Perspektive | Politika

Vučićevo spominjanje Miloševića nije marginalno — u tome je celi problem

Piše - 11.09.2018

Napredak zahteva više od šovinizma kamufliranog u omekšanu retoriku.

“Vučiću zabranjena poseta Banjama posle barikade koju su postavili građani Kosova”

‘Nakon što su ga blokirali kosovski Albanci koji zahtevaju izvinjenje za ratne zločine, srpski predsednik pozdravlja Miloševića kao velikog srpskog vođu sa dobrim namerama, ali lošim rezultatima.’

Tako je o dvodnevnoj poseti srpskog predsednika Aleksandra Vučića Kosovu moglo da se izveštava na dva načina. Ipak, takva tačka gledišta ne samo da je izostala, već je delovala nezgodno.

Imajući u vidu nedavne kontroverzne ideje o “razmeni teritorija”, kao i Vučićevo otkazivanje poslednjeg briselskog sastanka u petak, pažnja je više bila uperena ka tome da li je ‘konačni sporazum’ između Kosova i Srbije i dalje neizbežna, izvodljiva opcija.

Dakle, u međunarodnim političkim krugovima i u medijima, fokus je, uglavnom, ostao na tome kako su kosovske vlasti zabranile Vučiću da prođe do sela Banje nakon što su lokalni meštani postavili barikadu u Drenici, regionu koji je posebno bio pogođen u ratu 1998-99. Zajedno sa ratnim veteranima, meštani su protestovali noseći transparente i banere sa sledećim porukama: “Moraš da se izviniš za zločine” i “Vučić neće proći”.

Međunarodni mediji nisu razumeli jednu stvar — činjenicu da je Vučiću onemogućeno da poseti delove Kosova kao znak aktuelnih napetosti. Ipak, ono što podgreva ovakve “tenzije između dvaju balkanskih neprijatelja” nisu samo barikade.

Reč je o poricanju svirepe prošlosti, koja postoji u sadašnjem kontekstu nastavljene jingoističke politike i pozicije Srbije prema Kosovu. Oni bi mogli da promene svoj oblik, ali ne i suštinu.

Ako posmatramo samo okvir od prošlih 10 godina od proglašenja kosovske nezavisnosti, stav Srbije nije bio samo odbijanje da prizna Kosovo. Umesto toga, konsekutivne vlade u Beogradu u više navrata su blokirale, naudile, sprečavale, klevetale državu Kosovo — građane. Ako je Srbija uspevala makar u nečemu da ograniči građane Kosova u njihovim težnjama, to je nešto što je slavljeno kao pobeda i slava srpske vlade.

Ovi napori su nastavljeni, a ne samo uprkos dijalogu pod posredstvom Brisela radi “normalizovanja odnosa”, već i u okviru samog procesa. Štaviše, ovi razgovori su bili ukrašeni legitimizovanim nacionalizmom u proteklih šest godina sa Vučićem kao šefom delegacije srpske vlade.

Nije da odnosi između dveju država postaju 'normalizovani'. Umesto toga, ono što se normalizuje jeste kršenje prava, selektivna interpretacija Briselskih sporazuma i klevetnički diskurs.

Bilo je, na primer, kontinuiranih slavljeničkih poduhvata Srbije koji veličaju tvrdnju da su neke države povukle priznanje Kosova, pozdravljajući ovakvo činjenje kao osvojene poene u njihovoj borbi protiv kosovske države. Ili klevetnička kampanja lobiranja protiv članstva Kosova u Unesku (UNESCO) 2015. — na osnovu premise da su svi kosovski Albanci teroristi — iako su se dve strane obavezale da neće blokirati jedna drugu na putu ka EU na temelju “dobrosusedskih odnosa”. Apsurdno je što se od građana Kosova očekuje da prosto prihvate široku legitimizaciju agresivnog lobiranja Srbije da članstvo u Unesku — kao telu UN-a — nije direktno povezano sa pristupanjem EU.

Svake godine otkako je dijalog počeo, bilo je incidenata u kojima su građani kosovski Albanci ili grupe kosovskih Albanaca bili namerno držani satima na granici ili im je uskraćen ulazak u Srbiju; iako je Sporazum o slobodi kretanja potpisan još 2011., početkom ove godine, kosovskom karate timu je onemogućemo da učestvuje na Evropskom karate prvenstvu u Novom Sadu.

Dakle, nije da odnosi između dveju država postaju ‘normalizovani’. Umesto toga, ono što se normalizuje jeste kršenje prava, selektivna interpretacija Briselskih sporazuma i klevetnički diskurs. Sve vreme se očekuje da ih građani Kosova tolerišu i prihvate kao takve — u ime nekog takozvanog napretka, stabilnosti ili predstojećeg mira.

S jedne strane, ovo je i rezultat rada kosovskog političkog vođstva. Ne samo da ono nije ušlo i kretalo se ovim sedmogodišnjim procesom bez dostizanja ciljeva ili sprovođenja strategije. Ono je, u celini gledano, bilo neuspešno kada je trebalo da se diskutuje o pitanju preostalih 1.647 nestalih osoba, a kamoli da se zalaže da Srbija prihvati svoju ulogu kao primarnog agresora u ratu.

Na svojoj fejsbuk-stranici preko vikenda, predsednik Hašim Tači (Hashim Thaci), glavni lider kosovske delegacije u dijalogu, napisao je kako ova blokada “pokazuje da su bol i rane iz rata i dalje sveži”, ali da Kosovo i Srbija teže tome da poprave odnose, “da nam protesti i blokiranje puta ne pomažu u tome”. Dok je većina građana Kosova postala naviknuta na ovakvo učtivo baljezganje, za nekoga ko bi trebalo da predstavlja narod, ova svojevoljna slepoća na prave probleme jeste još jedan znak da on nije taj koji treba da vodi ovaj proces.

Prvobitno ignorisanje Vučićeve hvale upućene Miloševiću kao "velikom srpskom vođi" znači da EU sama odlučuje o tome kada će prozvati druge koji veličaju genocidaške lidere.

S druge strane, EU već dugo pokazuje da, kada je reč o ovom regionu, autokrate i ‘stabilokratija’ će, generalno gledano, ako ne uvek, biti u prvom planu u odnosu na probleme građana ili suštinski sadržaj demokratije. Kabinet visoke predstavnice EU, posrednika dijaloga između Kosova i Srbije od 2013, citiran je da izražava “žaljenje” zbog otkazivanja posete Vučića Banjama. Njihov komentar je bio da, dok se poseta “održavala u mirnoj atmosferi i uz punu podršku vlasti… obični građani su zabarakadirali put ka Banjama”.

Ovakva izjava ima za cilj da liši građane osećaja njihovog prava da iskažu da postoje, dok se istovremeno upućuju instrukcije kako bi ‘pravi građanin trebalo da se ponaša’.

Dakle, u suštini, koje su vrednosti EU? Da li su one u korist slobode mišljenja, izražavanja i govora? Ili, kada je to prigodno, ovi elementi postaju višak koji se može prikriti? Kakve su vrednosti EU u odnosu na ovaj region i posebno u dijalogu između Kosova i Srbije? Da li su to samo prazna obećanja o tranzicionoj pravdi? Ili je Srbija postala produžena ruka EU sa liderom koji se u svom diskursu — kao i u svojoj unutrašnjoj državnoj politici — naginje ka mađarskom ksenofobičnom i populističkom premijeru Viktoru Orbanu, koji je lider zemlje susedne Srbiji?

Prvobitno ignorisanje Vučićeve hvale upućene Miloševiću kao “velikom srpskom vođi”, reagujući samo onda kada se od nje traži odgovor, znači da EU sama odlučuje, u zavisnosti od toga da li joj to odgovara, o tome kada će prozvati druge koji veličaju genocidaške lidere, a kada neće. Čak i tada, odgovor Maje Kocijančič, portparolke EU za strane poslove i bezbednosnu politiku, nije se direktno i nedvosmisleno usprotivio Vučiću, već se u njemu uopšteno pominje da bi trebalo odbaciti i prevazići politiku prošlosti.

Kada je Vučić avgusta meseca izjavio da će prilikom posete Kosovu, 9. septembra, održati ‘politički govor svoga života’, skoro je istog trenutka nastalo iščekivanje o tome da li će taj govor imati sličnosti sa zloglasnim obraćanjem Miloševića 1989. na Gazimestanu.

Vučić je uradio mnogo više od toga.

Jun 28, 1989, Gazimestan, Milošević: “Šest vekova kasnije, danas smo ponovo u bitkama i suočavamo se sa bitkama. To nisu oružane bitke, iako takve [bitke] nisu još isključene.

Septembar 9, 2018, Severna Mitrovica, Vučić: “Milošević je bio veliki srpski vođa, njegove namere su bile najbolje, ali su za nas rezultati bili mnogo gori.”

Vučić je isključio oružje i oruđe kao rešenje, ali je iskoristio sinonim u ovom regionu za genocid, etničko čišćenje i masovno silovanje — Slobodana Miloševića — kako bi učinio da ljudi shvate njegovu poruku.

Vučićeva izjava nije samo još jedan pokušaj istorijskog revizionizma. Kao što nije samo još jedan dokaz negiranja srpske države da prizna nepočinstva koja su u njeno ime počinjena.

U svom govoru 1989. na Gazimestanu, Milošević je potvrdio svoj nacionalistički politički projekat i pokrenuo kampanju etničkog čišćenja koja je sprovedena širom Jugoslavije. U samo jednoj deceniji, oko 150.000 smrtnih slučajeva je izbrojeno na Kosovu, u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj; na Kosovu je bilo 10.000 ubijenih civila, oko jedan milion deportovanih i hiljade neispričanih priča o silovanju.

Dakle, vredi ponoviti, jer ovo nije nešto što se čoveku omakne. Skoro tri decenije kasnije, Vučić kaže: “Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolje, ali su nam rezultati bili mnogo lošiji.

Ovo bi moralo da bude glavna vest i mora se ponavljati — jer napetosti i sukob ne nastaju tek onako, bez razloga. Oni imaju svoju prošlost i svoj kontekst. I dok bi neki mogli da razmišljaju da je ova deklaracija nekako bila zagubljena među ‘drugim, obećavajućim, progresivnim’ stvarima koje je Vučić, možda, rekao, oni sebe na taj način samo zaluđuju.

Jer, Vučićeva izjava nije samo još jedan pokušaj istorijskog revizionizma. Kao što nije samo još jedan dokaz negiranja srpske države da prizna nepočinstva koja su u njeno ime počinjena.

To je jasna indikacija i jasno predskazanje toga kako on namerava da nastavi da vlada, posebno u pogledu procesa “normalizacije”. Sve dok ne postoji kolektivno priznanje srpskog društva — ne samo distanciranje, već priznavanje i prihvatanje prošlosti — onda je politička i društvena odgovornost drugih da ovakvo ponašanje potkažu.

Pre neki dan sam čula frazu: “Mir nije samo odsustvo rata, to je prisustvo pravde.”

Ovo je svakako istinito za region — sada više nego ikada ranije.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI