majlinda Hoxha,Uta Ibrahimi
Jedan na jedan | Ambijent

Uta Ibrahimi: Naporno putovanje preko Himalaja nateralo me je da shvatim kako smo mi ljudi maleni

Piše - 11.02.2017

Autdor entuzijastkinja govori o testiranju sebe do krajnjih granica tako što se izlaže opasnim padovima, bolesti od visina i neustrašivim jetijima!

Pre penjanja, biciklizma i alpinizma, i pre nego što je postala “planinska vila”, Uta Ibrahimi je provela 12 godina radeći u marketingu. Verovatno zbog ličnosti, snage i volje ove tridesettrogodišnjakinje da stvari uradi onako kako treba i zbog toga što ima karakter koji ne zadržava ništa za sebe, ona je bila direktorka menadžmenta u jednoj od najvećih marketinških kompanija na Kosovu.

Onda, odjednom, pre šest godina, dok je bila na izletu sa “strika-Baškimom”, otkrila je radost aktivnosti na otvorenom i radost toga kada se sjedinite a prirodom. Posle toga, ona je stupila u kontakt sa grupama koje se bave planinarstvom i počela je da učestvuje dvaput mesečno, onda četiri puta mesečno, a potom se kući nije vraćala po dve do tri nedelje, šetkajući se svojim biciklom preko svih regionalnih planina.

Ona je svoj posao u marketingu napustila za sva vremena i njen život je preobraćen. Posle nekog vremena, osnovala je sopstvenu kompaniju, organizujući planinarske izlete u regionalnim područjima, pa je postala jedna od retkih Albanki koja ovo radi kao zanimanje. Planine su postale njen život i njena ljubav.

Spisak planina na koje se Ibrahimi popela izgleda na enciklopedijsku odrednicu za najpoznatije evropske vrhove: najviši francuski vrh Monblan (4.880m) je osvojila kao prva Albanka koja je dospela na vrh; Musala (2.925m) u Bugarskoj; ‘dom grčkih bogova’ Olimp (2.918m), solo zimska ekspedicija na najviši vrh Slovenije, Triglav (2.863m); i turski vrhovi Ercijes (3.200m), Hasan (3.200m) i Emler (3.700m). Ona se pela i na mnogo veće planine blizu doma; Jezerce (2.694m) i Korabi (2.764m) u Albaniji i Titov Vrv (2.754m) u Makedoniji — usponi Đeravice (2.656m), sve je ovo postala tolika rutina kao kada većina ljudi ide na bazen.

Over the past six years Uta Ibrahimi has scaled some of Europe’s most iconic peaks. Photo courtesy of Uta Ibrahimi.

U prethodnih šest godina, Uta Ibrahimi se popela na najviše evropske vrhove. Zasluga za fotografiju: Uta Ibrahimi

Ibrahimi je u decembru napustila evropske vence i uputila se da izazove sebe na moćnim Himalajima, na venac koji se prostire preko pet država (Butan, Indija, Nepal, Kina i Pakistan) i koji se ‘hvali’ nekim od najviših svetskih vrhova, uključujući i najveći vrh — Mont Everest (8.848m).

Za vreme četvoronedeljnog izleta u Nepalu, kao deo projekta “Albanke na Himalajima” koji je sprovodilo Alpsko-turističko udruženje Dajti, Ibrahimi i njen nepalski vodič Tendi Šerpa prešao je mnogo više vrhove od onih na koje se ona navikla: vrh Jalung (5.700m), vrh Nurbu (5.800m) i vrh Ramdung (5.925m). Cilj ovog putovanja je bio da se unapredi planinski fitnes i da se aklimatizuju na visinu i uslove; u budućim fazama projekta — koji će trajati godinu i po dana — ona će se vratiti na Himalaje da se popne na još više vrhove.

Klima na Himalajima se kretala od tropske u podnožju planina do trajnog leda i snega na vrhovima, temperatura je padala što je više visina rasla. Za vreme njenog putovanja, bilo je vremena kada je temperatura padala i do -15 stepeni Celzijusovih.
Tokom tri nedelje planinarenja, Ibrahimi je bila puna strahopoštovanja zbog onoga što je videla oko sebe, primetivši da je sve bilo “drugačije boje”. Ona smatra da je ovo njeno putovanje bilo duhovno putovanje; žena u prirodi koja se oseća minorno dok je priroda beskrajna — okolina koja od čoveka čini skromnog i mudrog.

Uta Ibrahimi — pictured here with her Himalayan guide Tendi Sherpa — scaled peaks approaching 6,000 above sea level on her recent trip to Nepal. Photo courtesy of Uta Ibrahimi.

Uta Ibrahimi — uslikana sa himalajskim vodičom Tendijem Šerpom — pela se na vrhove koji su blizu 6.000 metara iznad nivoa mora na svom nedavnom putovanju u Nepal. Zasluga za fotografiju: Uta Ibrahimi.

Nakon što se prošlog meseca vratila na Kosovo, K2.0 se sastalo s Ibrahimi na ručku u prištinskom popularnom kafiću Dit’ e Nat’. Isključivo vegetarijanski jelovnik ju je podsetio da je, posle dugih godina vegetarijanstva, ponovo postala mesojed, nakon što joj je doktor rekao da ima nedostatak vitamina i da mora nešto da uradi s tim ako namerava da nastavi da planinari.

Uta Ibrahimi: Ponekad se loše osećam, jer sam pogazila svoje principe… Na Himalajima sam jela neko [meso].

K2.0: Koja hrana je tamo bila najzastupljenija?
Jedan od specijaliteta: Dal-bhat.

Dal-bhat je tanjir pun pirinča. Dal je njihova reč za sočivo, a bhat za pirinač. Bio je još jedan tanjir. Pirinač je bio na glavnom tanjiru i pečeni krompir sa karijem i nekim drugim stvarima — biljem i ostalim što su uzimali iz prirode.

Onda bi uzeli ovaj tanjir sočiva i dodali na njega pirinač, a onda smo to pomešali i jeli rukama. To je njihov specijalitet, ono što svakodnevno jedu.

I u tome nije bilo mesa?

Zavisi. Postojalo je selo na 2.800 metara iznad nivoa mora u kom se služio njihov Dal-bhat. Sve do toga sela, oni su jeli meso. Sela su tamo raširena na do 4.200 metara iznad nivoa mora. To je najviša visina na kojoj su ljudi živeli. Od 2.800 nagore, u svim selima su ljudi bili vegetarijanci.

Vegetarijanci iz uverenja?

Ne zato što nisu hteli da jedu meso. Oni ga prosto nisu imali. Njihov život je zavisio od njihove lokacije. Bilo je sedam sela koja nisu imala ni struju. Nisu imala ni dobro asfaltirane puteve.

Da li su vam torbe bile teške?

Moja torba je imala oko 15-16kg. Ali smo, osim vodiča, imali i nosače; to su mladići koji su plaćeni da nam nose torbe.

Oni su s vama sve vreme?

Sve do jednog mesta. Oni su bili s nama dok smo stigli na 5.000 metara iznad nivoa mora, a onda smo išli sami. Dospeli smo u kampove. Jedan na 5.300 metara i jedan na 5.700 metara iznad nivoa mora. U ova dva trenutka smo bili sami, jer su se ostali vratili dole.

Kako je, praktično govoreći, teklo penjanje?

Sve vreme smo zastajkivali po selima duž naše trase. Šetali bismo se, a onda bismo spavali u najbližem selu kada bismo prešli još 2.000 metara.

Poslednje selo u kom smo zastali je Na. Tamo smo ostali četiri dana. To je bila naša baza na 4.200 metara. Tamo smo se penjali po stenama. Jednog dana smo, na primer, prešli 4.900 metara, a onda smo se vratili dole i spavali u selu.

Sledećeg dana smo se uputili ka drugom vrhu. Peli smo se po ledu. Koristili smo kanap i drugu opremu. Imali smo bazu, nešto kao kamp ili kuću.

The last village Ibrahimi stayed in on her three week trek was Na, where she met a local man who had climbed Mount Everest on 12 occasions. Photo courtesy of Uta Ibrahimi.

Poslednje selo u kom je Ibrahimi boravila na svom tronedeljnom putovanju je bilo Na, gde se upoznala sa jednim lokalcem koji se 12 puta peo na Mont Everest. Zasluga za fotografiju: Uta Ibrahimi.

Kako je visina uticala na vas? Da li je putovanje bilo zamarajuće na tim visinama?

Stvar sa penjanjem je da često možete da se šetate do 2.000 metara — penjete se od 4.000 do 6.000 metara iznad nivoa mora. To možete da uradite kada ste fizički spremni. Ipak, to je vrlo problematično, jer čovek ima glavobolje i groznicu kada se vrati dole… jer su naša tela prilagođena na druge stvari. Kada pređemo 3.000 metara, onda počinjemo da to primećujemo, jer nam naša tela govore da je nešto drugačije — ne pogrešno, samo drugačije.

Dakle, treba svome telu da date vremena da se prilagodi na novu visinu. Zato smo mi prvih nekoliko večeri ostali na 4.000 metara iznad nivoa mora. A potom još dve ili tri noći na 5.000 metara.

Dovoljno je da čoveku uzmete telefon na tri sata, pa će se uzbuditi...

Da li možete malo da objasnite kako teče proces prilagođavanja toj okolini?

Zadržala sam se na planinama na oko 6.000 metara iznad nivoa mora i tamo ću otići na još par 6.000, 6.500 i par drugih. Ostaću tamo tri meseca i treniraću nešto.

Htela sam unapred da saznam kako bi se moje telo osećalo na toj visini. Jer, ne možete da pređete 7.000 metara, a da prvo ne probate 6.000. Nije samo stvar u tome kako vaše telo reaguje na tu visinu.

Postoji još nekoliko osnovnih stvari koje morate da isprobate pre toga. Na primer, tri nedelje na planinama bez struje, bez tuširanja, sa istom odećom, noseći sopstvenu odeću sve vreme, vaša težina, vaša hrana…

Ljudi mi govore, “ma daj, super si se provela te tri nedelje”. Ipak, dovoljno je da čoveku oduzmete telefon na tri sata, pa će se uzbuditi. Zamislite da ste od svega udaljeni na tri nedelje. Daleko od Interneta, pa čak i telefona i struje. Bez stvari koje svakodnevno koristite.

Da li je tronedeljni boravak tamo bio preteran?

Ne, ali trećeg dana, kada smo dospeli u jedno selo, počela sam da se brinem što ću tamo ostati tri nedelje. Nije stvar u tome da sam bila fizički umorena — bila sam poprilično dobro pripremljena u tom smislu — već u tome što mi je nedostajala moja svakodnevna rutina, moji prijatelji i moja porodica, i bila sam sama sa svojim vodičem… dvoje nosača su uvek bila dalje nazad i nisu komunicirali sa nama, jer ne govore engleski.

Upoznala sam meštane u selima, ali su mi ipak nedostajali moji prijatelji i moja porodica. Ovi su bili vrlo fini. Pozdravljali su nas rekavši “Namaste”  [pozdrav iskazivanja poštovanja u Nepalu i Indiji koji se grubo prevodi kao “klanjam ti se”]. Iskazivali su nam ljubav, ali nije bilo prostora za razgovor s njima, jer nisu govorili engleski.

After initially missing friends and family at home, Ibrahimi says she quickly adapted to her surroundings. Photo courtesy of Uta Ibrahimi.

Iako su joj na početku nedostajali prijatelji i porodica kod kuće, Ibrahimi kaže da se ubrzo prilagodila svojoj okolini. Zasluga za fotografije: Uta Ibrahimi.

Ipak, posle prvih nekoliko dana, stvari su počele da se menjaju. Nisam više razmišljala o kući, niti o mojoj rutini, ni o bilo čemu drugom.

Ja sam se prilagodila i nije mi smetalo što se duže vreme nisam okupala. Nije mi ni smetalo što nisam imala vlažne maramice. Tri nedelje se nismo umivali ni tuširali. Samo bismo se, s vremena na vreme, umivali snegom.

Kakvi su bili uslovi? Vreme, teren, itd.

Stvarno je bilo hladno. Dve večeri je bilo dosta vetra u kampu. Bilo je poprilično zastrašujuće, jer smo se nalazili na visini od 5.700 metara iznad nivoa mora na glečerima. U neposrednoj blizini su se nalazile dve pukotine na glečerima, jedna ispod nas i jedna iznad nas. Ja sam razmišljala o tome kako bi vetar mogao da nas oduva u jednu od ovih pukotina. One su bile ogromne, duboke rupe koje su zadirale u glečere.

Ovo je bio deo mog treninga, shvatala sam kako da tumačim teren. Pored snega koji je nedavno pao, sve je opasnije, jer se pukotine ne mogu videti. Ali kada smo bili tamo, nije padao sneg, pa nije bilo preterano opasno. Obično se na takvim mestima, na Himalajima i u Evropi, nalaze glečeri, pa vam treba dvoje ljudi koji bi bili vezani jedno za drugo, da bi, ako jedan padne, drugi mogao da ga spase.

Rekli ste da je ovo bilo i vaše duhovno putovanje…

Da. Dolina Rolvaling je bila jedno od mesta na kojim se budizam u 17. veku zaista razvijao. To je bilo nešto kao tajnovito mesto. U ovoj dolini se nalazilo nekoliko sela. Jedno selo je imalo po tri kuće i hram. Hramovi su se obično nalazili vrlo visoko u brdima.

Sve što sam videla je bilo milionima puta veće od mene i moje snage i mojih slabosti. Bilo je duhovno umirujuće i pročišćujuće.

Postojala je neka energija, a posebno u tom selu. Koliko god da sam ga volela, htela sam i da iz njega pobegnem. Oni su pričali o Jetiju; verovali su da postoji krupni, beli čovek. Nisu bili sigurni da li je reč o muškarcu. Nikada ga nisu videli, ali su čuli za njega i bojali ga se — oni su verovali u njega. I ja sam kasnije počela da verujem.

Kada smo napustili selo i dostigli 5.000 metara iznad nivoa mora, to je bio prvi put da smo spavali u šatorima. Do tada smo spavali po kućama. Zaista je postojala određena energija u tom mestu. To me je osnažilo, jer je pridavalo osećaj da postoje stvari važnije od čoveka. Himalaji su me naterali da shvatim kako smo mi ljudi mala bića, dok je sve što nas okružuje prilično masivno. Sve što sam videla je bilo milionima puta veće od mene i moje snage i mojih slabosti. Bilo je duhovno umirujuće i pročišćujuće. Tu imate priliku da razmislite o sebi i uvidite da je sve u redu. Mirno.

Bilo je mnogo uništenih kuća koje su se urušile od zemljotresa [2015]. Bilo je ljudi koji su u to vreme umrli, a mnoga sela otada nemaju struju. Posebno nekoliko poslednjih sela [dok se penjete].

Himalaji su bili drugačije boje — sve je bilo. Zemlja, priroda, nebo…

At the end of her trip, locals in Na village presented Uta with a scarf or 'khata,' which symbolizes purity and compassion and is traditionally presented to people when they have climbed a mountain in Nepal. Photo courtesy of Uta Ibrahimi.

Na kraju svog putovanja, meštani u selu Na poklonili su Uti šal od ‘khata’ koji simboliše čistoću i saosećanje i tradicionalno se uručuje ljudima koji su se uspinjali planinama u Nepalu. Zasluga za fotografiju: Uta Ibrahimi.

Kako ste odlučili da posetite Himalaje?

Džim (Begeja, planinar iz Albanije) me je pozvao… to je deo projekta pod imenom “Albanke na Himalajima”. On je pratio rad žena kako bi video koja je dorasla zadatku da uspe da obavi ovo putovanje. On je i sam bio planinar, pa tako zna koja je važnost razvitka planinarenja kod kuće. Takođe zna koliko je važno promovisati Albanke širom sveta — mislim na žene sa Kosova i iz Albanije. Svima sam tamo pričala o našoj zemlji.

Kada sam dobila svoju licencu, Kosovo nije bilo na spisku država koji sastavlja institucija koja izdaje licence. U Nepalu ne možete da planinarite bez vize od države. Morate da uzmete licencu i da platite. Međutim, Kosovo nije bilo deo sistema.

Projekat se nije ticao samo mene, već razvitka planinarenja u našem regionu i promovisanja naših zemalja, i tu ne mislim samo na Kosovo jer je projekat iz Albanije. To je projekat koji su oni inicirali i finansirali.

"Ako imate san, možete da ga ostvarite, samo morate naporno da radite."

Projekat je u toku. Ima nekoliko vrhova na koje želimo da se popnemo u sledećih 18 meseci.

Meni je ovaj projekat bio ostvarenje sna. Kaže se da smo jači kada nas ima više. Meni je ovo iskustvo još jednom pokazalo da čovek može i sam da ostvari mnoge stvari.

Ako imate san, možete da ga ostvarite, samo morate naporno da radite. Ljudi ne bi trebalo da se boje. Trebalo bi da rade ono što moraju i trebalo bi da budu glasni u onome što im je važno. Ja, na primer, time što sam glasna i time što sam ponosna na sebe i na stvari koje radim, uspela sam da uradim ove stvari. Nisam deo neke glupave grupe koja smatra da bi žene trebalo da ućute i da slušaju šta im se kaže.

Planinarenje je postalo nekakav trend u našem delu sveta. Mnogi ljudi su ga isprobali makar jednom. Neki odustaju, neki imaju moć i želju da nastave dalje. Šta bi bio vaš savet onima koji vole planinarenje, koji smatraju da je ono nešto više od hobija?

Mnogi ljudi smatraju da je odlazak u planine fizički posao, pretežak i misle da ne umeju da planinare… svi misle da je prevelik zalogaj. Svi misle da nemaju dovoljno vremena. Ali je to meni promenilo život. Ja sam uvek bila atletski usmerena. Ipak, bilo je jedno vreme kada sam prestala da se bavim sportom i počela da se zabavljam po klubovima, što je takođe bilo vrlo lepo. Onda sam počela da razmišljam o tome kako neću svoj život protraćim ako počnem da planinarim, da budem u prirodi, da se sjedinim sa njom.

Kada ste bliski sa prirodom, onda ste i sebi bliski. Sada svako ima šansu da jednom nedeljno ili jednom mesečno ode na planinarenje. Ima dosta prilika za to. Ranije je to bilo teže. Sada postoje klubovi koji organizuju takve stvari.

Ali čak iako ne želite da se pridružite nekom klubu, sada je lako da planinarite sa svojim prijateljima, jer postoje staze i karte. Volja naroda da se time bavi raste, infrastruktura se gradi, pa tako postoje mnoge kompanije i mnogi klubovi koji rade na pravljenju staza i karti. Dakle,  u budućnosti, možda za godinu dana, imaćemo karte na prodaju čak i po kafićima.K

Photo courtesy of Uta Ibrahimi.

Ovaj razgovor je uređen radi njegove dužine i jasnoće

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI