Ukratko | Art

Mala revolucija u Runiku

Piše - 05.07.2018

Posle skoro 30 godina gradski Dom kulture domaćin prvog nastupa ove subote

Petrit Halilaj napušta svoju kuću rano ujutru i počinje da pozdravlja svoje susede dok se kreće prema gradskom centru tek 200 metara od njegovog porodičnog doma u Runiku. Ljudi u autopraoni pokraj puta jesu prvi koji mu požele dobar dan, dok su devojčice na putu ka školi sledeće koje to čine.

Halilaj se u februaru vratio na Kosovo sa svog uobičajenog putovanja u Berlin, pauzirajući život međunarodno priznatog savremenog umetnika da bi oživeo prostor koji je nekada bio dom najživahnijih vremena: Dom kulture u Runiku.

Do pre tri sedmice, Dom kulture je bio samo poprište smeća: 16 pikapova za otpad, da budemo precizni. Zgrada, koja je trenutno pod upravom Kosovske agencije za privatizaciju, praktično je bila u ruševinama; veliki deo krova je nestao, nekoliko zidova je uništeno, dok na podu nije ostalo ništa sem zemlje. Drvo je poraslo na mestu na kom su se nekada nalazili pozorište i redovi drvenih sedišta.

Međutim, ovaj kulturni prostor sada oživljava zahvaljujući ljudima iz grada. U subotu (7. jul) u 21.00, tamo će se održati prva predstava u skoro dve decenije, „Shkrepëtima“, što je pozorišni nastup koji je stvorio i režirao Halilaj. Ovaj nastup je proizvod petomesečnog istraživanja o kulturnoj istoriji ovog prostora i njegovom značaju za stanovnike Runika i okružnih sela, što je nešto što je izveo tim ljudi predvođen ovim umetnikom.

Petrit Halilaj se vratio u Runik u februaru da bi kreirao „Shkrepëtima“, performans koji će se održati u napuštenom gradskom Domu kulture. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

U prevodu ‘blesak’, ‘munja’ ili ‘iznenadno i intenzivno osećanje’, projekat „Shkrepëtima“ je rođen da bi jednu zajednicu vratio u život, kao i jednu zgradu. Izgrađen pedesetih godina prošlog veka, Dom kulture u Runiku čuva jednostavnu strukturu iz komunističke ere, sa tek jednim spratom u obliku slova T. Tu se nekada nalazilo pozorište i bioskop, biblioteka sa 12.000 knjiga i zadruga.

Posebno tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, ovaj prostor je ugostio predstave i koncerte. Međutim, devedesetih godina je ostao napušten, kada su cenzura i represija postali učestala karakteristika života u ovom gradu, kao što je bio slučaj na Kosovu. Prostor je postao napušten i na kraju uništen, što je stanje u kom se i dan-danas nalazi.

Za subotnji događaj, Halilaj je napisao sasvim novu predstavu sa fragmentima iz klasičnih predstava koje su izvođene u Domu kulture u prošlosti, uključujući „Toka Jone“ („Naša zemlja“), „Cuca e Maleve“ (Planinska curica), „Nita“ i „Hakmarrja“ („Osveta“). Više od 30 ljudi, uključujući profesionalne glumce, ali i bivše nastavnike, decu i stanovnike Runika, imaće uloge u predstavi koja sadrži i muzičke elemente.

Pored doprinosa ANDRRA, muzički aspekt će sadržati upotrebu okarine, što je najstariji muzički instrument sa Balkana; reč je o okarini koja datira iz Kamenog doba i koja je otkrivena u Runiku. „To je šansa da se napiše nova priča koja narasta iz sećanja i istorije“, objašnjava Halilaj, koji je stavio naglasak na istraživanje i uspostavljanje veze između dva sveta Runika, onog iznad zemlje i onog iz istorijskog podzemlja.

Zajedno sa timom, Petrit Halilaj je preduzeo petomesečni istraživački projekat koji je obuhvatio intervjue sa bivšim nastavnicima i stanovnicima Runika i istraživanje arhivskih dokumenata kako bi se kreirao ‘portret kulture’ grada. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Halilaj se nada da će njegov portret kulture grada na kome je mnogo radio poslužiti kao poziv za buđenje. „Ovo može da promeni ovaj stav da nije vredno bilo šta ovde raditi, ili da se niko neće vratiti, da ga zauvek promeni i da počne da ga transformiše kao zgradu“, rekao je.

Za to je kreirao performans koji „ima mnogo veze sa snovima, sa osobom koja želi nešto više i koja se protivi tradiciji i različitim izazovima kako bi nešto ostvarila“. Zaista, isečci izabrane predstave govore o borbi nekoga da postane nešto što nije; da premosti neku prepreku. To su priče o zabranjenoj ljubavi, krvnoj osveti, borbi protiv predrasuda i izdizanju iznad predrasuda.

U sprovođenju ovog projekta, Halilaj je hteo „da razume šta je to javni prostor u mestu iz koga je i sam i kako se prema njemu ophodimo, te šta to nama znači“. Kao gej muškarac, njegova motivacija je podstaknuta učešćem na prvoj paradi ponosa LGBT zajednice na Kosovu koja je održana u oktobru prošle godine, što je novi način doživljavanja javnog prostora u njegovoj zemlji.

Odnos između javnog i privatnog prostora ima dodatnu važnost, rekao je, jer su to prostori za izražavanje uslovljeni i oblikovani mnogim slojevima, uključujući pritisak koji vrše društvo i porodica. „Ulica, javni prostor i odnos između ove dve stvari, i ovaj sudar između institucije koju nazivamo porodicom i novog sistema i života kreiranih posle rata… i dalje postoji ogromna napetost. Mislite da je nevidljiva jer zaboravljate na to, ali vas to pogodi nekako“, rekao je.

Glas grada

Da bi se izabrali fragmenti i kreirao performans, glasovi naroda Runika, predstavljeni u ovim dugim intervjuima, zauzeli su centralnu ulogu. Jedan od tih glasova pripadao je Sali Ahmetaj, ženi iz sela Radiševa koje se nalazi nedaleko od Doma kulture. Ahmetaj (rođena 1950) bila je prva nastavnica u ovom selu, kada je imala 19 godina. Kasnije je postala prva žena iz regiona Drenice koja je postala profesorka.

Naziv projekta potiče od Ahmetaj, jer je „Shkrepëtima“ ime kulturnog časopisa koji je ona sufinansirala zajedno sa nastavnicima i studentima u školi u Runiku. Časopis je proizveden na jednoj pisaćoj mašini sedamdesetih i osamdesetih godina, pa je sadržao različite vrste eseja, pesama i članaka. Bio je i vrlo povezan sa aktivnostima u Domu kulture.

Sala Ahmetaj je objavljivala časopis ‘Shkrepëtima’ tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, u čijem radu su učestvovali nastavnici i studenti iz Runika. Fotografija: Kristina (Cristina) Mari / K2.0.

„Kada pogledam to u retrospektivi, moja generacija je tada imala misiju“, kaže Ahmetaj. „Nisam bila samo nastavnica, mnogi od nas su bili i misionari. Kosovo je šezdesetih godina, u pogledu obrazovanja, kulture i drugih oblasti, bilo u potpunom mraku. Sedamdesetih godina smo počeli da napredujemo, jer je Kosovo prolazilo kroz nacionalnu renesansu. Imala sam sreću što sam deo tog talasa koji je radio sa posvećenošću bez presedana. Radili smo stvari koje baš i nisu bile naš zadatak.“

Ahmetaj se priseća kako je radila sa studentima u pozorištu, ali i kako je igrao uloge u predstavama poput „Toka Jone“ i „Hakmarrja“. „Napravili smo ovakav izbor predstava delimično zato da bismo kultivisali kritičku svest, ili u slučaju ‘Cuca e Maleve’, da bismo kultivisali znanje, posebno kada je reč o obrazovanju devojčica“, rekla je ona.

Ahmetaj, koja trenutno radi kao profesorka albanskog jezika na Univerzitetu u Prištini, priseća se prednosti toga centra, a posebno njegove biblioteke, iz koje je uzela mnoge knjige koje su je nadahnule da ispuni svoj san, da postane nastavnica.

Pogled uprt u budućnost

Druga karakteristika nastupa biće bibliotekarka iz Runika, Zenije Selmani, koja je spasila mnoge knjige iz biblioteke Doma kultura i koja pomaže da se nastavi nasleđe za sledeću generaciju u postojećoj gradskoj biblioteci. Jedna od članica te mlađe generacije, dvadesettrogodišnja Bljerta (Blerta) Haziraj, takođe je učestvovala u istraživanju koje se bavilo „Shkrepëtimom“.

„Dok sam bila mlađa, odlazili smo u džamiju, što je, takođe, bilo mesto za druženje“, objašnjava Haziraj, govoreći o Runiku sa posebnim naglaskom. „Dom kulture je bio pored i čim smo stekli radoznalnost da uđemo, pronašli smo [neke stare kostime] koji su postali razlog zbog kog smo nastavili da radimo sa pozorišnom grupom.“

Za dvadesettrogodišnju Bljertu Haziraj, novi projekat je oporavio grad, povrativši duh i odgovornost onih koji su ranije učestvovali u radu Doma kulture. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Pozorišna tradicija je kod Haziraj nastavljena u školi, pa se ona, kao i Ahmetaj, pojavila na nastupu „Toka Jone“. Međutim, u gradu više nema pozorišta. „Tada smo imali pozorište, ali nije bilo sredstava da se nastavi rad. Sada ima finansijskih sredstava, ali nemate pozorište“, rekla je. Danas ni Haziraj ni njene sestre, od kojih je većina mlađa, ne žive u Runiku. „Ovde nema ničega za mlade, oni odlaze“, rekla je.

Međutim, Haziraj od februara uviđa nešto što je opisala kao posebnu energiju u gradu, gde ljudi pokazuju kolektivni entuzijazam za vraćanje duha, ako ne zgrade, onda Doma kulture. „Ljudi koji su tada učestvovali u ovim aktivnostima sebe su smatrali misionarima koji su bili tu da bi podigli stepen društvenog, kulturnog ili ličnog identiteta. Imamo odgovornost“, izjavila je ona.

Prema mišljenju četrdesetdevetogodišnjeg Šefkija Bećirija (Shefki Beqiri), koji je proveo 10 godina u Nemačkoj i sada je vlasnik jednog od dva restorana u glavnoj gradskoj ulici, ljudi u Runiku su izgubili nadu. „Sada je sve u privatnom vlasništvu“, žali se on. Jedino privatni biznisi postoje u glavnoj ulici u Runiku, dok gomila malih kioska blokira pogled na Dom kulture, oko kog se komšije okupljaju i pričaju o njegovoj sudbini.

Šefki Bećiri veruje da u Runiku nema dovoljno javnih prostora, gde je veći deo gradskog centra privatizovan. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

„Ovo je mesto gde bismo mogli da imamo dom kulture ili park da se šetamo ili da uživamo, ali imamo samo kola, i nemamo nikakvo mesto na kom bismo nešto radili“, kaže Bećiri. „Zajednica bi trebalo nešto da uradi, ali se svi bore za svoje interese, dok Opštinu [Srbica] nije briga. Samo bi Petrit mogao da ovako nešto izdigne iz ruševina.“

Uprkos tome što veruje da su ljudi izgubili nadu, posteri i flajeri „Shkrepëtima“ jesu jedini koji ukrašavaju vrata i bar u Bećirijevom restoranu. On kaže da će zasigurno prisustvovati nastupu u subotu uveče.K

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI