U novembru, Tibo Svis, dvadesetosmogodišnji Francuz, projektni menadžer Sports Sans Frontieres (Sport Bez Granica) – organizacije koja sport koristi kao sredstvo za integraciju – posetio je gradove Štimlje i Kačanik na jugu Kosova kako bi ocenio lokalne koordinatore. Kada je stigao, međutim, koordinatori su shvatili da je neki broj dece sa kojom je trebalo da rade jednostavno nestao.
„Oni su samo iščezli, nestali, u roku od dva dana samo su otišli“, govori Svis dok puši cigaretu u skromnoj kancelariji punoj sportske opreme u Prištini. Nestala deca koja su postala vest tog vikenda bila su među putnicima u autobusima koji usred noći polaze iz predgrađa kosovskog glavnog grada. Kuda su se uputili? Da ilegalno pređu u Mađarsku iz Srbije, ostavljajući sve iza sebe u zamenu za nov život u EU – ili im tako barem trafikanti obećavaju.
Rad u ovom okruženju – koje sabira posledice sukoba tokom devedesetih koji se završio ratom pre 15 godina – koje čine etničke podele na Kosovu, samo je jedna od mnogih teškoća koje Svisov posao (i zadatak Sports Sans Frontieres) čine tako bitnim i složenim.
Organizacija Sports Sans Frontieres je došla u Prištinu 2008. godine i sada pokriva 12 kosovskih regiona u kojima živi šest različitih etničkih zajednica: Albanci, Srbi, Bošnjaci, Romi, Aškalije i Turci. U 2014. godini organizacija je imala 88 volontera starosti između 18 i 25 godina, koji su preuzeli različite rukovodeće pozicije kako bi koordinisali utakmice koje se održavaju jednom nedeljno sa decom u njihovim gradovima.
Organizacija procenjuje da oko 10.000 dece iz različitih etničkih zajednica učestvuje u ovim aktivnostima. Uspeli su da oforme etnički mešovite grupe u osam gradova. Čak i u najudaljenijim kosovskim školama naići ćete na učenike sa jednom od 22.800 neuništivih žutih lopti koje je organizacija podelila u čitavoj zemlji.
Nedavno, Sports Sans Frontieres su dobili nagradu One World u kategoriji Sportom za rešenje sukoba u konkurenciji sa 300 drugih međunarodnih projekata iz celog sveta. To su brojke, ali svakodnevna stvarnost je složenija, ona je lavirint sa visokim i pretećim zidovima.
Hladnog novembrskog nedeljnog jutra Svis vozi do naselja Prvi Tunel izvan Mitrovice. Na putu smo videli ženu koja baca kesu sa smećem u reku u kojoj đubre blokira tok vode. Đubre se takođe nalazi posvuda oko malog sportskog igrališta na ulazu u grad. Igralište ima polomljene ograde, oštećene koševe i golove bez mreže.
Tibo Svis, dvadesetosmogodišnji bivši koordinator projekta u Sports Sans Frontieres, provodi najviše vremena posećujući volontere i decu u selima širom Kosova, često imajući ulogu psihologa i pregovarača.
Na ovom mestu osamnaestogodišnji Armend počinje vežbe za zagrevanje sa grupom od 20 dece. Kad zazviždi pištaljkom postaje čarobni frulaš i gomila dece (od kojih su neki još u pidžamama) dolazi na teren iz, u najvećem broju nedovršenih, kuća koje okružuju teren. Svi oni su Albanci.
Aurelj Tahiri je osamnaestogodišnjak „milanista“ koji je harizmatični vođa lokalne grupe koordinatora. Koliko je Tahiri upoznat, pre pet godina etničke Aškalije su živele u Prvom Tunelu, ali ih nema više. „Rečeno im je da ovde nema mesta za njih“ kaže. „Bili su diskriminisani i zbog toga su otišli“. Razmene koje organizuje Sports Sans Frontieres su njegova jedina šansa da sretne ljude iz drugih kosovskih zajednica.
On svoj volonterski rad sa seoskom decom vidi kao šansu „da pobegne od ulice, problema koje ona nosi i kao način da decu zaštiti od njih“. On želi da postane nastavnik fizičkog vaspitanja. Njegov drug Ljeon, animator na igralištu, nosi crvenu majicu sa albanskim orlom. To je majica navijačkog kluba Torcida.
„Razgovarali smo o simbolima“, kaže Svis. „U pitanju je samo provokacija, oni ne razumeju zašto je bitno da se izbegavaju takve stvari“. Organizacija jasno poručuje od početka da treba izbegavati razgovor o politici. Međutim, religija je prihatljivija tema: nekoliko puta godišnje, Sports Sans Frontieres sa svim volonterima organizuje kulturne posete mestima, od manastira Dečani do bazena za plivanje. Mnogima, kaže Svis, to je bio prvi put da napuste svoje selo.
Srbija protiv Albanije: meč koji je izazvao najviše svađa
Pre samo nekoliko meseci, 14. oktobra, nakon prekinutog meča između Srbije i Albanije, organizacija je nazadovala usled učestalog nacionalističkog ponašanja i poruka koje su njeni volonteri pisali na Fejsbuku i iskazivali tokom aktivnosti koje su sprovedene na Kosovu. „Ta utakmica, čini mi se, kao da se igra već šest meseci bez prestanka“, kaže Estel Metre, vođa misije Sports Sans Frontieres na Kosovu. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što su počele prve uvrede.
Pre ozloglašenog meča, priča Metre, dogodilo se nešto što je bilo prethodnica ovim događajima. U maju 2014. godine, ciklon Tamara je prouzrokovao 51 žrtvu u Srbiji i evakuaciju više od 30.000 ljudi. „Albanski volonter je postavio sliku žrtve poplave na Fejsbuk i napisao da Srbi to zaslužuju zbog rata na Kosovu“, kaže Metre.
Post je prouzrokovao brojne reakcije i optužbe, naročito među određenim srpskim i albanskim volonterima. Za ove volontere, Fejsbuk je vrlo važna mreža gde se njihove etničke, pa čak i lingvističke razlike premošćavaju zahvaljujući tehnologiji. „Fejsbuk je privatan“, kaže Svis, „ali imamo mnogo volontera, kao i dece koji su zajedno umreženi i oni moraju da vode računa o tome šta pokazuju“.
Dan nakon što je dron leteo nad stadionom Partizana u Beogradu noseći zastavu „Velike Albanije“ (što je prekinulo meč i naglo prouzrokovalo nasilje, kako na tribinama, tako i na terenu), srpski volonter je postavio sliku albanskog nacionalnog tima kako beži prema svlačionici da bi se zaštitio, optužujući ih da su kukavice. Ponovo, velika grupa tinejdžera je zapala u ostrašćenu raspravu i razmenili su beskonačnu seriju optužbi i pored apela drugih volontera da prekinu da se svađaju radi dobrobiti same mreže.
Ko god da je vinuo taj dron u nebo nije mogao da zna koliko će dalekosežne biti posledice.
U Štrpcu, gradu na jugu pored makedonske granice, crvena, plava i bela boja srpske zastave se vijori iznad opštine. Sports Sans Frontieres tamo radi sa dve grupe, srpskom i albanskom. Oni se ne mešaju, iako je to bila namera pre meča u Beogradu. „Meni nije problem“ kaže Nikola Božilović, sedamnaestogodišnji navijač Crvene Zvezde i jedini volonter kojeg je organizacija uspela da angažuje u gradu, „ali klinci ne žele da dođu – ne žele da sarađuju ili da budu zajedno“. Kada je počeo, njegovi prijatelji su prestali da volontiraju. „Jedna volonterka je otišla zato što joj dečko nije dopuštao da dolazi, drugi zato što je bio previše patriotski nastrojen i nije hteo da se meša sa drugima, što je filozofija Sports Sans Frontieres“.
Nikola Božilović, 17, jedini je volonter srpske nacionalnosti kojeg je Sports Sans Frontieres nagovorio da nastavi da radi u Štrpcima, gradu u kome su Srbi većinsko stanovništvo. Ostalima ovaj međuetnički pristup nije bio prihvatljiv.
Božilović i sva druga deca su nakon srpsko-albanskog meča počeli da nose majice sa nacionalističkim porukama. „Zamislite šta bi bilo kad bi imali mešovitu grupu“, kađe Svis. Nekoliko nedelja nakon ozloglašenog meča, albanskoj deci u Štrpcu je zabranjeno da uđu u školski autobus . „Deci [u albanskom selu Firaja] je prećeno, tako da su morali da idu pešice“, kaže Ganimete Đemajlji, direktorka osnovne škole Osman Mani.
U centru, Sports Sans Frontieres radi sa albanskom grupom. Neka deca žive i do pet kilometara od škole. Džemajlji je u kasnim pedesetim godinama i doživela je i više od pretnji u autobusu: „Sa problemima koje nosimo iz prošlosti, mislim da je vreme da krenemo napred“, ona kaže, osmehujući se. Nešto kasnije, Svis nam je ukazao da stariji ljudi imaju pozitivniji stav prema ovom grupnom međuetničkom projektu.
Arlinda Hiseni je žilava mlada žena od 17 godina koja je naučila srpski dok je radila u radionici svog oca u Firaji, nekoliko kilometara od Štrpca. Ona je vođa albanske grupe aktivista u ovom delu zemlje. „Moji roditelji i braća kažu da je ovo što radim glupo jer su stariji i pametniji od mene pokušali isto i nisu uspeli“, kaže, dodajući da prethodni pokušaji nisu uspeli „niti da ponude nešto novo albanskoj deci niti da rade u isto vreme i sa Srbima i sa Albancima.“
Mladi otac, Afrim, pozdravlja sina sa druge strane ograde školskog dvorišta na povratku kući. Kada je ugledao Svisa, zaustavlja se da mu oda poštovanje. „Ja sam taksista i svraćam ovde svaki dan“, kaže Afrim. „Ovde nema nikave perspektive za mlade, da moj sin ne dolazi ovde bio bi kod kuće i gledao TV“.
Hiseni – vođa grupe koji želi da postane advokat – već je pitao nekoliko roditelja da li bi im bila prihvatljiva mešovita grupa u Firaji sa srpskom decom iz Štrpca. „Neki su se složili, ali su neki rekli da ne bi doveli decu jer “ne možemo da im garantujemo bezbednost’“, kaže Hiseni dodajući da neće odustati: „moraćemo da ih ubedimo“.
Arljinda Hiseni, 17, svakog četvrtka vodi grupu dece u Firaji, albansko selo u srpskoj opštini Štrpce, u kojoj organizacija ima za cilj da u budućnosti osnuje etnički mešovitu grupu.
Na drugoj strani Kosova, bošnjačkom kraju pored reke Ibar koja razdvaja Mitrovicu na dva dela, otac dvoje dece Mirsad Pazari ima naizgled drugačije iskustvo, iako je njegov život obeležen mešovitošću. Tehničar koji je radio za PTT Kosovo, kompaniju za telekomunikacije, živi u Severnoj Mitrovici i radi u južnom delu. Otac njegove supruge je Albanac, dok je njena majka Srpkinja. Najstariju ćerku su prvo upisali u školu u okviru bosanskog sistema, ali kada su videli da ima samo dvoje dece na času, predomislili su se i oboje su prešli drugu školu gde su učili zajedno sa albanskom decom. Pre rata je bio otpušten sa posla i nakon rata, dok se nalazio u izbeglištvu u Nemačkoj, dobio je poziv da počne da radi na jugu.
Kada smo ga pitali da li je moguće da se deca iz različitih zajednica zajedno okupe, a da to nije neka specijalna ili unapred pripremljena prilika, on je bio ubeđen da će se to dogoditi. „Ova deca ne znaju šta znači rat, i ne poznaju prošlost“, rekao je. Ali roditelji znaju. Kakva je njihova uloga u svemu ovome, pitamo? „Možda će neki primetiti da su drugi doveli svoju decu i da se ništa loše nije dogodilo“, kaže. „Da nije ove organizacije to ne bi bilo moguće jer ljudi ovde to ne rade“.
Organizacija se usredsređuje na aktivnosti koje promovišu rodnu ravnopravnost i rodnu integraciju, i nema razlike niti posebnog tretmana kada dečaci i devojčice igraju zajedno.
Od ekonomske stabilnosti do „socijalnog mira“
Fahri Jašari je koordinator civilnog društva za opštinu Mitrovica koji od 2008. godine radi sa Sports Sans Frontieres. Jašari se slaže sa predstavnicima drugih opština da će, dokle god ekonomski problemi preovlađuju, pitanje problema društvene kohezije takođe biti prisutno.
„Nekad, imali smo giganta, Trepču“ kaže Jašari, misleći na veliki regionalni rudnik koji je praktično neaktivan od 1999. godine. Zapošljavao je preko 20.000 radnika i nekad je imao udeo od 70 odsto u bruto domaćem proizvodu. „Sada je region Mitrovice jedan od najsiromašnijih delova zemlje i vrlo malo toga je uloženo, ali možemo da vidimo neku perspekitvu za poboljšanje jer smo preobrazili Mitrovicu iz industrijskog u univerzitetski grad“.
Jašari se žali na to da mediji prikazuju Mitrovicu kao mesto etničkih podela i ukazuje na međusobnu trgovinu sa obe strane mosta, naglašavajući promene do kojih je doveo novi Diakonia omladinski centar. „To je centar koji je uspeo da na jedno mesto okupi omladinu iz svih zajednica – Albance, Srbe, Turke, Rome – i organizuje aktivnosti koje na dobar način dopunjuju integraciju i multietničnost, bez incidenata“, kaže.
Valjdet Šoši je pedesetdvogodišnji bivši fudbalski trener koji je odgovoran za sportske aktivnosti u Peći. Šoši je istakao da bi ekonomska stabilnost donela mladima društveni mir i sigurnost, i da je stalno prisutno pitanje integracije u EU prouzrokovalo prevelike nade.
„Očekivali smo više“, kaže Šoši, „ako bismo bili članovi međunarodnih federacija u svakom sportu onda bi vlade više izdvajale i omladina bi videla više perspektive“. On kaže da je Sports Sans Frontieres sa donacijom od 900 lopti učinio više za Peć nego vlada tokom zadnjih 15 godina.
U prošlosti, Šoši je radio u Kombinatu kože i obuće, najstarijem industrijskom postrojenju u Peći koji je osnovan 1959. godine. „Fabrika je privatizovana za vrlo malo novca“, bivši trener objašnjava, „i smatram da je privatizacija kakvu smo imali na Kosovu neuspešna – trebalo je zaposliti više ljudi, i sada to ima uticaj na nezaposlenost mladih“. Preko 55 posto mladih na Kosovu je nazaposleno. I dok posla nema, penetracija interneta na Kosovu iznosi preko 76 posto, i jedna je od najvećih u Evropi, prema izveštaju Kosovskog udruženja za informacije i komunikacionu tehnologiju. Virtualni svet ili odlazak u inostranstvo mladima su izgleda omiljene opcije.
„Tehnologija nas ubija“ kaže Dženeta Maljići, osamnaestogošnja studentkinja prava iz Kamenice koja je posmatrala preobražaj društvenih prostora u svom gradu iz fizičkih u kibernetske, barem kada je reč o njenim vršnjacima. Ona je vođa najuspešnijeg ogranka Sports Sans Frontieres iz Kamenice. Tamo deca iz susednih srpskih i albanskih škola nikada nisu zajedno koristila dvorište između dve školske zgrade sve dok Sports Sans Frontieres nije došao sa tom idejom kod direktora škola koji su se složili. Albanska, srpska i romska deca sada dele to dvorište.
Uprkos uspehu u Kamenici gde su, kako Maljići kaže, odnosi između zajednica istorijski bili bolji (čak i za vreme generacije njenih roditelja), ona je ubeđena da će za 15 godina škole i dalje biti etnički podeljene.
„Pre toga“, kaže Maljići, „imali smo omladinski centar gde su Srbi i Albanci radili stvari zajedno, od učenja engleskog jezika do lekcija iz kuvanja i igranja ping ponga – centar je uvek bio pun ljudi. Međutim, zatvoren je pre godinu i po dana, tako da mladi sada piju kafu ceo dan ili vise na društvenim mrežama – nema više slobodnog prostora gde bi mogli da se sastaju“.
Prateći rad Svisa i Metre iz Sports Sans Frontieres (zajedno sa njihovim prevodiocima), možete da shvatite da su oni često morali da budu psiholozi koji pregovaraju sa osetljivim bićima koja će postati budućnost Kosova. Nakon godinu dana rada sa istom decom, deca više ne varaju kada ih ne kontrolišete, prestali su da broje poene da bi ustanovili pobednika, a romska deca (i njihovi roditelji) se ne osećaju diskrimisano kada im se ne doda lopta u školi u Mitrovici.
Pre nego što počnu da rešavaju problem etničke podele, oni se suočavaju sa osnovnim problemima koji su ukorenjeni u siromaštvu i nedostatku obrazovanja i infrastrukture – u svakoj zajednici. U međuvremenu, donatore uglavnom više privlače visokoprofilni „međuetnički“ projekti koji ostavljaju neke od najosnovnijih problema nerešenim dok strah od drugih raste.
„Ovo je najvažniji deo“ kaže Svis, nakon napetih pregovora da se spreči organizovana tuča između dve grupa odraslih volontera jer je jedan opsovao drugome preminulu rodbinu (obojica su Albanci). „Oni često imaju iste probleme: ponos, manjak samopouzdanja… tipični tinejdžeri“, kaže Svis.
Pošto obojica imaju one koji ih podržavaju, dva osamnaestogodišnjaka su odlučila da se pomire i potvrdili su da su to učinili kako bi se održala harmonija u mreži koju čini 88 volontera. Svis, koji je radio u okviru pedagoškog programa na bazenu u Francuskoj, jasno kaže nešto što bi moglo da posluži kao metafora za celo društvo.
„Sports Sans Frontieres nije brend, reč je o timu, i mislim da je to ključno, osećaj da ste deo nečega. Ako to ne posedujete, onda mreža više ne postoji“.
