Ne iznenađuje da intervenciju NATO na Kosovu 1999. kosovski Albanci pamte kao trenutak svoga oslobođenja i izvor mnogo puta ponavljane dobre volje iskazane prema SAD, UK i, generalno gledano, “Zapadu”. Nije teško, prema tome, objasniti zašto kosovski Albanci vole Zapad; teže je utvrditi da li Zapad voli Kosovo.

Kada je Berlinski zid srušen 1989, tek je nekolicina ljudi mogla da predvidi da će 10 godina kasnije uloga Zapada kao svetske supersile da bude stavljena na test na Kosovu. Dok su oči sveta bile uprte u ratove Srba, Hrvata i Bošnjaka u prvoj polovini devedesetih godina, patnja kosovskih Albanaca uporno je ignorisana. Kao što je Kristofer Hičens (Christopher Hitchens) primetio, dok se separatisti širom sveta hvale velikom podrškom međunarodne zajednice, “verovatno ne postoji nijedan pokret sa manje prijatelja nego što su to kosovski Albanci”.

Sve se to, naravno, ubrzo promenilo, i čim je NATO pokrenuo svoju Operaciju Saveznička sila, dešavanja na Kosovu poprimila su globalni značaj. Međutim, intervencija se manje ticala Kosova i Jugoslavije, a više cementiranja nespornog statusa SAD i “Zapada”. Indikativno je da je operacija bila, prema rečima generala Veslija Klarka (Wesley Clark), tadašnjeg vrhovnog komandanta NATO, ništa manje do: “…borba za budućnost NATO, za kredibilnost Sjedinjenih Država kao sile u svetskim zbivanjima”.

Najrazumniji kosovski Albanci to shvataju; kada sam ovo objašnjenje o intervenciji NATO predočio prijatelju Albancu u Prištini pre mnogo godina, on je prosto rekao: “Naravno da razumemo da se nije sve vrtelo oko nas! Ali, 1999. godine — prvi put u našoj istoriji — mi, Albanci, imali smo sreću.”

Imajući u vidu represiju koju je nad kosovskim Albancima sprovodio Miloševićev režim, tek je nekolicina upitala trupe NATO “zašto ste stvarno došli?”, jer su jurili nazad u svoje domove i sela kada su srpske snage otišle. Ipak, kako je vreme prolazilo, motivi koji se kriju iza interesa Zapada na Kosovu postali su sve evidentnije problematični.

Problem sa kosovskim imidžom

U većem delu prošlih 200 godina, imidž Kosova je bio bitniji mnogima izvan Kosova nego dobrobit naroda koji tamo živi. Kao što je uveliko poznato, ‘Kosovo i Metohija’ ima gotovo mitski prizvuk za određene Srbe; njegov značaj prevazilazi svaku materijalnu i geopolitičku vrednost i počiva, umnogome, na potentnoj simboličkoj vrednosti.

To je simbolizam koji je igrao ključnu ulogu u oživljavanju srpskog nacionalizma krajem osamdesetih godina i, na kraju, po raspadu Jugoslavije. Kosovo je od velikog značaja i za albanske nacionaliste, i to ne samo zbog uspostavljanja Prizrenske lige 1878. na tome mestu.

Ipak, od 1999, Kosovo je zadobilo važnu simboličku vrednost za Zapad; sama intervencija je bila predmet hvalospeva kao ilustracija moći i dobrotvorstva Zapada, ali značaj Kosova nije prekinut vojnom kampanjom. Kosovo je skoro 20 godina podređeno najinvazivnijim i najambicioznijim naporima za izgradnju države; ovo ratom razoreno, siromaštvom pogođeno postsocijalističko mesto — čiji je status predmet spora — trebalo je da bude transformisano u demokratsku, slobodnotržišnu, multietničku, nezavisnu državu koja će postati primer uspešnosti koja je “potrebna planeti”.

“Svakako”, moglo bi se postaviti pitanje, “ovolika pažnja i ovoliki transformativni ciljevi jesu dobra stvar?” Mnoge druge države bi zasigurno bile presrećne da dobiju pažnju kakvu je Kosovo privuklo 1999; kao što je Nelson Mandela jednom primetio: “Mi u Africi i Aziji… zavidimo spremnosti i volji dela međunarodne zajednice da interveniše i posveti resurse izgradnji Kosova.” A ipak, iako su se uslovi na terenu za većinu ljudi na Kosovu dramatično poboljšali od 1998, pažnja nemilice posvećivana Kosovu koštala je skupo.

“Kosovo i 3.000 laganih propisa na putu ka Evropi.”

Da bismo odgovorili na pitanje postavljeno na početku — “da li Zapad voli Kosovo?” — mogli bismo prvo da razmotrimo plitkost politika sprovođenih od 1999. Tokom tog perioda, možemo prepoznati niz stvari koje dosta govore o odnosu između Zapada i Kosova.

Ispoljeno je neposredno mešanje u kosovski politički sistem, na šta su brojna međunarodna tela zažmurila ili su pak optužena za umešanost u koruptivne afere i izbornu krađu. Kosovo nije postalo član NATO, pa su čak i spoljni sponzori upozoravali da Kosovo — nominalno nezavisna država — ne treba da osnuje svoju vojsku.

Kosovsko pristupanje Evropskoj uniji i dalje je malo verovatno, dok su se njegovi bliski susedi već pridružili ili približili EU. Od Kosova je u proteklih nekoliko godina traženo — neki bi rekli da je primorano — da se saglasi sa nizom politika koje suštinski podrivaju njegovu srž i suverenitet, od dogovora o granici sa Crnom Gorom do uspostavljanja Specijalizovanih veća Kosova.

Aktuelni trenutak u međunarodnoj zajednici koji favorizuje ponovno iscrtavanje kosovskih granica dodatno naglašava površnu prirodu posvećenosti kosovskom suverenitetu. Možda je, pak, najilustrativnija činjenica da su Kosovo i Belorusija jedine države zapadno od Rusije koje nemaju bezvizni režim u odnosu na EU. Iako ima razgovora da će se ovo promeniti, postoji nešto poprilično neobično u izražavanju posvećenosti dobrobiti naroda, dok taj isti narod držite podalje od svojih vrata.

Kosovo je primalac neprekidnih spoljnih dobročinstava sa Zapada, dok se od njega (Kosova) istovremeno traži da zadovolji naizgled sve veći broj standarda koji se moraju ispuniti pre nego što Kosovo može da se smatra ravnopravnim. Postoji sve jači osećaj na Kosovu da, čim se jedan niz kriterijuma ispuni, drugi se pojavljuju; to je, zaista, bilo predmet parodije Jetona Neziraja u “predstavi sa četvoro glumaca…”, gde inspektor mesnih proizvoda govori mesaru da mora da sprovede standarde EU sadržane u priručniku pod nazivom “Kosovo i 3.000 laganih propisa na putu ka Evropi”.

U praksi je teško zamisliti da će se evropske sile saglasiti da sprovedu politike koje očekuju od Kosova. Da li bi UK, na primer, ustanovila specijalni sud za procesuiranje ratnih zločina koje su počinile britanske trupe u Keniji? Da li bi se Francuska saglasila sa postojanjem suda za Alžir? Italija sa sudom za Etiopiju? Malo je verovatno.

Savremeni angažman Zapada u odnosu na Kosovo jeste ilustrativan kao istorijski trend u sklopu koga se Balkan prikazuje kao zona nasilja naseljena neprosvećenim meštanima kojima je potrebna dobročiniteljska spoljna pomoć da bi odrasli. U “Izumljivanju Ruritanije” (“Inventing Ruritania”) autorke Vesne Goldsvorti (Goldsworthy), ona opisuje Balkan kao “…lutkarsku kuću u koju ‘odrasle’ sile mogu da uđu da bi pokazale urođenicima kako da se ponašaju i gde da postave nameštaj”.

Kompromis

Očekivanja postavljena pred Kosovo deluju kao da su u funkciji činjenice da je Kosovo postalo odraz onoga kako Zapad voli da zamišlja sebe, u pogledu svojih unutrašnjih osobina i kapaciteta da sprovodi benigne transformativne projekte. U tom smislu, od Kosova se očekuje da neguje multietničnost, preduzme korake u tranzicionoj pravdi i ostvari napredak u dobroj upravi — što je sve sadržano u Ustavu Kosova koji su napisali internacionalci — jer eksterni sponzori Kosova vole da zamišljaju da je to ono što i sami poseduju.

Zato je Kosovo doživelo zanimljivi prekid između stvarnog napretka i transformativnih težnji o napretku od 1999. koje su demonstrirali spoljni akteri. Po mišljenju internacionalaca, manje je bitna stvarna situacija na Kosovu; glavno je kako to izgleda i kako se može prikazati.

Ako će Kosovo da stekne bilo kakve vrednosti, naravno, postoji potreba, pre svega ostalog, da se uvede red. U kontekstu nereda koji je bio osobina Kosova devedesetih godina, ovo se može činiti kao dobra stvar. Red je, svakako, praćen plaćanjem određene cene; prioritetizacija reda — kao sredstva za stvaranja slike napretka na Kosovu — zahteva poslušnost lokalne elite.

Cena poslušnosti koju zahtevaju meštani kojima je povereno održavanje mira, ipak, oličena je u dosluhu. Prema tome, međunarodna zajednica i lokalna elita postali su stopljeni u nešto što izgleda kao međuzavisni odnos.

Međunarodna zajednica je pokazala da ima volju da toleriše korupciju koju stvara kosovska politička elita sve dok ovi veličaju vrline transformativnih projekata internacionalaca i ostvarenog “napretka”, dok se istovremeno nude uveravanja da ne postoji nastavak otvorenog sukoba.

To je objašnjenje za voljnost elite da prihvati mere koje su joj mrske, a što je možda najbolje opisao tadašnji premijer Hašim Tači (Hashim Thaci) podržavajući uspostavljanje Specijalizovanih veća Kosova, dok je, istovremeno, opisivao taj sud kao “najveću nepravdu i uvredu koja je mogla da se učini Kosovu i njegovom narodu”.

Narod Kosova, međutim, plaća cenu ovakvog kompromisa. Narod trpi domaću korupciju i korozivni efekat koju ona ima na prosvetu, zdravstvo i infrastrukturu na Kosovu. Njemu se savetuje kako da se ponaša, da bude večno zahvalan, uprkos raznim obećanjima koja su data, ali se nisu materijalizovala. On mora da gleda kako autsajderi hvale ‘napredak’ koji su mu ovi omogućili, napredak koji ne uspeva da vidi na Kosovu, dok se pridruživanje obećanoj zemlji EU sve više čini kao fantazija.

Naslovna fotografija: Besnik Bajrami / K2.0.