U detalje | Kultura

Život posle ponoći

Piše - 14.06.2017

Prvobitni prištinski začetnici žurki pričaju o klubskoj sceni ovoga grada nekada i sada.<b> </b>

Bilo je oko 10 ujutru kada je Jehone Ferati, ili di-džej Jehone za svoje obožavatelje, završila nastup koji je počeo oko 1 ujutru. Ove godine se retko pojavljivala na bini, jer je uzela pauzu od nastupa, što je razlog zbog kog je ovaj nastup u prištinskom klubu ‘Banhof’ “došao iz srca”, i trajao do kasno ujutro. Jehonina publika je cenila ovaj nastup, a zabava je nastavljena još čitavih sat vremena nakon njenog seta, sve dok se ‘Banhof’ nije konačno zatvorio.

Ovaj mali klub može da primi nešto više od 100 tela u formatu sardina i ima trem na koji ljudi izlaze po malo svežeg vazduha, ćaskanje i piće. Tamo često možete naići na strance koji lutaju unaokolo, uključujući Berlince. Ipak, kao što je Dž.R.R. Tolkin rekao, “nisu izgubljeni svi koji lutaju”, i ovi mladi su došli s ciljem da iskuse klubsku scenu Prištine koja se razvija u proteklih 17 godina.

Scena je uspostavljena u često mitologizovanim vremenima krajem 1999. i početkom dvehiljaditih. Kako bi stekli osećaj o toj nezaboravnoj eri i razgovarali o promenama na prištinskoj klubskoj sceni, K2.0 se sastao sa ključnim ličnostima tih posleratnih dešavanja, sa di-džejevima, vlasnicima klubova i publikom.

Driton Plana, poznatiji kao Toton, bio je obožavalac metala krajem devedesetih, ali se polako kretao ka elektronskoj muzici i pomogao iz svoje di-džejevske kabine u formiranju prištinske klubske scene. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Počeci

Svi znaju Dritona Planu kao Totona. On je dugokosi di-džej tehno muzike “koji se uspinje na scenu” spuštenog pogleda i nagnute glave da bi slušalice zadržao na ušima. Ipak, tek mali broj ljudi zna da je njegova prva ljubav bila metal. “Moji prijatelji i ja smo bili zainteresovani za elektronsku muziku i za bendove koji su mešali rokenrol i elektroniku”, priseća se Toton u malom zamračenom studiju, u koji svetlost dopire sa prozora i sa dva laptopa. “Ego metala mi nije dozvoljavao da se potpuno upustim u to.”

Toton je nekada odlazio na tehno žurke i, iako je uživao u njima, nije mogao da izda ono čemu se obećao. Grupa ‘The Prodigy’ je bila ta koja je konačno uspela da ga preobrati. “Kada se ‘Prodigy’ pojavio, rekao sam sebi ‘laku noć’. Stvari su se tada promenile”, kaže on za K2.0, pokazujući ovu metamorfozu kratkim i oštrim pokretima ruke.

Prisećajući se prvih žurki u Prištini, Toton opisuje tu scenu kao novu i neodređenu. “Ljudi nisu bili razmaženi, hteli su da čuju nešto novo, da uživaju”, objašnjava sav oduševljen. “Svi su eksperimentisali sa tehnom”, nastavlja Toton, zaranjajući u svoju stolicu, nakon što je dodao: “Nakon svega, tehno je eksperimentisanje”.

Ono što su Toton i njegovi di-džejevi istraživali jeste svoj ukus i ukus njihove publike. “Mislim da su di-džejevi poput Dardana, Nake, Goje, Ukija, mene, Vegina, Legofa… Mi smo uživali u trenutku”, kaže on otvoreno za K2.0. “U početku je scena bila takva, ljudi nisu znali šta žele, ali je zbog toga sve bilo mnogo zanimljivije.”

Toton priznaje da je di-džejing toga vremena bio amaterski i da niko nije znao šta zapravo radi sa muzikom. Ali tada nisu imali vremena da bi ih za to bilo briga. Drugarstvo je bilo među ljudima i nova scena je nastajala. Život posle ponoći je počinjao u Prištini.

U ovom novom svetu su klubovi i kafići nicali poput pečurki, uključujući ‘Underclub’ koji je bio poznat i kao ‘Tri majmuna’. Toton opisuje ovo mesto kao klub koji je stvorio prištinsku tehno scenu i govori o njegovoj klijenteli kao o “ljudima koji su živeli od petka do petka”.

Ipak, žurke nisu bile ograničene na klubove u Prištini. Toton se seća jedne žurke održane usred zime u Mitrovici. “Održavala se u hali sa polomljenim prozorima. Mnogi Prištevci su tamo otišli”, priseća se on. Uprkos hladnoći, žurka je nastavljena do kasno u noć, zbog čega su se mnogi učesnici ove žurke porazboljevali sledeće nedelje. “Ljudi su zaista bili odlucni”, kaže Toton.

Dardan Ramabaja je debitovao u di-džejingu zajedno sa Totonom nakon što im se zgadila jedna noć komercijalne dens muzike u Red holu u Prištini. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Saborac u borbi protiv zaglušujućeg zvuka generatora i užasa mejnstrim muzike bio je oličen u Dardanu Ramabaji, gitaristi i članu benda KEK. Baš kao i Toton, Dardan je bio više panker i metalac kasnih devedesetih, ali ga je Prodigy uzeo pod svoje. “Oni su bili nešto kao most između različitih žanrova”, izjavio je za K2.0. “Čak su im i tekstovi bili pankerski.”

Ova dva di-džeja su bila drugovi i njihove karijere su počele iste večeri. “Nikad neću zaboraviti kada je, posle rata, neko sazvao žurku u Red holu i pozvao neke di-džejeve”, priseća se Dardan. “Muzika je bila sasvim komercijalna i bedna. Jedna grupa nas je odlučila da napusti žurku i uputili smo se ka klubu koji je poznat kao ‘Te Majmuni’.” Dardan i Toton su uspeli da nabave neke ce-de plejere. Kontaktirali su sa vlasnikom koji je otvorio vrata svoga kluba i ova dva di-džeja su imala svoj prvi nastup.

Potraga za opremom za di-džejing je neretko bila naporna. Dardan je ispričao jednu priču o tome šta je radio da bi dospeo na neku binu. “Neko mi je rekao da je Beka, reper Beka, imao neke gramofone, pa smo otišli do njegovog stana u 11 uveče”, prepričava on za K2.0. “Popeli smo se pešaka do 13. sprata, jer lift nije radio, ali smo ih uzeli.”

Deca plesa

Kada je ‘Megaherc’ otvoren 2000, bio je to prvi prostor u kom su se isključivo vrteli haus i tehno. Suvlasnik je bila zvezda prištinske početničke klubske scene, Bersant Rizaj, koji je bio strastven prema elektronskoj muzici, pa je, kao tinejdžer, izgradio kolekciju od hiljada ce-deova i snimaka. “Od strasti se pretvorilo u biznis, a onda u industriju”, objašnjava Rizaj.

‘Megaherc’ je počeo da dovodi di-džejeve iz Hrvatske i Makedonije u Prištinu, potom se premestio na novu lokaciju pod imenom ‘Radio’. Prema tvrdnjama Rizaja, prvi međunarodno priznati di-džej je na Kosovo došao upravo u ‘Radio’, a reč je o Nikiju Holoveju.

Spoljni uticaji su već puzali ka novostvorenoj tehno sceni. Prijatelji iz inostranstva su donosili gramofonske ploče, dok Dardan kaže da su dva britanska oca hausa, Edi Ričards i Dejv Madersol, bili redovni posetioci Kosova koji su dosta uticali na prištinsku scenu.

Drugi inostrani gosti su pratili nastupe u ‘Radiju’ pre nego što je Rizaj otvorio novi klub, koji Toton opisuje kao legendarni, dok Jehone krivi upravo ovaj klub za to što se uplela u tehno; reč je o klubu ‘Sprej’. Tamo je broj inostranih di-džejeva koji su dolazili u posetu eksplodirao. “Doveli smo 210 di-džejeva za 10 godina”, priseća sa Rizaj s ponosom.

"Muzika, prijatnost koju osećate zbog nje, prijateljstvo publike, to je bilo nešto posebno za nas."

Bersant Rizaj, suvlasnik Megaherca, Radija i Spreja.

‘Sprej’ je imao strogu politiku o tome ko može da uđe, a kako bi samo prava publika popunila podijum za igru. Ipak, čini se da je ovo više bila težnja, nego stvarnost. “Sva dobra mesta imaju svoj portfolio”, kaže Rizaj. “Vi i ja bismo mogli da odemo u bar ‘Anđeli pakla’, gde su svi prekriveni tetovažama i gde svi voze Harlije. Ne bismo znali kako da se ponašamo jer tamo ne pripadamo.” Ovaj klub nije dozvolio sebi da se upusti u materijalizam i ekstravaganciju. U ‘Spreju’ niste mogli da vidite vatromet i prskalice kada naručite šampanjac. “A danas”, žalosnim tonom kaže Rizaj. “Ako ostavite dovoljno novca u klubu, onda možete i da puštate muziku u kabini za di-džejeve.”

U ‘Spreju’ se sve vrtelo oko igre, hausa i tehna, nadahnuto podkulturom koja se širila širom sveta. “Muzika, prijatnost koju osećate zbog nje, prijateljstvo publike, to je bilo nešto posebno za nas”, kaže Rizaj za K2.0, opravdavajući svoju ljubav prema tehnu i toj subkulturi. “Kada ste u grupi sa stotinama drugih ljudi koji se osećaju isto kao vi, onda je to neopisiv osećaj.”

‘Sprej’ se nalazio u pozadini dvospratne zgrade, ali je samo drugi sprat bio u funkciji; jedna otvorena prostorija podeljena na četiri dela. Kabina za di-džeja se nalazila iza poluluka ispred koga su se nalazili verni članovi publike svih uzrasta.

Di-džej Jehone se zaljubila u elektronsku muziku u ‘Spreju’, nakon čega se upustila u svoju di-džejevsku karijeru, u kojoj je postala partimejkerica u jednom od najpoznatijih podzemnih klubova u Evropi. Fotografija: Majljinda Hodža / Kosovo 2.0.

Među tim klaberima u ‘Spreju’ je bila i di-džej Jehone, koja je nadahnuće dobila od ekipe lokalnih di-džejeva, kao i mnogih inostranih gostiju koji su nastupali na sceni. “Odrasla sam kada je muzička scena elektronike u Prištini bila baš jaka”, priča za K2.0. “Naka, Toton, Ljika, Gent, Goja, Uki, cela ta stara generacija [di-džejeva] je bila moja inspiracija da počnem da slušam muziku.” Ova di-džejka je zastala da se priseti nečega, ali je ubrzo progovorila kao da joj je nešto sinulo. “Sprej je kriv”, kaže u smehu.

Iako je imala karijeru voditeljke i novinarke, u jednom trenutku je poželela više nezavisnosti, batalila je televiziju i okrenula se di-džejingu. Tokom prve godiine karijere, Jehone je nastupala u klubovima širom Evrope, uključujući nastup u klubu Nordstern u Bazelu, gde se pojavila zajedno sa nekim od najvećih imena tehna, kao što je Solomun.

Kako su godine prolazile, dosta je napredovala kao di-džejka. Na početku karijere dopale su joj se ovacije koje je dobijala kada god je puštala neku traku, ali su njeni stavovi promenjeni. “Sada sam mnogo zadovoljnija kada vidim da ljudi drže oči zatvorenim i ne razmišljaju o tome ko je zadužen za muziku. Kada ih vodite nekim vajbom, a oni vas prate celu noć.”

To je stvar za koju smatra da se razvila dok je nastupala u inostranstvu. “Publika u Prištini, uglavnom, čeka na pad u nastupu”, kaže Jehone. Ona se nada da će svoje ideale o tkanju priče kroz nastup moći da odnese na Kosovo. “Volim da verujem u to da, baš kao kada sam bila mlada i nadahnuta Totonom, Gojom, Nakom i drugim di-džejevima, da ja sada inspirišem drugu generaciju.”

Rast ili mutacija?

Klubska scena Prištine je godinama imala padove i uspone. Iako danas ima više di-džejeva koji vrte haus i tehno nego ikada ranije, prvobitna publika i osnivači scene smatraju da je nešto izgubljeno u prošlih nekoliko godina.

Jehone smatra da je klubska scena na Kosovu unazađena od idiličnog perioda u kom je radio ‘Sprej’. Ona naglašava rast broja ljudi koji konzumiraju drogu kao jedan od problema. “Ponekad se osećam kao da se naša zemlja drogira više od bilo koje druge u Evropi, a ipak se ne provodimo lepo”, kaže ona za K2.0, s očiglednom nelagodnošću dodajući sledeću rečenicu: “Devedeset odsto ljudi ne izlazi da bi slušalo muziku. Oni izlaze da bi se oslobodili frustracije i izlaze sa negativnom energijom, ili da bi, prosto, konzumirali drogu koju imaju, a sutra su ponovo depresivni”.

"Svi oni vode dubokoumne razgovore u tri ujutru! Ne vidim nikoga da igra, da se smeši ili da uživa."

Bersant Rizaj

I Jehone i Rizaj veruju da su politike klubova promenjene, dok prestižni inostrani gosti pre predstavljaju iritaciju, nego inspiraciju. Jehone govori Kosovu 2.0 o vremenu kada su ona i njeni prijatelji di-džejevi bili uvređeni zbog postojanja noćnih klubova jer, kako ona to kaže, “svi smo pravili bolju muziku od onog tipa koji donese laptop i dobije 10 ili 20 hiljada evra”. Rizaj slično razmišlja, rekavši za K2.0 da su u ‘Spreju’ “morali mnogo da istražujemo kako bismo pronašli nekoga prigodnog kada je reč o ceni i zvuku”. On smatra da su današnji menadžeri klubova opsednuti velikim imenima.

Dodaje da su klubovi danas primorani da održe više komercijalnih večeri kako bi finansijski preživeli. Dao je primer ‘Zone’ koja ima široki spektar muzike. “Neko ko se proveo na večeri [turbo-folk pevača] Ermalja Fejzulahua, dolazi ponovo kada Rikardo Vilalobos nastupa, jer taj neko ne zna [ko svira te večeri]”, kaže Rizaj. “Ta osoba samo želi da ode u klub u kom se dobro provela dan pre.” Rizaj izražava saosećanje za generaciju koja raste u ovakvim uslovima, za koju smatra da “svakodnevno ima sve manje i manje znanja o tehnu i klabingu”.

Čak i u boljim tehno klubovima, Rizaj je zbunjen reakcijama savremene  publike, objašnjavajući da zaista ne shvata o čemu je reč. “Kao da je popodne! Svi oni vode dubokoumne razgovore u tri ujutru! Ne vidim nikoga da igra, da se smeši ili da uživa.”

Toton smatra da ozbiljniji pristupi postoje zbog ogromnog rasta broja di-džejeva na prištinskoj sceni. “Danas je, od 200 ljudi, 100 di-džejeva”, tvrdi on, uz veliku dozu sarkazma. “Imamo previše analitičara; dok su ljudi ranije bili opušteniji i izlazili u klubove da igraju, danas su zaboravili šta je zabava.”

Ipak, Toton i dalje gaji velike nade za ovaj veliki novi talas ljudi koji se bave tehnom, uzbuđeno govoreći o novoosnovanim blogovima i setovima koji preplavljuju SoundCloud i Fejsbuk. On veruje da postoji izobilje talenata, ali da jedinstvo i vrednosti nedostaju. “Nisam ušao u ovaj posao da bih postao poznat, već zato što je zabavno, kao što i dalje jeste”, kaže za K2.0. “Smatram da nova generacija di-džejeva ima veliki ego i misle da sve znaju. Ali ja ne znam sve i čak moj profesor koji je producirao muziku za Bjork ne zna sve.”

Toton sada retko uzima svoje slušalice jer, kako kaže, “imam 40 godina, imam produkcijski studio, porodicu i dve mačke”, iako čepovi za uši koji prekrivaju njegov studio možda govore o nekoj drugoj priči. Ipak, njemu je i dalje stalo do prištinske klubske scene: “Treba manje ega, manje mržnje, više poštovanja i veće jedinstvo”, tvrdi na kraju.

Istovremeno, Jehone smatra da bi prištinski klaberi imali veće koristi od bega iz kugle sa zlatnom ribicom. “Kada ste sve vreme u Prištini, onda vam je teško da nezavisno posmatrate tehno scenu odavde”, kaže za K2.0. “Ali kada izađete odatle, saosećate prema onima koji su tamo ostali, i čovek nekako poželi da nešto podeli s njima.”

Dok su putovanja igrala ključnu ulogu za razvoj Jehone, on smatra da novi kosovski talas di-džejeva ne bi trebalo da imitira strane stilove. “Ne moramo da budemo Amerikanci, Nemci, ili šta god. Moramo da budemo originalni, da budemo domaći u onome što radimo”, tvrdi Jehone. “Ne samo da pokušamo da budemo uspešni, već da to radimo iz srca. Onda je uspeh zagarantovan.” K

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI