Ermela Teli: U socijalističkom raju nije padala kiša

Ali tada je to bio problem – morala si da vidiš stvari isto kao svi drugi. Nisi mogla da ih vidiš drugačije, nisi mogla da imaš lični doživljaj stvarnosti. Kiša, siva boja ili tama u slici smatrani su pesimizmom, a pesimizam je bio zabranjen. Morala si da budeš vesela, deo ideološkog tela sreće koje prihvata stvarnost onako kako država određuje, a ne onako kako ti vidiš.

Kroz istraživanje, naišla sam na studiju kritičara i istoričara umetnosti, Gëzima Qëndra, o nedostatku kiše u umetnosti socijalističkog realizma. Ta studija se nalazi u poglavlju zbirke “Socijalistički realizam kao istorija i metoda”, knjiga urednika Raina Ista [umetnik i istoričar umetnosti], objavljena kod izdavača “Pika pa sipërfaqe”. Knjiga je zbirka eseja i studija koje je Isto sakupio od različitih autora. Među njima, poglavlje Qëndra “Le surréalisme socialiste. L’autopsie de l’utopie” [na srpskom: Socijalistički realizam. Autopsija utopije] postalo je ključna tačka mog čitanja.

Nije bilo teško, jer pad komunizma predstavlja fazu koja te prirodno vodi ka promeni. To je bila moja dramaturška tačka, otvarala je novo poglavlje. Ali i tada sam unela svoj lični pristup. Za mene, činjenica da je komunizam pao nije značila da sada živimo u demokratskom društvu. Albanija je bila u ratu, ljudi su umirali. A ja sam pad komunizma posmatrala očima rata, a ne oslobođenja. Lični pristup i istorijski pristup u filmu stalno idu zajedno.