Prvo pitanje koje većina roditelja postavi kada se rodi dete jeste ‘muško ili žensko?’ Međutim, za roditelje međupolnih beba, odgovor možda nije tako jednostavan.

Međupolni ljudi se rađaju sa polnim karakteristikama koje se ne uklapaju u binarne pojmove muškog i ženskog tela na koje je većina navikla. Njihove genitalije, šabloni gonada i/ili hromozoma sačinjeni su na način da se njihova tela ne mogu tako lako kategorizovati kao muško ili žensko.

Prema kampanji UN-a, Slobodni i ravnopravni, stručnjaci procenjuju da se do 1,7 odsto svetske populacije rodi sa međupolnim karakteristikama. To znači da je šansa da se neko rodi kao međupolna osoba ista kao i da se rodi kao crvenokos. Ponekad su ove varijacije vidljive pri rođenju, ali se u drugim slučajevima one mogu videti tek u pubertetu. Neke varijacije u šablonima hromozoma ne moraju uopšte da budu vidljive.

Prema kosovskom Zakonu o civilnom statusu, roditelji moraju da prijave rođenje svog deteta u roku od 15 dana od rođenja ili 30 dana u vanrednim okolnostima (zakon nije jasan po pitanju toga šta se smatra vanrednim slučajem). Izvod rođenih mora da sadrži pol deteta, a kosovska dokumenta imaju binarno poimanje pola, pa tako dozvoljavaju samo muški i ženski pol. U slučaju međupolnih beba, zakon nalaže lekarima da odrede pol deteta.

Član 32.3 Zakona o civilnom statusu navodi: “Kada genitalni organi deteta imaju poremećaj, pol se određuje u lekarskom izveštaju”. Defrim Kocinaj, dečji hirurg sa Univerzitetskog kliničkog centra Kosova (QKUK), objašnjava u emeilu da se pol određuje putem kliničke procene dečjeg hirurga, a nakon laboratorijske analize i radioloških ispitivanja. On dodaje da međupolne karakteristike nisu učestale, pa ih tako ima “malo u državama sa malim populacijama (poput naše)”.

Jedan način na koji je QKUK prevazišao ovaj problem jeste uz pomoć stranih hirurga, kao što je profesor Padi Divon, osnivač australijske nevladine organizacije Kind Cuts for Kids, kao i drugih hirurga iz ove organizacije. Ovi hirurzi su pet puta posetili Kosovo između 2011. i 2015.  U tom periodu su izveli operacije na petoro međupolne dece, prema izveštaju o poseti 2015.

Kocinaj kaže da su ove posete, zajedno sa obukom održanom u bolnicama širom Evrope i Turske, pomogle kosovskim lekarima da razviju kapacitete da bi sprovodili ove poduhvate. “U nekim učestalijim slučajevima obojica operišemo”, kaže on.

Neke kosovske porodice se odlučuju za operaciju u Beogradu. Kristijan Ranđelović, izvršni direktor beogradskog XY spektruma, organizacije koja radi na unapređenju kvaliteta života međupolnih i transrodnih osoba, kaže da jedan medicinski tim iz Beograda operiše između osam i 10 međupolne dece godišnje, ali da ne postoji jasna statistika o tome odakle su ova deca.

“Oni prate protokole bolnice za decu sa hermafroditskim genitalijama”, pojašnjava Ranđelović. Bolnica i dalje koristi termin “hermafrodit”, koji se odnosi na životinje sa funkcionalnim muškim i ženskim organima istovremeno. Stručnjaci u oblasti medicine i aktivisti za prava međupolnih osoba smatraju upotrebu ovog termina za ljude naučno neutemeljenim i stigmatizujućim.

“Mnoge međupolne bebe jesu zdrave, nemaju nikakvih problema sa zdravljem, ali medicinski stručnjaci smatraju izgled njihovih genitalija problematičnim”, kaže Ranđelović. “Ako se ne uklapa u binarne okvire, ako ne izgleda kao pravi penis ili prava vagina, oni [doktori] rade mnoge stvari, mnogo poduhvata da bi ih ‘popravili’, kako bi izgledali na ovaj ili onaj način. Ovo je problematično iz mnogih razloga.”

Pod nož

Ove operacije se širom sveta obično rade dok je dete još vrlo mlado. Prva operacija se obično dešava dok je međupolna osoba još novorođenče ili dete. Kocinaj objašnjava da doba u koje će operacija biti izvedena zavisi od toga da li se odredi da je beba muško ili žensko.

“Feminizirajuća genitoplastika [plastična hirurgija da bi se (re)konstruisala vagina] sprovodi se u neonatalnom periodu, dok se maskulinizujuća genitoplasika [plastična hirurgija da bi se (re)konstruisao penis] odlaže za period kada dete napuni 1-2 godine”, kaže on.

Tada osoba na kojoj se operacija sprovodi ne može da da svoj pristanak. Doktori obično dobijaju pristanak od roditelja, iako je bilo slučajeva van Kosova u kojima su doktori lagali roditelje.

Ranđelović smatra da je roditeljima teško da razumeju tehničke izraze kojima se procedura objašnjava. Zbog malog broja ljudi uključenog u ovaj proces, Ranđelović veruje da mnogi roditelji polažu poverenje u stručnjake u oblasti medicine i ne znaju kako drugo da se ponašaju u ovakvim slučajevima.

U intervjuu za fejsbuk-nalog organizacije Kind Cuts for Kids, Divon kaže da oni donose odluke u zavisnosti od potrebe i tipa hirurške intervencije u saradnji sa porodicom, a ako je u pitanju starije dete čiji problem nije tretiran, onda se razgovara sa pedijatrima i hirurzima. “Neki pacijenti nemaju operaciju, a neki zahtevaju da ih doktori celi život podvrgavaju medicinskim tretmanima, pored operacije”, kaže on.

Međupolne osobe, baš kao i svi drugi ljudi, odrastaju i onda se identifikuju kao muškarac, žena, ni jedno ni drugo, a to se nužno ne odražava na pol koji im je odredio izvod rođenih. Prema izveštaju Saveta Evrope: “U slučaju međupolnih osoba, procene o pripisivanju pogrešnog pola variraju između 8,5 i 40 odsto. Ova deca na kraju odbacuju pol koji im je pripisan na rođenju, čime se pokazuje veliko urušavanje njihovog psihološkog integriteta”.

Dok Divon naglašava da “operacija nije beznačajna”, on veruje da “odluka o tome šta uraditi predstavlja najvažniji deo procesa upravljanja”. Međutim, čini se da kod kosovskih doktora nema mnogo diskusije na ovu temu.

Arber Nuhiu, izvršni direktor kosovske nevladine organizacije za prava LGBTI zajednice, Centar za razvoj društvenih grupa (CSGD), kaže sledeće: “U razgovoru sa doktorima sam primetio da je njima normalno da sprovode operacije s ciljem određivanja pola deteta ako dobiju odobrenje roditelja; oni to shvataju isto kao sve ostale zdravstvene intervencije na detetu za koje dobiju odobrenje roditelja”.

Nuhiu dodaje da su “ljudska prava dece zasigurno narušena, jer ne možete znati kako će se međupolna osoba osećati kada odraste — kao žena ili muškarac, ili ni jedno ni drugo. To je zato što neko drugi određuje njihov rod i pol, a ne oni sami”.

Jedno mesto

Intervencije mogu da izazovu traume, što bi mogao da bude jedan od razloga zbog kog je međupolna zajednica na Kosovu skoro nevidljiva.

“Ljudi su traumatizovani u ovom procesu zbog medicinskih intervencija i, pretpostavljam, nisu svesni da međupolne osobe ili nisu imale nikoga s kim bi razgovarale o svom stanju, pa čak iako imaju informacije o tome, one se ne osećaju lagodno da otvoreno pričaju s nekim”, kaže beogradski zagovarač prava međupolnih osoba Ranđelović.

Postoji i stigma. “Paralelno sa zajednicama LGBT, ne odlučuju se svi za to da budu otvoreni po ovom pitanju, jer društvo to onemogućava, od samog početka ima dosta predrasuda”, kaže Bljert Morina, izvršni direktor Centra za ravnopravnost i slobode LGBT zajednice na Kosovu (CEL).

Na Kosovu je proteklih godina bilo skromnog napretka u pogledu razgovora o lezbijkama i gej osobama, o zaštiti njihovih prava i bavljenju problemima s kojima se suočavaju. (O biseksualcima kao posebnoj zajednici se slabo priča, dok se njihova prava u nekoj meri implicitno adresiraju kroz rad sa gej i lezbijskim zajednicama.)

U protekloj godini je bilo više javne diskusije o pravima transrodnih osoba. Međutim, nije bilo diskusije o međupolnim osobama. Nevladine organizacije koje se zalažu za prava LGBTI osoba na Kosovu do dana današnjeg su bile relativno neprimetne kada je reč o ovom pitanju.

“I dalje oklevamo zbog manjka znanja”, kaže Nuhiu iz CSGD-a. “Mi [NVO koje se bave pravima LGBTI zajednice] pominjemo ovo kao problem s kojim se moramo izboriti, ali još nismo ni počeli. Pomalo se i plašimo. Jer, nije dobro nešto započeti, čak iako imate problem, ako pritom nemate stručnost u toj oblasti.”

Ujedinjene nacije i Savet Evrope su u proteklih nekoliko godina pozivali na povlačenje zakona koji dozvoljavaju operacije bez saglasnosti međupolne osobe na kojoj se operacija radi. Ovo je jedan od zahteva onih koji zagovaraju prava međupolnih osoba. Oni u Malteškoj deklaraciji iz 2013. pozivaju na “kraj praksi unakaživanja i ‘normalizovanja’ poput genitalnih operacija, psiholoških i drugih tretmana kroz legislativu i druga sredstva. Međupolne osobe moraju biti osnažene kako bi same donosile odluke koje utiču na njihov telesni integritet, fizičku autonomiju i samoopredeljenost.”

Malta je, do dana današnjeg, jedina zemlja koja je usvojila zakon kojim se zabranjuju ovakve operacije. Njen zakon iz 2015. štiti telesni integritet i fizičku autonomiju međupolnih maloletnika, zabranjujući medicinske intervencije i tretmane dok ove osobe ne napune dovoljno godina, kada mogu da donesu svoju odluku. Parlamenti, sudovi, bioetička tela i/ili ministarstva nekoliko drugih zemalja (Australija, Švajcarska, Kolumbija, Čile i Nemačka) bavili su se time da bi međupolna osoba trebalo da da saglasnost pre bilo kakvog tretmana “normalizovanja”.

Druge mere kojima se poštuju ljudska prava i međupolne osobe, identifikovane u izveštaju Saveta Evrope, obuhvataju one koje se sprovode u Finskoj i Portugaliji, a koje se tiču nametanja vremenskog okvira za prijavu bebinog pola u slučajevima međupolnih beba, dok Australija, Malezija, Nepal, Novi Zeland i Južnoafrička Republika dozvoljavaju da se u pasošima navodi “X” kao odrednica za pol, dok Indija “u svom formularu za apliciranje za pasoš dozvoljava tri kategorije za pol: ‘muško’, ‘žensko’ i ‘drugo’”.K

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.

Povratak na monografiju o LGBTI