Problem je u sledećem.

Kosovo je, prema svakom mogućem standardu merenja, u skladu sa svakim delićem dokaza i svakom objavljenom prisluškivanom razgovoru, zarobljeno. Tužilaštvo je zarobljeno, pravosuđe, policija, upravni odbori, agencije, komisije — država i moć i sve što ide uz to. Ako jedan nivo pravosuđa nije zarobljen, onda sledeći jeste. Ako je jedan policajac nekorumpiran, ima dvojice iznad njega koji jesu. Ako je jedan zvaničnik pravedan, iznad njega su dvoje koji nisu pravedni. Uobičajeno je da počinioci i lideri ovog čina zarobljavanja imaju neku vezu sa mehanizmima privilegije i moći.

Zarobljavanje je ishod rada dvaju neprirodnih ortaka koji i vrše štetu — a reč je o onima koji danas vode Kosovo. Prvi, članovi PDK, jesu korumpirani; drugi, članovi LDK, jesu nesposobni. Ovi prvi ne žele dobro Republici — jer su prezauzeti time da budu korumpirani; ovi drugi ne znaju šta je dobro za Republiku — jer su nesposobni. U najgorem slučaju, ovi drugi predstavljaju očajnički pokušaj pronalaska radnih mesta za partijske članove koji su nezapošljeni (njihova nezaposlenost govori o njihovim kompetencijama) i da stvore stabilnost (uglavnom na diplomatskim položajima) za svoje sinove i kćeri koji su postavljeni na brojne pozicije.

A ovo zarobljavanje,  u obliku u kom smo ga viđali do sada, prirodno predstavlja najveću pretnju po postojanje Republike — i ne samo zato. U stvari, napadi na Republiku su u poslednje postali stalni deo javnog diskursa; napadi su postali trend.

Oni koji su zarobili državu, oni nesposobni i korumpirani, prave štetu kroz radna mesta. Drugi deo štete pravi “Levizja Vetevendosje” (Pokret za samoopredeljenje). Ovaj pokret kroz partijske bitke ulazi u konceptualnu borbu protiv državnosti Kosova; oni su, iz intenzivnog animoziteta koji izražavaju protiv svojih političkih protivnika, stvorili odnos pun mržnje prema samoj Republici. Dakle, isti ti ljudi napadaju sve ono što Kosovo čini državom (bez obzira na činjenicu da, na ulicama, pokušavaju da urede stvari kao pokušaj da se osnaži kosovska državnost).

Ovde ne govorim o napadima na simbole i državnu himnu koji se događaju na njihovim nastupima, ili za vreme dešavanja u kojima Republika učestvuje u inostranstvu (u sportu, kulturi i umetnosti); U ovom konceptu oni predstavljaju treću Republiku; filozofsku stazu koja bastardizuje mirnodopske pokrete na Kosovu devedesetih; Republiku koja osuđuje čitav mirnodopski projekat međunarodne zajednice kao nešto ništavno i Republiku koja sama odbacuje čin nezavisnosti iz 2008.

Takvim pokušajima, isti ti ljudi koji se ubrzano trude da naprave argument protiv postojanja Republike, pozajmljuju argumente od naših beogradskih protivnika i sa drugih mesta. Oni počinju time što preispituju kosovsku ekonomsku stabilnost, i završavaju time što kosovsku suverenost prepuštaju jedinoj naciji koja danas omogućuje kosovsku suverenost — SAD sa njihovom zvaničnom politikom (politikom koja se, da budemo iskreni, često koristi kao štit za zarobljivače i one nesposobne).

Kao da nisu dovoljni oni koji interno negiraju Republiku, Srpska lista je dodatak na sve to; hibridna intervencija iz Beograda i lokalnih Srba koja ima za cilj da poremeti državnost. Problem sa ovom listom je taj što ona koristi mehanizme koji su zajemčeni da bi dala glas manjinama — unutar Republike — da odbace Republiku i naškode joj. Ovo zajemčeno pravo nije inicijalno dato da bi se naškodilo Republici; ono je dato s ciljem ojačanja, kao kompenzacija za one koji su priznali Republiku. Koristeći rezervisana mesta za manjine, pravo na veto i ustavne privilegije, ova lista šteti međunarodnoj konsolidaciji Republike — jer oni ponekad o vladi u Beogradu govore kao o svojoj vladi, a u drugim slučajevima odbacuju formiranje vojske na Kosovu; pa čak i ne glasaju onda kada ne moraju, kako bi napravili rasulo.

Dakle, Republika ima mnogo neprijatelja. Ima onih koji je zarobljavaju, ima lopova, ima nesposobnih ljudi, ima palikuća. Ono što Republika nema jesu prijatelji. Nema savremenih heroja, nasumičnih građana koji je jačaju; nema ljudi koji bi je — za razliku od aktuelnog političkog diskursa — negovali, niti predstavili kao mrtvu. Danas je lako osuditi Republiku. Na kraju krajeva, s njom se dešava ono što želi detinjasta i ravnodušna većina.

Međutim, i dalje je teško i nužno braniti je. Kao državu — nezavisnu, suverenu i besmrtnu.