Bljert Morina i Jovan Uličević prošli su kroz mnoga slična iskustva i osećanja u svom životu. Jedan sa Kosova, a drugi iz Crne Gore, obojica su imali vrlo radosna detinjstva, ali teške tinejdžerske godine. Obojica su znala ko su, ali su bili zabrinuti za to da ih društvo neće prihvatiti.

Uprkos biološkom izgledu, i Jovan i Bljert su se osećali kao dečaci i muškarci sve ovo vreme. Kao prijatelji i kolege aktivisti koji se bore za ljudska i LGBTI prava, ova dva transrodna muškarca su znala da žele da se podvrgnu operaciji za dobijanje drugog pola još otkako su saznali da ovakva procedura postoji.

Jovan, koji je hteo da se operiše otkako je javno progovorio o tome da je transrodna osoba, pre pet godina, prošao je ovu proceduru februara 2015, kada je imao 24 godine. Bljert je, pak, pre tek pet meseci počeo da ostvaruje svoj san o podvrgavanju ovoj operaciji. Uskoro će početi da se podvrgava hormonalnoj terapiji i nada se da će u roku od tri godine finalizovati sve neophodne operacije.

Bljert i Jovan su svoje rodne identitete prihvatili onako kako su im dati. Iako je njihov pol određen kao ženski pri rođenju, oni su, još kao deca, osećali kao da su dečaci i nisu imali problema s time što su njihova tela odražavala njihov rod.

“Mislim da deca nemaju percepciju o svojim telima ili rodnom identitetu, kao što to imamo mi odrasli”, kaže Jovan. “Nisam razmišljao o ovim stvarima dok sam bio dete. Samo sam mislio ‘ja sam dečak’ i to je bilo to.”

Slična iskustva i osećanja imao je i Bljert, koji kaže: “Nikada to nisam shvatao kao fazu. Još otkako znam za sebe, uzimao sam zdravo za gotovo to da sam dečak — do te mere da sam stalno sebi pričao ‘zašto je ovo ovako, a ono onako’”.

Neuklapanje u kockicu

Transrodna pitanja ne nailaze na razumevanje, dok izražavanje rodnog identiteta drugačijeg od onoga koji nam je određen polom i dalje predstavlja veliki izvor predrasuda. Kada se reči ‘pol’ i ‘rod’ koriste naizmenično, zbunjenost i nerazumevanje javnosti samo rastu.

“Ljudi misle […] da ova stroga binarna podela na muško i žensko predstavlja nešto što je poznato čovečanstvu od trenutka kada nastanemo kao pojedinci; prva stvar koju primećujemo jeste da smo različiti po polu”, kaže Jovan. “Nije lako promeniti mentalni sklop i ovu ideju — to je jedna od prvih informacija koje dobijemo.”

Fotografija: Matko Bulent / K2.0

Jovan je svestan toga da je odstupanje od ove prihvaćene istine teško. “Jer, sada govorimo ljudima da ne postoje samo dva pola, nego postoji i nešto što se zove rod”, bio je njegov komentar. “Govorimo i da je ovo mnogo važnije od pola i da ne možemo da prebrojimo broj rodova. Nije čudo što ljudi to još ne razumeju. Ali sam siguran da će vremenom razumeti.”

Bljert tvrdi da podvođenje slova T (za transrodno) pod kišobran akronima LGBTI takođe doprinosi širenju zabluda — jer se onda ovaj termin tumači kao seksualna orijentacija, umesto rodni identitet. “Vrlo je bitno da ljudi naprave razliku između rodnog identiteta i seksualne orijentacije”, kaže on. “Tako bi ljudi lakše razumeli da transrodna osoba može da bude bilo koje seksualne orijentacije.”

U poređenju sa transrodnim ženama (muška osoba koja je u promeni pola postala ženska), transrodni muškarci na Kosovu, kao i u regionu kao celini, lakše prolaze u javnosti. Rodni izraz (ispoljenje roda kroz ime, odeću, frizuru ili ponašanje) transrodnih muškaraca nailazi na veću prihvaćenost zbog uslojavanja društava.

Jovan smatra da transrodne žene imaju status sličan svim ženama u regionu, a to je status koji je na nižoj lestvici od one na kojoj se nalaze muškarci. “Kada ste žena u ovakvom društvu, niste na povlašćenom mestu”, kaže on. “Transrodne žene se, takođe, nalaze u specifičnoj situaciji, jer je daleko prihvaćenije biti muškarac nego žena. S te tačke gledišta, transrodne žene doživljavaju više nasilja, jer se percipiraju kao muškarci koji žele da postanu žene — a to je neprihvatljivo.”

Odrastanje u drugom telu

Bljert, rođen u selu u blizini Đakovice, priseća se kako je bio najbolji fudbaler u svom selu. Bio je jedini ‘ženski’ član tima. U svom detinjstvu, kao što je slučaj sa Jovanom, njegovi roditelji nisu poznavali transrodnu terminologiju i probleme transrodnih osoba, ali su prihvatili njegov rodni izraz i nisu pravili probleme.

Uvek je imao kratku kosu, nosio je pantalone i družio se sa drugim dečacima iz svog komšiluka. Niko u porodici to nije sporio. Bljert smatra da njegovi roditelji, možda, nisu mislili da je pravi dečak, ali je manjak pritiska uloženog u to da se ponaša kao devojčica osnažio njegova dečačka osećanja.

“To mi je sve olakšalo”, kaže Bljert. “Nisam osećao da imam veći teret zbog kog bih morao da se izborim s tim što su drugi ljudi pričali o meni. Na neki način, to je imalo pozitivan uticaj na mene, iako moji roditelji to nisu znali i, možda, nisu mislili da uzimam zdravo za gotovo to što sam im sin.”

Jovan ceo život živi u Podgorici. Slično Bljertovom iskustvu, njegovi roditelji su prihvatili njegov dečački izgled i kratku kosu. Kako je bio dinamično i društveno dete, njegov rodni izraz je shvaćen kao deo njegove ličnosti. Potom su se stvari promenile, kada se u upisao školu.

“Iz mog ličnog iskustva, toleriše se dok ste dete i ako se ponašate drugačije do nekog određenog doba — a onda, u toj fazi, društvo više ne može da vas toleriše”, kaže Jovan. “Verujem da se to i meni desilo i osetio sam pritisak da moram da se uklopim, pa sam počeo da se ponašam kao devojčica, što je bilo prihvaćeno.”

To što je pokušao da svoje ponašanje prilagodi konvencionalnom nije bilo uspešno na kraju. Što je Jovan više pokušavao da prigrli rodni identitet devojčice, to je više mislio da nešto nije u redu — on je bio emocionalno iscrpljen tinejdžer. Njegova odluka da okonča svoj performans učinila je da doživi neprijatna iskustva, zadirkivanje i zlostavljanje.

“U stvari, to je paradoksalno, jer sam u školi bio vrlo popularan i svi su me voleli, sve dok nisam počeo da budem drugačiji i da izgledam drugačije”, kaže Jovan. “Tada se sve okrenulo naopačke. Nešto kao, jednog dana te svi u školi vole, kažu ti ‘ćao’ i žele da pričaju s tobom, a onda sledećeg dana te niko ne voli, niko neće da priča s tobom, niko neće da ti bude drug.”

Kada je imao 18 godina, Jovan je pročitao priču o transrodnom muškarcu iz Crne Gore i njegov život je odmah promenio svoj kurs. “Bilo je to otkrovenje za mene, jer nisam znao da trans osobe postoje, ili da je moguće imati operaciju kojom se menja pol, ili da postoji bilo kakva operacija, ili da je moguće učiniti bilo šta na planu rodnog identiteta”, kaže on.

Prva prekretnica u Bljertovom životu se desila u pubertetu, kada je počeo da primećuje prve promene u rastu grudi. Primetio je da se telo njegovog rođaka, s kojim se družio sve vreme, sasvim drugačije razvija. Izostanak seksualnog obrazovanja u školama i porodici napravili su još jedan problem.

Postepeno, ljudi su oko njega počeli da komentarišu odbijanje da održava ženski izgled. “Iako niko nije vršio pritisak na mene, onaj unutrašnji pritisak je imao veći uticaj od spoljnog”, kaže Bljert. ‘Aha, opet ti sa tim stilom, nikad nećeš ovo da promeniš, zar ne? — a tek ta kosa!’, priseća se šta su mu pričali gosti koji su dolazili u njegovu kuću.

Najveće razočaranje je bilo kada se preselio u Prištinu da završi srednju školu. Direktor škole “Sami Frašeri” odbio je njegov zahtev da za školsku uniformu nosi pantalone umesto suknje. Tri godine zaredom, redovno je imao podsetnik da su ga ljudi smatrali devojčicom, jer su stalno vršili pritisak na njega. “Recimo da vas dva miliona ljudi smatra devojčicom, a samo vi sebe smatrate dečakom — to je konstantni emotivni slom koji vam se dešava svakodnevno”, otkriva nam.

Fotografija: Matko Bulent / K2.0.

Uprkos svim nelagodnostima, srednjoškolsko vreme je bilo ono u kom je Bljert počeo da se izlaže različitim informacijama kada je reč o transrodnim osobama. Dok je učio o operaciji promene pola, medicinskim procedurama i troškovima, postao je to skoro nedostižan san.

Kosovo nema infrastrukturu koja bi pomogla transrodnim osobama koje donesu ovakvu odluku. Izveštaj objavljen prošle godine pokazuje da, bez obzira na spremnost nekih zdravstvenih radnika da pomognu transrodnim osobama, njihovo znanje i razumevanje ostaje vrlo ograničeno, uključujući ono u vezi sa osnovnom terminologijom.

Operacija kao izbor

Posle tri godine društvene tranzicije koja, obično, podrazumeva da čovek javno progovori o svom rodnom identitetu, da koristi ime koje je u skladu sa željenim rodnim identitetom i da drugi ljudi koriste odgovarajuće zamenice kada govore o vama, Jovan je počeo svoju hormonalnu tranziciju kada je imao 23 godine. Kada je reč o transrodnim muškarcima, ovo znači uzimanje dodatnih testosterona.

Posle godinu dana uzimanja hormona, koji su uticali na to da se njegov glas i njegovo lice promene, u samo jednom danu je bio podvrgnut nizu operacija kako bi se fizički izgled usaglasio sa njegovim rodnim identitetom. Operacija je obuhvatila proceduru mastektomije (uklanjanje grudi), histektomije (uklanjanje internih polnih organa) i proceduru genitalne rekonstrukcije.

Bljert razmatra Beograd kao moguću opciju za podvrgavanje operaciji, na istoj instituciji na kojoj je to učinio Jovan. Međutim, dok troškove Jovanove operacije uglavnom pokriva fond za osiguranje u Crnoj Gori, Bljert će morati sam da plati ovu skupocenu operaciju. Drago mu je što u Crnoj Gori može da se podvrgne hormonalnoj terapiji, koju je nedavno počeo, a troškovi su bili minimalni.

Iako su Bljert i Jovan oduvek bili odlučni u tome da se podvrgnu operacijama za promenu pola, ne žele sve transrodne osobe da to učine. Mnogi ovu tranziciju doživljavaju različito. Neki žele da prođu samo društvenu tranziciju, samo hormonsku, ili traže kombinaciju hormonske tranzicije i operacije.

Bljert objašnjava da se mnoge transrodne osobe strogo protive svakoj intervenciji, pod uslovom da su zadovoljne svojim izgledom. “Ne podvrgava se svaka transrodna osoba ovim procedurama”, tvrdi Bljert. “Ima onih osoba koje se nikada neće osećati zadovoljno, a ima i onih kojima ne smeta izgled s kojim su rođeni.”

Jovan veruje da su mozak i telo povezani, ali kada poznajete i prihvatite sebe, onda je to puna tranzicija. “Ako vam treba vazektomija da biste se osećali kao svoji, onda ćete proći kroz celu tranziciju i to je to”, kaže on. “Ako vam nije potrebna operacija za promenu pola ili genitalna operacija, onda je to i za mene potpuna tranzicija. Ne verujem da bi trebalo da se sasvim stereotipično uklopimo u muška i ženska tela da bismo prošli celu tranziciju.”

Nakon što se Jovan vratio iz Beograda, psihološke promene su mu bile uveliko bitnije od onih fizičkih, za koje kaže da su ljudi najviše primetili.

“Najvažnije je da prihvatite sebe — to je osnova svakog ljudskog bića. Samoprihvatanje je ključni deo bez obzira na to ko ste. I nije lako prihvatiti sebe kada uvek dobijate ovakvu povratnu informaciju od društva, da nije okej da budete ono ko jeste”, kaže on. “U društvima u kojima živimo, verujem da je revolucionarno biti ono ko ste. Ne samo ako ste transrodna osoba, već i ako ste gej, biseksualac ili bilo ko drugi ko je drugačiji.”

U međuvremenu, dok Bljert čeka da započne hormonsku terapiju, ima raznolika osećanja. Oseća strah i uzbuđenje kada razmišlja o procesu tranzicije. On smatra da će ljudima oko njega trebati neko vreme da se priviknu na fizičke promene i da će “iskusiti adolescenciju po drugi put”.K

Naslovna fotografija: Matko Bulent / K2.0.