Albanska dijaspora je toliko raznovrsna koliko i sami Albanci, gde se svaka priča uokviruje ličnim istorijama porodica, gradova, sela i tegoba. Ova priča je moja: moje porodice, mojih drugova i u manjem delu, priča Kosova.

Politička borba 1980-ih i 1990-ih kao i rat 1999. godine glavni su tragovi sećanja kosovskih Albanaca. To su priče koja deca političkih izbeglica, azilanata i prognanih lica slušaju, proživljavaju i ponavljaju; za većinu nas priče naših roditelja su ono što nas čini Albancima, baš kao i jezik, organizacije albanskih zajednica i godišnje posete domovini.

Moji roditelji su izgubili posao u talasima otpuštanja Albanaca koji su se zbivali na Kosovu nakon ukidanja statusa autonomije. Moja majka je pevala u horu filharmonije, a moj otac je bio animator i kamerman na Radio-televiziji Prištine. Volim da gledam njihove fotografije pre nego što su emigrirali — mladi, zaljubljeni i puni nade.

Imala sam oko 5 godina kada su moji roditelji otišli u SAD — bez mene. Nisu hteli da njihova deca uče albanski u nekom podrumu, pod prismotrom policajaca spremnih da se iživljavaju na bilo kojeg nesrećnika koji slučajno nije Srbin.

Dok je moj otac popravljao krovove a moja majka prodavala kafu i krofne u Kontektikatu, ja sam živela sa bakom i dekom u Makedoniji. Sećam se da sam razgovarala sa majokom preko telefona i da sam je, neshvatajući situaciju, pitala da li mogu da je vidim na samo nekoliko minuta. Nisam znala da je ona sa druge strane veze plakala.

Putovanje avionom, pridruživanje roditeljima i učenje novog, čudnog jezika sasvim je nestalo iz mog sećanja. Decenija koja je sledila bila je ringišpil škole, rođenja moje sestre i gledanja kako moji roditelji rade, rade, rade i rade — sve do početka rata.

Moji prijatelji, oni koji su se rodili dovoljno kasno da se sećaju rata — dovoljno kasno da ga vide i spoznaju — pričaju priče o imigraciji koje dele isti bol započinjanja od nule i gledanja izdaleka kako rat hara.

Naučnici kažu da dijaspore postaju radikalizovane kada je njihova domovina u opasnosti i ja verujem da je to istina, posebno nakon što sam bila svedok straha i ljutnje naših roditelja, gledajući ih zalepljene za televizor, za telefon, zalepljene za spori internet, dok puše, dok se svađaju, pričaju priče o smrti koje izgledaju veoma užasne da bi bile istinite u našim periferijskim zapadnim domovima. Tako smo saznali o ratu kada smo videli te iste izbeglice, koje su šokirane ratom preplavile makedonsku granicu, pred našim očima u Kanadi, Nemačkoj, SAD-u, Švajcarskoj, Francuskoj — u bilo kojoj zemlji koja bi ih primila. Tada mi je Kosovo postalo realno, u najmanju ruku.

Ispoljavanje posleratnog adrenalina desilo se dosta kasnije. Naši roditelji su prestali slati 3 posto od njihovih prihoda za više ciljeve. Otišli smo na Kosovo (moji roditelji kao bludni sinovi), sestra i ja smo se vratile “kući” u zemlju koju nikad nismo poznavali kao dom.

Kao voće koje kasno sazreva, saznala sam o albanskom Preporodu dosta kasnije, na osnovu učenja onih istih učitelja koji su predavali u školama-kućama (tokom godina koje su dovele do rata i tokom samog sukoba obrazovanje kosovskih Albanaca često se odvijalo u užurbano prenamenjenim kućama). Narodni pesnik, Naim Frašeri (Naim Frasheri), proveo je najveći deo života daleko od Albanije, sanjajući o sveći koja blistavo gori, o uzvišenom Albanstvu koje će nas sve izvući iz tmine. Gotovo svi Veliki pesnici živeli su i studirali u inostranstvu, saznala sam, i oni su paradoksalno definisali Albanstvo za sve nas.

Obećanje sveće koja blistavo gori bila je tajna religija kosovskih Albanaca koja ih je pratila tokom prvih talasa naseljenja u Nemačkoj i Švajcarskoj, iako su prema pasošima bili Jugosloveni. Demonstracije ’80-ih i ’90-ih na Kosovu rasplamsali su staro obećanje života i slobodnog disanja Albanaca. Stara dijaspora iz ’50-ih i ’60-ih godina bila je uzdrmana poplavom politizovanih sunarodnika koji su stigli kao azilanti na obale Evrope. Albanaske zajednice u inostranstvu, tokom određenog vremena, otvorile su svoje novčanike, pevali na protestima, zahtevali sastanke sa važnim ljudima u odelima, i uzeli oružje da ratuju kao oslobodioci.

Međutim, kraj rata je takođe značio dugi, lagani uzdah i dok se prašina prizemljila imali smo prilike da stvarno vidimo jedan drugog. Ispostavilo se da Albanci znaju da lažu, znaju da varaju i da se uopšte ponašaju suprotno od onoga kako su Veliki pesnici govorili da ljudi moraju biti. Ljudi mogu biti toliko oštećeni koliko i zemlja. Vratili smo se u Kanadu da počnemo od nule — ovog puta svojevoljno.

Bila sam srećna da ponovo koristim metro, da pohađam univerzitet i da imam veliki severnoamerički grad po kojem mogu tumarati. Ljudi su me zvali “Hannah” umesto Hana, ali ih nisam ispravljala. Mojoj majci je veoma smetalo što se zabavljam sa nealbancem, a onda su me obuzeli Fejsbuk profili gotovo svakog potencijalnog Albanca u dometu od 100 milja. Išla sam u školu, a onda još škole, dok nisam konačno našla posao u jednom malom odeljenju.

Gledala sam sa visine na mlade Albance u Torontu koji su se skrasili pre ngo što su napunili 25 godina, ali sam im takođe zavidela. Izlazila sam sa kanadskim prijateljima i naučila sam kako da istovremeno budem i Albanka i Kanađanka. Posao nije bio užasan ali nije bio ni uzbudljiv. Moj posao, moje zabavljanje, moji mali snovi nisu ostavljali nikakav utisak. Osetila sam se (ispravno ili pogrešno) bez korena i krivom zbog svog blesavog postojanja dok se pravi rad na izgradnji zemlje obavljao okean daleko.

Ovde priča postaje komplikovanija, jer su imigranti druge i treće generacije večito korak daleko od svoje domovine i njihova tumačenja doma formiraju zbrkan spektar. Aljbuljena (Albulena) je vodila život prema pravilima njenih roditelja i bila je prva iz grupe koja se udala nakon univerziteta i zaposlila u banci. Kada bi Petrit mogao, verujem da bi potpisao zvanične papire razvoda između njega i albanskog naroda — toliko je podrugljiv postao prema bilo čemu albanskom. S Meritom je bilo najlakše razgovarati i ona je naizgled našla tu tajanstvenu ravnotežu: voleti Kosovo bez zablude i biti dobra albanska kći —i istovremeno slediti sopstveni život.

Svako je bio drugačiji i svako je pronašao sopstveni način da se bavi porodičnom obavezom i činjenicom njihove neizbežne veze sa Kosovom. Neki su nalazili utehu u proslavama Dana zastave, koncertima nezavisnosti u februaru, izletima i neprestanim svadbama. Ostali ih smatraju zagušujućim, te su u stalnom sukobu sa sopstvenim osećanjem pripadnosti (ili nedostatku istog) zajednici.

Ja osećam najveću sklonost prema onima koji su se vratili. Lažu kada kažu da je mladi idealizam mrtav, barem što se tiče moje generacije iz dijaspore. Vratila sam se, što je uradila i Merita, kao i ostali koje sam srela usput. Nema više velikih ciljeva za nas ovde na Kosovu — ne postoji opasnost od razaranja niti postoji spoljni neprijatelj. Sada smo tu samo mi i naše sopstvene greške kao naroda. Naša želja za žrtvovanjem, doprinosom, pomaganjem u obnavljanju (želja koja se zasniva na idealima naših roditelja i našeg detinjstva) — pa, mislim da je dobro i zdravo da se ta želja suoči sa razočarenjem. Razočarenje podrazumeva promenu, a naši prijatelji koji nikad nisu napustili Kosovo svesni su potrebe za promenom više nego što ćemo mi ikada biti.

Naši roditelji želeli su da podignu sledeću generaciju Albanaca u inostranstvu, ali oni nisu mogli predvideti šta će se s nama zbiti. Neki od njih nastaviće da šalju novac kući, mada ne kao pre. Neki od nas priljubiće se zastavi kao amajliji, a neki od nas će je se savim odreći. Neki od nas nikad se neće vratiti, a neki od nas nastaviće da se vraćaju, sa univerzitetskim diplomama u rukama. Većina nas trudiće se da pronađe tu zlatnu sredinu, da bude poput sveće koja žarko svetli u tami, koja se gubi zaslepljena ljubavlju.