Citirajući Besu Šahini i upućujući na Briselski sporazum koji se bavi Asocijacijom/Zajednicom opština sa srpskom većinom i na sporazum sa Crnom Gorom o demarkaciji granica, Eraldin Fazliupiše za K2.0 sledeće: “Vlada koristi moć međunarodne zajednice da bi vršila pritisak na svakoga, kako bi taj neko prihvatio sve sporazume”. On dodaje: “Dodatna optužba na račun dvaju sporazuma je ta da je snažna podrška koju dobijaju od međunarodne zajednice poslužila da se zaobiđu demokratske vrednosti i javna rasprava na Kosovu. Sporazumi su potpisani bez ikakve rasprave kod kuće, dolivajući frustraciju i zbunjenost o tome šta ovi sporazumi zaista sadrže”.

Otprilike sam saglasan sa ovim kritikama, ali bih voleo da tvrdim da su ova dva sporazuma daleko manje uzrok nestabilnosti nego manifestacija njegovih pravih uzroka — sasvim slučajno, ovo je bio moj doprinos Fazliuovom članku, u poređenju sa mišljenjem Šahinijeve, ali ipak pretpostavljam da se naši stavovi mnogo ne razlikuju.

Takođe, smatram da je kriza, u stvari, počela u drugoj polovini 2014, kada je mala eventualna promena u politici ugašena usled formiranja koalicione vlade LDK-PDK.

Moja početna tačka je ta da ova dva sporazuma ne deluju kao da su baš lišeni smisla, da su posebno problematični, ili da su od velike važnosti. Ništa što oni sadrže ne opravdava dugotrajnu političku krizu koja je prividno obavija.

Demarkacijom granice se izbegavaju kontroverze oko toga kuda se ta linija tačno kreće. To je dobra stvar, naravno, iako ne vidim da će Kosovo i Crna Gora zaratiti ukoliko se ovo pitanje ne reši. Isto tako, bilo da se demarkacija sprovede ili ne, granica će i dalje da bude na meti švercera.

Tačno je da postoji neslaganje o tome da li će Kosovo izgubiti teritoriju ili ne, ali ova tema je i dalje nejasna. Iz prvog pogleda, sporazumi koje je potpisala vlada izgledaju izvodljivo, dok opozicija dosad nije (koliko znam) pokazala karte koje su u suprotnosti sa onim što je iznela vlada. Problem je u tome, čini mi se, što su građani Kosova naučili da vladi ne treba verovati na reč — drugim rečima, primarni problem sporazuma je nedostatak kredibilnosti vlade koja ga je potpisala.

Drugi problem je taj što je EU sporazum uslovila viznom liberalizacijom. To je pravo Brisela i može se opravdati usled proceduralnih tehnikalija neke vrste. Ipak, konačna odluka je politička i izgledalo bi ironično da Kosovu odbiju viznu liberalizaciju iz tog razloga a ne zbog nekog drugog uslova, što je važnije; naime, da ima efikasan i poverenja vredan sistem za sprovođenje zakona.

Kada je reč o Briselskom sporazumu koji se bavi Asocijacijom/Zajednicom, počeću sa zapažanjem da je zajednica kosovskih Srba i dalje segregisana u svoje enklave; nije bilo osetljivog napretka u tom smislu u proteklih 15 godina. Nisam siguran kakvi su efekti sporazuma i pridružujem se kritikama upućenih tome kakve će koristi biti od ovog sporazuma, direktnih ili indirektnih, a kada je reč o etničkom kriterijumu vladavine u sektoru sprovođenja zakona, što je u suprotnosti sa principom ravnopravnosti.

Ipak, zajednica kosovskih Srba je pozdravila ovaj sporazum. Ako se oni nadaju da će on poboljšati njihove živote i pomoći im da budu manje marginalizovani, i ja bih pozdravio ovaj sporazum (verujući da bi se greške počinjene u pregovaračkoj sobi mogle popraviti u otvorenoj, razumnoj raspravi).

Ja ga takođe pozdravljam jer mislim da on ne stvara probleme kosovskom ustavnom poretku ili koherentnosti vladinog rada. Pravi problem leži u preterano glomaznoj decentralizaciji pravila Ahtisarijevog plana, koji je sada bespovratno deo ustava, što se primenjuje na sve opštine, ne samo na one u kojima Srbi čine većinu.

Kao što stoji u članku Kosova 2.0, pravi problem je u tome što su ovi sporazumi nametnuti. Zapad ih je nametnuo kosovskoj eliti, kao prvo, a onda ih je kosovska elita nametnula kosovskom parlamentu i glasačima na Kosovu, bez ikakve rasprave. Dakle, ovi sporazumi na svetlo donose dva uzroka nezadovoljstva: oni su proizvod zakržljale demokratije kojom politički dominiraju strane sile.

Mislim da oni koji protestuju protiv dvaju sporazuma u stvari protestuju protiv ovoga: protiv korupcije, nesposobne, neodgovorne i nedemokratske političke elite koja se rukovodi stranim silama kao što roditelji kroz život vode svoju decu, dok deca zauzvrat uživaju njihovu zaštitu. Ova dva sporazuma su povod — očigledno, dobar povod — za protestovanje zbog svih navedenih stvari koje su pravi uzrok političke nestabilnosti.

Politička dominacija stranih sila nad Kosovom jeste rezultat nedavne kosovske prošlosti, kao i odnosa u moći. Kosovo je stvoreno od strane SAD i njegovih brojnih saveznika, dok i dalje umnogočemu zavisi od njihove političke podrške. Vašington i hrišćanske demokrate koje su vladale mojom zemljom tokom Hladnog rata imali su sličan odnos, u kom je poslušnost (ali ne pokornost) dobijana u zamenu za podršku (koja je donela mnoge dobre stvari mojoj zemlji Italiji). Naravno, Hladni rat je okončan i Sjedinjenim Državama je Kosovo sada daleko manje potrebno nego što im je tada Italija trebala.

Ipak, u interesu je zapadnih sila da nastave da koriste poslušnu državu u svoje vlastite svrhe (koje su često u njihovom interesu, ali su često benigne). Od 1999, njihova politika pokazuje da su oni (a posebno Vašington) poprilično zadovoljni Kosovom koje ima manje suštine nego forme jedne demokratije, i da je to dobro sve dok je Kosovo stabilno. Ovime se sugeriše da oni (a posebno Vašington) vide Kosovo kao instrument za politike koje prevazilaze okvire ove male zemlje. I zašto bi oni odustali od jednog korisnog instrumenta, ma koliko da je mali?

Dakle, ja ne vidim kako bi Kosovo moglo da okonča političku dominaciju nad sobom. Neuravnoteženost moći predstavlja preteću prepreku. Ni EU ne može mnogo da pomogne, jer — iako je razvoj Kosova u njenom interesu — ova Unija je očigledno imala poteškoće u borbi za taj svoj interes.

Problem je u tome što su domaći kosovski problemi povezani sa tom dominacijom. Jer, zauzvrat za tu poslušnost, glavne zapadne sile su stalno podržavale kosovsku elitu — koja je i politička, i privredna i kriminalna elita — i štitile je od političke i zakonske odgovornosti. Ta elita sada već ima raširene mreže pokroviteljstva, odane glasače, državne instrumente, silu zastrašivanja koju pružaju organizacije (ili organizacija) koje su preuzele funkcije tajne bezbednosne snage SHIK (a nakon što je SHIK zvanično raspušten), kao i načine navođenja na korupciju i kooptaciju. Ovo poslednje ne bi trebalo zanemariti — setite se bivših mladih demokrata koje su postale propagandisti PDK-a, ili bistrih obrazovanih ljudi koji studiraju u inostranstvu i koji kažu da nije sve tako loše na Kosovu kako se čini.

Na sve ovo dodajte stabilnu podršku Zapada i imate odgovor na pitanje: Zašto očigledno neadekvatna elita još nije svrgnuta? Drugim rečima, zapadnjačka podrška eliti je ogromna prepreka kosovskim demokratama i prepreka koju teško da mogu sami da uklone.

Međutim, povezanost između eksternog problema i internog problema je obosmerna. Razlog tome je, kako smatram, da političke i ekonomske osnove na kojima Kosovo počiva nisu održive na duge staze, pa čak ni srednjoročno.

Ako je zaista tako, glavne zapadne sile bi imale interes — čak i gledano sa uske realističke tačke gledišta — da Kosovo izmesti na bolje osnove. Oni su videli krize u Makedoniji i na drugim mestima, pa pretpostavljam da su hteli da izbegnu nešto slično na Kosovu.

Takođe pretpostavljam da će proceniti — delimično na osnovu aktuelne krize sa ova dva sporazuma — da se u eventualnoj promeni mora uspostaviti drugačije političko vođstvo na Kosovu, ako ništa drugo, onda zato što aktuelno vođstvo uliva manje poverenja u narodu nego što to mogu najprecizniji instrumenti da izmere. Ne mislim samo da bi Kosovo trebalo da vode drugačiji ljudi — Kadri Veselji je novo lice u očima mnogih stranih posmatrača, ako ništa drugo — onda zato što nije bio često u javnosti. Ali je, takođe, potrebno vođstvo kroz veću političku konkurentnost, sve veću razumnu javnu raspravu i slobodnije izbore.

Postojala je sitna, ali ipak potencijalno vredna šansa političkih promena između juna i novembra 2014, ali su izbori LDK-a i pritisak stranih ambasada te šanse ugasili. Kosovske demokrate bi možda mogle da pomognu zapadnim silama da shvate da je to bila greška, i sa njihove tačke gledišta; da revidiraju svoju procenu o srednjoročnoj održivosti kosovskih osnova; i da promene svoju politiku u skladu sa time. To je vrlo jednostavno, jer je glavna stvar koju treba da urade — da prestanu sa pružanjem podrške aktuelnoj eliti, kako politički, tako i finansijski.

Paralelno, oni bi trebalo da izbegnu turbulenciju, ali je to lako jer kosovske demokrate nemaju razloga da isprovociraju nasilne nemire — već je elita ta koja bi to mogla da učini, da bi se zaštitila. Zapadne sile verovatno znaju gde elita drži svoje oružje i svoj novac, tako da ne bi trebalo da bude isuviše teško ućutkati je.

Ako bi se to desilo, uveren sam da bi kosovski građani mogli sami da svoju zemlju postave na put materijalnog, građanskog i političkog razvoja. Igrom slučaja, bolje političko vođstvo ne bi samo ubrzalo ekonomski i demokratski razvoj, već bi se time ostvarila i veća kredibilnost pred zapadnim silama. Neuravnoteženost u moći i ono što se desilo u nedavnoj prošlosti bi ostalo kao činjenica, ali bi Kosovo dobilo veće poštovanje kod tih sila.

Ako se to ne desi, čisto sumnjam da će se Kosovo dovoljno brzo razvijati da izbegne neku krizu, ako ostane dovoljno prostora za političke interese, ili za odlučniji okret ka blažem i oligopolističkom obliku autokratije. U svakom slučaju, Kosovom će i dalje dominirati pet — možda četiri, ili čak tri — ambasadora.

Osim toga, imam samo jedan predlog: Neka oni koji se protive Briselskom sporazumu kažu šta predlažu kako bi se umanjila marginalizacija srpske zajednice (i drugih manjina na Kosovu). Bojim se da horizontalne politike neće biti dovoljne, jer za njih treba vremena; pre svega, zato što i kosovski Srbi pate zbog nezaposlenosti, slabe vladavine prava i zakržljale demokratije, kao i svi ostali, dok su oni (Srbi, prim. prev.) dodatno ozbiljno marginalizovani.

Dakle, ako nećemo Briselski sporazum, šta ćemo onda? Možda bi trebalo otpočeti plodonosnu raspravu među građanima Kosova o tome kako da se pozabave ovim državnim problemom; takva diskusija bi birokratama u Prištini i Briselu pružila prekopotrebne, nove i bolje ideje.

Fotografije: Fikret Ahmeti / K2.0