Đovani Varela Ferejra (Jovanny Varela Ferreyra) je pristigao u SAD kada je imao samo 10 godina. Prvobitno iz Meksika, roditelji su mu rekli da je to bila samo kratka poseta el norteu (španska reč za ‘Sever’), dok je njegovo znanje engleskog tada bilo zanemarljivo.

Otvoreno govori o iskustvima socijalne anksioznosti, epizodama siledžijstva i borbi da se izrazi, ali je pronašao oruđe koje mu je pomoglo da slobodno iskaže svoje mišljenje. “Kada nisam imao socijalne veštine, okrenuo sam se ka umetnosti”, izjavio je pred više od 300 ljudi ove nedelje u Prištini. Sada je ovu veštinu pretočio u alatku za virutelnu zajednicu od dva miliona ljudi, a uz pomoć projekta Artidot (The Artidote), koji uvodi umetnost kao oruđe za zaceljenje mentalnog zdravlja.

Varela Ferejra (Ferreyra) je boravio u kosovskoj prestonici u ponedeljak (14. maja) kako bi održao javnu prezentaciju Artidota u okviru Nedelje mentalnog zdravlja. Sa fokusom na Terapiju umetnošću i u organizaciji Centra za informacije i društveni napredak (QIPS), cilj ove nedelje jeste da se podigne svest o mentalnom zdravlju putem niza javnih događaja, od otvorenih diskusija, preko čitanja poezije, do koncerata. (Ovde pogledajte celi program.)

Artidot je virtuelna platforma, prisutna na društvenim mrežama (Facebook, Snapchat, Instagram, Tumblr, Twiter). Uglavnom održavan od Varele Ferejra kao sporedni projekat (on radi kao gradski vodič u Minhenu), Artidot objavljuje i širi vizuelne radove u kombinaciji sa smislenim porukama; cilj je učinitu da čitalac razmisli o tome ili se poveže s njom, doprinoseći tako zaceljenju kroz umetnost — smislena pauza usred memova, videa o štencima, onlajn raspravama i slikama vaših prijatelja na društvenim mrežama koji projektuju beskrajnu sreću i svoje ‘savršene’ živote.

Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Osnovana 2015. sa ciljem uspostavljanja smislene platforme za pružanje pomoći razgovoru o mentalnom zdravlju, emocijama i osećanjima, članovi ove onlajn zajednice su zaista rašireni svuda po svetu. Priče na ovoj platformi nameravaju da učine da ljudi prihvate i da se bave svakodnevnim osećanjima kroz koje prolaze, kao što su frustracija ili smrtni slučaj. Ova platforma je mnogima postala mesto za interakciju i povezivanje sa drugima koji doživljaju depresiju, anksioznost i druge probleme mentalnog zdravlja.

K2.0 se sastao sa Varelom Ferejrom da bi razgovarali o zaceljenju kroz Artidot.

Šta to Artidot nudi ljudima?

Uvek moram ovde da stavim veliku fusnotu. Ponekad ljudi ulaze na stranicu i pomisle — ili su čuli od svojih prijatelja kojima je pružena pomoć u depresiji, anksioznosti ili mentalnoj bolesti zahvaljujući Artidotu — oni odmah pomisle da je ovo mesto na koje odete i dobijete terapiju, dobijete stručne usluge. Skoro svakoga dana primam poruke od ljudi koji kažu: “Pomozite mi”. Uvek moram da objasnim šta radim i šta ne radim.

Moja obuka se svodi na umetnosti. Artidot je počeo kao umetnički projekat koji kombinuje umetnički rad i citat ili pasus iz književnosti, okupljajući ih da bi se kreirale emocije ili razgovori. Ovo se nekako izmestilo u mentalno zdravlje kada ljudi osete da su povezani tako što povedu vrlo otvorene razgovore u kojima se ne bave mentalnim zdravljem kao takvim, ali su ti razgovori i te kako povezani sa mentalnim zdravljem.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

To je, mislim, najveći izazov — pričati o mentalnom zdravlju bez [otuđenja nekih ljudi]. Kada razgovaramo o mentalnom zdravlju, onda koristimo terminologiju iz prošlosti i omladina ne može s time više da se poveže.

Na primer, ponekad odlazim u različite gradove i napravim druženje sa Artidotom. Artidot-druženje je mesto na kom se ljudi iz zajednice okupe i imaju neku interakciju, bez nekog dnevnog reda ili programa. Nekad je to šestoro ljudi, a nekad 160.

Ne mogu to druženje da nazovem grupom za podršku, ne mogu da upotrebim tu terminologiju, jer čim to uradim, to učini da se mnogi ljudi isključe. Jer, ako oni idu na sastanke ‘grupe za podršku’, onda to znači da su slomljeni, da ih neko popravlja, a to je meni pravi izazov: pričati o mentalnom zdravlju i biti koristan mentalnoj dobrobiti nekih ljudi a da nemate tu profesionalnu terminologiju — ne umanjujući bitnost stručnjaka, profesionalna pomoć nam je potrebna. Ipak, vrlo je teško angažovati ljude, posebno mlade, da pričaju o ovim temama.

Zajednica Artidota se zasniva na svetu društvenih mreža i u njemu ima svoje korene. Da li su društvene mreže ‘srećno’ mesto za upoznavanje ljudi?

Zavisi. Ništa na svetu nije crno i belo, ima dosta sivog prostora i postoje dobri primeri kada su društvene mreže postale odlične za kulturne, političke i društvene poduhvate. Biće zaista loših nuspojava.

Društvene mreže su, takođe, relativna novost, ali mnogi istraživači već govore o tome da se društvene mreže vezuju za depresiju i čak zavisnost. To je, takođe, mesto na kom lako možete da upijete negativnu energiju, ukoliko predugo po njima surfujete. Dakle, da li je to zaista idealno mesto za vaše mentalno zdravlje ili kako možemo da prekinemo negativno razmišljanje koje okružuje društvene mreže?

Mislim da su naši umovi pravljeni tako da smišljaju razloge i pokušavamo da saznamo koji su razlozi [za nešto], a ponekad odlazimo na ono što vidimo u datom trenutku. Ipak, ponekad ne želimo da se pozabavimo nekim suštinskim problemom. Što se više bavim ovim poslom, to više shvatam da nije problem u društvenim mrežama ili telefonima. Obično je reč o nekoj dubljoj stvari.

Društvene mreže smatram alatkom, poput čekića. Pa tako čekićem možete da izgradite kuću ili da polomite nekome glavu. Mnogi se žale da je Fejsbuk taj koji odvlači pažnju, koji izaziva depresiju i anksioznost, pa tako što više zalazim u to, sve više uviđam da je to tema ozbiljnija od same alatke.

[Depresija, anksioznost, itd.] je nešto što ima veze sa okolnostima, porodicom, domom i državom, i gradom, možda kolektivnom traumom… sa nečim zaista dubljim. Ona se izražava na društvenim mrežama, ali se i izražava u cigaretama, drogama, zavisnosti… nije stvar u tome da ste zavisnik, već u tome što morate da pobegnete od nečega što niste procesuirali u svom umu. Mnogi ljudi koriste ove alatke kao forme eskapizma.

U nekim vašim prethodnim intervjuima izjavili ste da propagirate dve vrste priča: priče koje propagiraju poruke ljubavi i priče koje propagiraju poruke koje se nekako vezuju za strah. Kako se ovo odigrava preko Artidota?

Ljubav ili strah se preko Artidota izražavaju u onoj vrsti sadržaja koji [izaberem]. Kada sam počeo da kreiram objave koje su stvarale emocije u ljudima i širile se Internetom, isprva sam osetio da imam veliku moć da utičem na nečije raspoloženje na osnovu onoga što sam delio sa drugima.

Odjednom sam imao moć da nekoga usrećim, unesrećim, da učinim da se oseti anksiozno, a kada govorimo o društvenim mrežama i tiraniji ‘lajka’ — kada hoćemo da ljudi ‘lajkuju’ naš sadržaj ili hoćemo da ga podele — shvatio sam da tu postoji sukob interesa, da sam to radio ili da povećam broj posetilaca na svojoj fejsbuk-stranici ili da to radim radi samog sadržaja. Tako sam odlučio da to ne radim samo radi ‘lajkova’.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Meni je lako da postujem objavu čija je tema teška tuga, koja govori o ranjivim emocijama na vrlo neodgovoran način, što, umesto da pomogne ljudima da im bude bolje, učini da teška duga postane još teža, gde ne vide izlaz. Vrlo je lako kreirati sadržaj koji će samo pokupiti mnogo ‘lajkova’ ili sadržaj koji je napravljen iz straha.

U tome je izazov, stvoriti sadržaj koji prihvata određene ranjive strane čoveka, ali koji pomaže napredak bez ulaska u sferu pozitivne pristrasnosti koja nas uči da bi trebalo stalno da budemo srećni, da, ako niste srećni, onda niste potpuno ljudsko biće… ipak, to je nešto sasvim drugo.

Jedan izazov pri negativnom razmišljanju je verovanje u pozitivne misli — ako mogu da upotrebim ove reči, naš sopstveni mali ‘protivnapad’ na sopstvene negativne misli koje lako mogu da preplave pozitivne, posebno ako čovek ima neku svoju depresivnu epizodu u životu ili proživljava anksioznost, zar ne? Kada se vidi poruka druge osobe, u ovom slučaju je to zajednica Artidota, da li to može da izmeni situaciju? Da li pomaže ljudima da poveruju u nešto kada poruka nekako dolazi od drugih, kao što se dešava sa Artidotom?

Da. Ovu inicijativu sam začeo na Snepčetu, gde možete da pošaljete fotografiju sa tekstom preko nje — ljudima je data mogućnost da podele svoja razmišljanja, kako bi ih podelili sa mnom, a ja bi ih zatim delio na [javnoj] vremenskoj liniji. Samo smo ih zamolili da podele s nama svoju lokaciju i vreme kada je poslata poruka.

To je postao jedan od stubova Artidota, jer su ljudi počeli da uviđaju sopstvene životne borbe, sopstvene priče, sopstvene misli u drugim ljudima. Sama činjenica da neko prolazi kroz istu tu stvar… nije da su stvari zbog toga bile bolje, ali to pomaže da vidite kako niste sami.

Ponekad, kada imamo ove negativne misli — mislimo da smo mi jedini koji to osećaju i da možda nismo vredni toga da budemo okruženi drugima koji samo žive svoje živote, jer imamo stvari koje ‘ne bi trebalo da imamo’.

Mi na ove negativne emocije stavljamo stigmu. Ovo je stvaran problem u našem društvu, da imamo negativne protiv pozitivnih emocija — jer su to sve samo emocije i trebalo bi sve da ih prigrlimo. One nas uče nečemu i možemo nešto da naučimo od njih. Sve pokušavaju da nam kažu nešto o nama samima.

Dobijao sam mnogo poruka od ljudi koji su viđali ove ‘Snep misli’ i viđali životne borbe drugih ljudi, to dosta pomaže. To je kao neka nevidljiva grupa za podršku, ako vidite nekoga ko je iz druge države, na drugom mestu, a ima isti problem… to vas podseti da ste zajedno u tome, da niste sami. To je ogromna podrška mnogim ljudima.

Postoji i jedna vrsta objave koju ste nazvali ‘promenom perspektive’, a koja pokušava da promeni tačku gledišta prema tome kako gledamo na neko životno dešavanje ili osećanje. Da li možete nešto više da nam ispričate o zamisli promene perspektive uz pomoć Artidota?

Jedan od razloga zbog kog sam počeo projekat jeste zbog [poznatih/inspirativnih] strana sa citatima koji su postojali kada sam počinjao sa ovim — oko 2013. — neki od njih su bili zaista dobri citati i podsetnici, ali su zatim postali pravi kliše. Kada stignete do tačke na kojoj iste stvari gledate iznova, gubi se uticaj na vašu percepciju njih. Zato sam hteo da imam citate i sadržaj koji nije bio uobičajen, možda na način na koji je napisan ili na način na koji se sam izražava.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

A za mene, sama činjenica da me je pogodilo kao nešto drugačije učinilo je da osetim razliku. Vidite razliku kada gledate na šolju iz jednog ugla, pa iz drugog [priča o držanju šolje u svojoj ruci i pomeranju sebe i šolje, pronalazak nove perspektive kako bi sagledao šolju]. Ako se suočite sa nekim problemom ili pitanjem, i zaglavite se, to može da postane zid. Odjednom vam neko pokaže drugu stranu a zatim [gledanje na stvari sa druge tačke gledišta] pomaže da se probijete kroz taj zid i da pobegnete od te borbe.

To se i meni lično desilo. Ponekad razmišljam o nekom pitanju i onda naiđem na neki sadržaj, pa razmišljam, ‘Aha, nisam o tome tako razmišljao, to je, u stvari, mnogo zdraviji pristup situaciji’. Dakle, reč je o pronalasku zdravijih načina razmišljanja, u suštini.

Na svojoj prezentaciji u Prištini govorili ste o svom iskustvu sa depresijom. Pričali ste i o iskustvima koja su stvorila mnogo anksioznosti u vašem životu. Kako vam je umetnost pomogla ili vam pomaže da se izborite sa tim stvarima, na ličnom planu?

Meni je očigledno i jasno kako umetnost ljudima pomaže u mentalnom smislu. Problem koji ja imam jeste da objasnim ljudima tako da oni pomoć zatraže, posebno ljudi koji ne razumeju proces umetnosti i šta se dešava sa vašim osećanjima kada nešto stvarate.

Najbolji primer koji imam jeste onaj kada imate mnogo misli i pokušavate da ih shvatite — vaše misli se obično kreću poput gasa i nemaju nikakvu strukturu… Tako odjednom uzmete olovku i papir i misli počnu da se kreću brzinom vaše olovke.

Tako se stvara osećaj kontrole nad onim o čemu razmišljate i onda možete da budete u mogućnosti da napravite strukturu oko onoga o čemu razmišljate. Meni je umetnost oduvek to bila: da stavim svoje misli u kontrolisanije okruženje. I takođe, ima vrlo terapeutsku karakteristiku, doslovce, mešajući boje na platnu, gledajući u boje… to prosto čini da se lepo osećam.

Možda je najbolja stvar bila da sam mogao da stvaram svet koji sam ja kontrolisao, jer kada sam se bavio ovim depresivnim epizodama ili anksioznošću, osećao sam da ništa ne kontrolišem. Sve se kreće oko vas, ne znate ko ste, doživljavate duboku personalizaciju gde se nalazite, ovde ste, ali ste i negde drugde, gledate u sebe, ili sebe stavljam u vaše oči i gledam sebe, pa tako odjednom izgubim svoju suštinu i osećaj sopstva i prisustva.

Umetnost mi je dozvolila da budem prisutan i da misli, emocije i osećanja stavim pred stvari koje se dešavaju oko mene. To mi je omogućilo da se fokusiram.

Vaša platforma koristi umetnički rad da bi ponudila drugačije perspektive. Da li je to još jedna prednost umetnosti u bavljenju mentalnim zdravljem, činjenica da umetnost može da bude i apstraktna i, iako nam omogućuje da ispričamo svoju priču, ili da se izrazimo u datom trenutku, ona nam omogućuje da otkrijemo ‘previše’? To je bezbedan način da se izrazimo i način da se povežemo sa univerzalnim osećanjima?

Posebno sam u potrazi za sadržajem koji je univerzalan, a ne kliše. To je univerzalno u smislu da je dovoljno apstraktno za ljude koji mogu da unesu sopstveno značenje. Ostavljam dovoljno prostora za ljude da injektiraju svoje priče kako bi mogli da osete nešto, a ne samo da se povežu s nečim, a na osnovu sopstvenog iskustva.

Ne mogu da imam umetnički rad koji je previše specifičan, koji kaže da je ‘ovo — ovo, da je ono — ono, da bi trebalo ti da radiš ovo, a ti ono…’, umetnost koja je suviše specifična za određeni mentalitet ili ideologiju, jer bi onda određena grupa ljudi shvatila o čemu je reč i saglasila bi se sa time — a drugi ne bi. Zato pokušavam da kreiram više veza nego podela.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

U vezi sa tim imate sekciju za komentare u kojoj su razgovori između članova zajednice u porastu. Kako je ovo evoluiralo?

Ponekad je sekcija za komentare moj omiljeni deo. Ono čemu me je naučila sekcija za komentare jeste kako ljudi u različitim delovima sveta, u brojnim kulturama, brojnih uzrasnih doba… mogu da se povežu sa istom stvari. Obično su komentari ti koji su me podučili o zajednici koju stvaram.

Kako se borite protiv govora mržnje onlajn, koji je jedan od elemenata vrlo prisutnih na društvenim mrežama i utiče na nas? Kako se borite sa ovakvom realnošću?

Pisanje objava i izgradnja zajednice znači da ćete privući ljude koje želite da privučete. Ponekad postavljam objave koje bi mogle da nateraju ljude [koji nisu odgovarajući za ovu zajednicu] da odu. Na primer, postavim nešto što je vrlo feminističko, a onda svi ‘mensplejneri’ (mansplainers) na Artidotu dislajkuju stranicu [smeh]. To čini da moja zajednica ostane bezbedna.

Nazvali ste ovu zajednicu velikom grupom za podršku. Grupa za podršku je, ili bi trebalo da bude, bezbedno mesto. Može li ova grupa za podršku na bilo koji način da zameni… [stručnu podršku za mentalno zdravlje]?

…Ne! Nikada! Već znam koje je vaše pitanje. Iako Artidot sve radi s ciljem mentalne dobrobiti, on nikada ne može da zameni stručne usluge. Ja to nikada ne bih mogao da radim, jer bi bilo neetički i nezakonito pretvarati se da ova globalna zajednica može da isceli mentalnu bolest — to je kao da kažete da slikarstvo može da izleči rak. Bilo bi previše da tako nešto zahtevamo od ove platforme.

Ona nešto radi. Podseća nas i održava određene ljude u kontaktu i omogućila je određenim ljudima da uđu u proces ozdravljenja, ali neki ljudi zahtevaju mnogo više stručne pomoći od onoga što Artidot može da ponudi.

Na Kosovu, kao i na brojnim drugim mestima, postoji ogromna poteškoća kada hoćete da pričate o mentalnom zdravlju ili da potražite terapiju. Postoji i manjak poverenja u zdravstveni sistem kome nedostaju resursi. Šta biste rekli ljudima koji možda čitaju ovaj intervju i prolaze kroz neki problem?

Nešto što me je pogodilo na panel-diskusiji [u kojoj su učestvovali zdravstveni radnici, a u okviru događaja koji su se održavali za Nedelju mentalnog zdravlja i terapije umetnošću] jeste da, čim bi neko postavio ovakvo pitanje, kada bi dao savet, ili upitao šta može da se uradi, reakcija je bila da se mikrofon prosledi dalje i obično su krivicu svaljivali na političare ili institucije… Jedna stvar koju želim da dodam ovom razgovoru jeste da ne treba krivicu svaljivati na nekog drugog, već treba da razmišljamo individualno: Šta možeš ti da uradiš da bi se promenila percepcija, ako ništa drugo, kod ljudi sa kojima ste povezani u svom uskom krugu poznanika, na primer?

Jedna stvar koju mogu da kažem sa svojim ograničenim znanjem jeste da se treba individualno fokusirati na to kako možete da obezbedite veću podršku mentalnom zdravlju onih koji su oko vas, da ne svaljujete krivicu na institucije ili ljude, već na individualnom nivou da razmotrite stvari, ako možete da podržite mentalno zdravlje svog najboljeg prijatelja — to bi moglo da bude dovoljno.

To je, naravno, nešto što ne bi možda svi znali da rade, jer u obrazovanju nemamo časove mentalnog zdravlja. Ne znamo kako da se ponašamo prema ljudima koji prolaze kroz teška vremena, a da pritom ne povredimo sami sebe onda kada oni sa tim problemima dođu kod nas. A to je veliki problem koji ide u oba smera: Ne samo da treba da učite ljude kako da se otvore prema drugima i da je u redu da se otvore, posebno za muškarce u patrijarhalnom društvu; i morate da naučite ljude kako da se zaštite dok upijaju informacije o nečijim problemima.

Bilo je nekih dešavanja na kojima je Artidot podelio sliku na kojoj se prikazuju specifični slučajevi ljudi koji su vam zaista pisali, gde se implicira ili jasno pokazuje da samo što nisu izvršili samoubistvo — poznat je slučaj devojke iz Delhija koja je napisala: ‘Mislim da ću se večeras predozirati’. Ima nekih slučajeva, poput ovog, anonimnog slučaja, gde ste odmah ovo pitanje podelili sa celom zajednicom Artidota i zajednica je reagovala šaljući različite poruke posredno, preko vaše stranice, i tako, na kraju, ova devojka nije počinila samoubistvo zbog podrške zajednice Artidota. Koja je zajednička, dominantna poruka zajednice, drugih, koja je zaustavila nekoga da okonča svoj život?

Zajednička poruka jeste da se ne daje trajno rešenje za privremeni problem. [To je od] ljudi koji su i sami preživeli tu nizbrdicu, tu nulu i pronašli su načine da prođu kroz to i prežive kako bi pričali dalje o tome, i sada su jači nego ranije. Jer, preživeli su to.

Zajednička poruka bi bila, nemojte to da radite, jer može da vam bude bolje; ako znamo bilo šta o ljudima koji su vrlo srećni i pomažu drugima, i emaniraju životnu energiju, jeste da, ako zaista popričate sa njima o njihovom životu i njihovoj borbi, i koliko su propatili, onda shvatite da to svetlo ne potiče od patnje. Oni razumeju šta je patnja, jer su se suočili sa ekstremno velikim nivoom patnje i zato što su preživeli — sada su vrlo zahvalni na svemu što im se pruža…

I ne kažem da treba da patite da biste bili među tim ljudima. Ali mnogo puta neke teške situacije imaju tendenciju da vas učine jačim, pa je tako zajednička poruka sledeća: ‘Nemojte to da uradite, ja sam na drugoj strani te situacije i zaista mi je bolje sada, i zato je bitno da zapamtite da smo u svemu ovome zajedno. I ovo vas podsećam ja — koristite moj primer kao nekoga ko biste vi mogli da budete ubuduće, da znate da sam ovde čekajući vas, proći ćete kroz nevolje.’

Za više informacija o podršci mentalnom zdravlju na Kosovu, kontaktirajte sa organizatorima Nedelje mentalnog zdravlja na Kosovu: Centar za informacije i društveni napredak (QIPS): contact@qips-ks.org

Ovaj razgovor je uređen radi dužine i jasnoće. Intervju je sproveden na engleskom.

Fotografije: Ade Mula / K2.0.