestrama i majkom. Jer, tada ne bih bila u kući svog brata, već u svojoj.”

Pronalazak Sigurne kuće

Sigurna kuća u Đakovici je registrovana kao nevladina organizacija i jedno je od prvih skloništa za žrtve porodičnog nasilja na Kosovu. Aktivisti koji vode sklonište su se okupili 2000. godine, posle dokumentovanja rasprostranjenosti porodičnog nasilja u đakovičkom regionu. Kuća je smeštena daleko od gradskog centra, između kuća iz perioda Jugoslavije, a vidno je istaknuta kamera instalirana u zatvorenom krugu ispred kuće. Adrese skloništa za žrtve porodičnog nasilja se drže u tajnosti, ali je to pravi izazov u manjim sredinama gde se vesti brzo šire.

“Kada razni ljudi i aktivisti žele da nas posete, često nas ne mogu pronaći. Ipak, počinioci nasilja lako nađu kuću”, kaže Sakibe Dolji, koja je na čelu Sigurne kuće od njenog osnivanja. “Kuća je sada sigurnija, jer smo ugradili kamere i alarme, a oni [počinioci] se plaše toga.”

U prethodnih 17 godina, Dolji je prisustvovala mnogim situacijama kada su počinioci kucali na vrata kuće, danju i noću, i hteli da vide svoje supruge. Ipak, Dolji kaže da je bliska saradnja sa policijom, koja brzo reaguje i dolazi pred kuću, sprečava počinioce da nasilno izvuku žene. U međuvremenu, osoblje skloništa, kao i same žrtve, prolaze obuku za samoodbranu.

"Kada psiholog radi sa njima, oni obično nacrtaju veliku ruku. Kažu: 'to je tatina ruka. Velika je, jer udara moju mamu'."

Sakibe Dolji

Uprkos merama opreza, sklonište nije u mogućnosti da ženama pruži dvadesetčetvoročasovnu zaštitu, naročito kada izlaze da vrše svoje svakodnevne obaveze. “Ako su žene na ulici ili na poslu, bilo je slučajeva kada su [počinioci] pokušali da ih otmu”, kaže Dolji. “Jednom je jedan otišao na radno mesto svoje supruge i vukao je za kosu.”

Đakovičko sklonište ne pruža samo utočište žrtvama porodičnog nasilja koje dolaze iz grada, već i onima iz drugih opština, iz Mališeva i Orahovca. Prema Doljijevoj, zlostavljane žene iz grada često teže pronalaziti rešenja u svojoj porodičnoj kući, dok se žene iz sela i udaljenijih područja oslanjaju na Sigurnu kuću kao privremeno rešenje.

Oni koji rade sa ženama žrtvama porodičnog nasilja kažu da ogromna većina onih koji prijavljuju porodično nasilje policiji biraju opciju odlaska u sklonište. Prošle godine je 1.227 građana Kosova — od čega je 90 posto bilo žena — prijavilo policiji da su bili žrtve porodičnog nasilja. Međutim, stvarne brojke su, verovatno, veće od ovih.

Trenutno u kući živi 11 žena i četvoro dece.  Ćerke mlađe od 18 i sinovi mlađi od 12 godina često dolaze sa majkama. “Deca koja dolaze da majkama, slučajevima da nisu i sami bili žrtve direktnog nasilja svojih očeva, obično su bili svedoci”, kaže Doljijeva. “Kada psiholog radi sa njima obično nacrtaju veliku ruku. Kažu: ‘to je tatina ruka. Velika je, jer udara moju mamu’.”

Iako sklonište ima kapacitet da smesti samo 14 osoba, Doljijeva se navikla na pretrpanost. Prošle zime je morala smestiti 28 žrtava porodičnog nasilja. Jedna od žrtava već osam godina boravi u skloništu.

“Nikada nisam odbila ženu kojoj je trebalo sklonište. Ovde su dolazile žene i iz drugih regiona”, kaže Doljijeva. “Sklonište je vrlo bitno ne samo zato što će žrtvi omogućiti krevet, već zato što Sigurna kuća igra bitnu ulogu u zaustavljanju osvete [supruga] nakon što ga je ostavila.”

Prebacivanje odgovornosti za finansije

Slično drugim skloništima na Kosovu, đakovička Sigurna kuća se bori za stalnu finansijsku stabilnost. Prvih devet godina je preživela na stranim donacijama, onda je 2009. Ministarstvo rada i socijalnog staranja (MRSS) počelo proces licenciranja postojećih skloništa koja rade kao nevladine organizacije, nakon pregleda njihovih rukovodećih i infrastrukturnih kapaciteta.

Kao deo dogovora o licenciraju, između 2009. i 2016, MRSS je pokrio polovinu procenjenih 400 evra mesečnih troškova za boravak svake žrtve. Ministarstvo je ove godine počelo pružati podršku u formi budžeta od 25.000 evra godišnje za svako sklonište, što je budžet kojim upravlja lokalno rukovodstvo u skladu sa potrebama. Prema mišljenju Doljijeve, ranija i sadašnja podrška je daleko od toga da može pokriti neophodne troškove.

“Ne znam šta ćemo raditi kada međunarodne donacije prestanu”, kaže Doljijeva. “Donatori nam stalno govore, ‘nasilje je unutrašnje pitanje — dozvolite institucijama da se bave time’.”

Sakibe Dolji je na čelu đakovičkog skloništa za žrtve porodičnog nasilja otkako je otvoreno 2000. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Sigurna kuća je dobila donaciju od Opštine Đakovica; uz pomoć donacije je otvorena pekara koja radi u okviru poseda ustanove. Žrtve porodičnog nasilja dobijaju stručno usavršavanje da bi pravile rolne i hleb u pekari. Ovi proizvodi se svakog jutra šalju malim prodavnicama i školama.

Doljijeva kaže da se prihodi od pekare čuvaju u onome što ona naziva “rezervnim fondom” koji se koristi u hitnim situacijama, kao kada je kuća pretrpana ili sredstva iz ministarstva kasne.

“Na primer, ove godine smo u martu dobili novac od ministarstva”, kaže ona. “Bila su dva duga zimska meseca u kojima smo sami morali pronaći rešenje.”

Još jedan činilac koji komplikuje stvari kada je reč o finansijskoj održivosti skloništa i zadovoljavanja finansijskih potreba žrtava porodičnog nasilja, potiče od stalnog prebacivanja odgovornosti između centralnih i lokalnih institucija.

"Mislim da bi opštine, u profesionalnom smislu, trebalo da preuzmu veću odgovornost."

Adilje Šaćiri

Nakon procesa decentralizacije 2009. godine, značajne nadležnosti su prenesene na opštine. Kao takve, predstavnici MRSS-a kažu da opštine moraju uraditi mnogo više kako bi pomogle žrtvama. U međuvremenu, predstavnici opština kažu da sama Vlada ne obezbeđuje dovoljan budžet u tom smislu.

Adilje Šaćiri, viša službenica Odeljenja MRSS-a za socijalnu i porodičnu politiku, smatra da ministarstvo stalno ulaže napore da pomogne žrtvama porodičnog nasilja, ali da mnogi na najvišim položajima u centralnim i lokalnim vladinim institucijama i dalje ne uzimaju problem rodno zasnovanog nasilja ozbiljno. Ona dodaje da bi opštine trebalo posvetiti više pažnje obezbeđivanju specifičnih budžeta.

“Mislim da bi opštine, u profesionalnom smislu, trebalo preuzeti veću odgovornost”, kaže Šaćiri. “To ne mora biti ogromna donacija, već nešto što je već u toku kod njihovih partnera iz nevladinog sektora. Potom, na regionalnom nivou, manje opštine moraju obezbediti finansije za pružanje mesta u skloništu za žrtve koje dolaze iz tih mesta. Ako je, na primer, žrtva iz Dragaša i nalazi se u prizrenskom skloništu, Opština Dragaš mora obezbediti budžet — nazovimo to skromnim budžetom — da zbrine građane iz svoje opštine.”

U međuvremenu, Nazim Čakoli iz Odeljenja za zdravstvo i socijalnu dobrobit, u okviru Opštine Priština, kaže da opštine nemaju predviđen budžet od centralnog nivoa za kategoriju žrtava porodičnog nasilja, pa zbog toga postoji manjak osoblja i nadležnosti.

“Nijedna opština nema ove finansije — budžet se nalazi na centralnom nivou”, kaže Čakoli. “To, naravno, ne znači da opštine ne bi trebalo da se bave tim pitanjem. Ipak, to se ne može desiti u formi ‘[opština] mora da to uradi’. Ali bi trebalo da bude nešto kao, ‘evo vam novac i moraćete da uradite ovo’.”

Finansijska podrška od opština je obično u formi pružanja malih bespovratnih sredstava iz različitih budžetskih linija skloništima ili nevladinim organizacijama koje se bave žrtvama porodičnog nasilja, kao što je budžet koji se obezbeđuje Sigurnoj kući da bi otvorila sopstvenu pekaru. Sve do danas, stalno rodno senzitivno budžetiranje i finansijske politike imali su cilj pružiti pomoći žrtvama porodičnog nasilja — bilo na centralnom ili lokalnom nivou — što na kraju nije bilo materijalizovano.

Reintegracija

Jedan dokument objavljen 2013. je jasno odredio obaveze i aktivnosti i koordinisanje istima u raznim institucijama sa ovlašćenjem da pomogne u zaštiti, osnaživanju i potpunoj reintegraciji žrtava porodičnog nasilja u društvo; Agencija za rodnu ravnopravnost u Kabinetu premijera objavila je Standardne operativne procedure za zaštitu od porodičnog nasilja, koji je baziran na Kosovskom programu i akcionom planu protiv porodičnog nasilja (2011-2014).

Prema ovim standardima, procedure za sprovođenje počinju u trenutku kada se žrtva identifikuje i traju do njene potpune integracije u društvo. U praksi, proces reintegracije obuhvata rehabilitaciju, pronalaženje rešenje za život daleko od nasilja u porodici i pronalaženje zapošljenja.

Preko ovog lanca nadležnosti institucija, opštine nude stalno socijalno stanovanje svima koji su u lošim socijalnim ili ekonomskim okolnostima. U tom smislu, proceduralni standardi stavljaju u prvi plan da bi sve opštine trebalo prioritet dati žrtvama porodičnog nasilja u sklopu svog programa stanovanja za ugrožene ljude, te da bi službe za zapošljavanje trebalo prioritetizirati pružanje pomoći nezaposlenim žrtvama koje su patile od nasilja.

Opštine na Kosovu do dana današnjeg nisu uspele obezbediti resurse za socijalno stanovanje za osobe koje su patile od porodičnog nasilja. Slično tome, žrtve se suočavaju sa izazovima u smislu ekonomskog osnaživanja:  izveštaj iz 2015. o institucionalnom odgovoru na porodično nasilje naglašava da se, generalno gledano, žene ređe nađu u položaju da dobiju posao od službi za zapošljavanje od muškaraca, čime se stvaraju dodatni izazovi za žrtve porodičnog nasilja.

“Poslodavci oklevaju zbog opasnosti koja dolazi od supruga, što onda uzrokuje probleme u firmi koja zapošljava”, kaže Vebi Mujku, direktor Centra za socijalni rad u Prištini, institucija na opštinskom nivou nadležna za pružanje podrške i osnaživanje žrtava porodičnog nasilja i za to da je dobrobit njihove dece obezbeđena.

Vebi Mujku, direktor Centra za socijalni rad u Prištini, kaže da njegova institucija nema podršku koja je potreba za unapređenje socijalnih usluga u glavnom gradu Kosova. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Međutim, usled nedostatka finansijskih resursa, takvi opštinski centri se bore da pruže čak i najosnovnije usluge, kao što je savetovalište — samo troje psihologa pokriva sve centre za socijalni rad na celom Kosovu.

Mujku posebno kritikuje Opštinu Priština, za koju kaže da ne posvećuje nimalo pažnje poboljšanju socijalnih usluga.

Prema rečima Mujkua, u tri jedinica za socijalni rad u Prištini, koliko ih ukupno ima, nema psihologa, a postoji samo 15 socijalnih radnika koji moraju da se bave ugroženim grupama, zbog čega je teže pružiti socijalne usluge žrtvama porodičnog nasilja.

Aktivistkinje za prava žena naglašavaju da problemi poput manjka finansijske podrške socijalnim uslugama, manjka socijalnih stanova i nedostatak odgovarajućih mogućnosti za obezbeđivanje radnih mesta, doprinose da se žene vrate na mesto na kom su doživele nasilje, čime se podriva čitava rehabilitacija i proces reintegracije.

Prema rečima Doljijeve, institucije se moraju prestati hvaliti raznim dokumentima i zakonodavnim okvirom, a početi raditi na terenu. “Svaka opština mora imati žrtve kao društveni prioritet, sigurne kuće moraju imati održivo finansiranje, a ne samo da se čeka kada će institucijama pasti na pamet da daju novac”, kaže ona. “Zatim, svi uključeni u rehabilitaciju i reintegraciju žrtve u društvo, od institucija do radnika, moraju raditi po savesti, a ne samo u skladu sa zakonima.”

Savetovalište, psihosocijalni tretman koji su ključni za rehabilitaciju, i stručni kursevi koji su važni za pronalazak posla i integraciju žrtava u društvo — jesu ograničeni na rad koji obavljaju skloništa.

Čim žena dođe u Sigurnu kuću u Đakovici, sastaje se sa psiholozima. Potom ima priliku da  pohađa kurseve, kao što su krojenje, pčelarstvo, računarstvo i kursevi engleskog jezika. Dodatno, ovo sklonište pomaže žrtvama da pronađu posao čišćenja ili nege starijih osoba, što je prihod koji žena može koristiti tokom procesa reintegracije ili kada napusti sklonište.

“Doslovce, mi radimo posao koji bi trebale obavljati institucije”, kaže Doljijeva.

*Ime je promenjeno da bi se zaštitio identitet žrtve.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0

Ovaj članak je odgovor na pitanja čitalaca tokom naše kampanje #ŽelimDaZnam na temu skloništa za žrtve porodičnog nasilja i rehabilitacije žrtava. Kampanja #ŽelimDaZnam je dobila podršku Ambasade Holandije na Kosovu.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI