Reč glavne urednice, Besa Luči:

Kada smo naumili da uradimo izdanje o imidžu, želeli smo da ispitamo stalnu preokupaciju na Kosovu sa pokušajima da se ne pošalje loša slika. Prošla godina je završila sa brojnim izveštajima u međunarodnim medijima koji su povezivali više kosovsko političko rukovodstvo sa trgovinom organima, organizovanim kriminalom i kriminalnim mrežama. Građani Kosova koji žive u inostranstvu su razmenjivali anegdote o ljudima koji su pitali da li je zaista bilo tako lako da se dobije transplantacija bubrega u njihovoj zemlji. Istraga za utvrđivanje da li su ti izveštaji tačni tek treba da da rezultate. Ali, bilo kakav da bude ishod, šteta nije u tome kako svet vidi Kosovo, već kako će se građani Kosova mobilisati ili odgovoriti na oštećeni imidž.

Na Kosovu danas se na imidž misli kao na nešto što ne može da se ispravi promenom površine; da Kosovo može da se promeni samo promenom načina kojim se vodi politika. Ovo je daleko od ranijeg verovanja da kada Kosovo dobije nezavisnost da će svi problemi biti rešeni. Ovo de nitivno nije slučaj.

U proteklih tri godine izgradnje države, pravo Kosova na postojanje je osporavano. Agresivna diplomatija Srbije nije se samo usredsredila na odbijanje državnosti Kosova već i na sprečavanje njegovog priznavanja. Lobiranje protiv kosovske državnosti i sprečavanjem njegovog pristupanja međunarodnim strukturama, Srbija je tražila podršku širom sveta. Diplomatski napori Kosova su doneli mešane rezultate: 76 država je priznalo Kosovo do kraja juna.

Kašnjenje u priznavanju minira suverenitet Kosova. U zemlji gde je 40 procenata stanovnika nezaposleno, 30 procenata živi u siromaštvu, trgovinski de cit je 1,7 milijardi evra, a trgovina i kretanje blokirani, suverenitet nije popravio život običnim građanima (“Najvećih 10 frustracija” strana 65).

Ovo su samo neki od razloga zašto, za većinu na Kosovu, diplomatija nije samo državna odgovornost već i privatna (“Leteći aktivista paradira sa kosovskom zastavom visoko na nebu” strana 62).

Neke čitaoce “Zemlju razočarenj” od Ričarda Varnice (strana 28) može da uznemiri jer nudi tešku istinu koju Kosovo možda neće biti spremno da čuje: da van sazvežđa stranaca koji rade ovde, svet uopšte ne misli o Kosovu. A Andrea Kapusela u “Stranci. Otkriveni” (strana 53) s pravom napominje da kada Sjedinjene Države, najuticajniji saveznik Kosova, često kažu Kosovo je problem Evrope, u stvari znači “Kosovo je problem; Kosovo se nalazi u Evropi; shodno tome, Kosovo je problem Evrope.”

Unija koja je više od dve decenije počela da piše svoju zajedničku priču otvorila je svoja vrata. Prošle decenije se povećala sa 15 na 27 članica. Ali je i stvorila nove puteve za odbijanje onih za koje smatra da su pretnja smeru zajedničke evropske budućnosti. Njena nemogućnost ili čak nespremnost da dohvati istoriju koja se menja pred njenim očima sprečava EU od odgovaranja i prilagođavanja na nove socijalno-kulturne aranžmane, najjasnije sa uplitanjem ruku desničarskih partija širom kontinenta.

Nejasnoća u EU o tome kako da se bavi Kosovom takođe stvara prostor za one na vlasti na Kosovu da izbegavaju odgovornost za svoje nedostatke. Jer ovo nije samo zemlja u kojoj su političari odsutni, već upravljanje propagiraju preko svojih nepoštenih i načina koji služe samo njima, dok međunarodne misije često odlučuju o većini stvari koje se dešavaju. Dakle, iako na Kosovu postoji puno međunarodnih misija, one nisu misije potrebne Kosovu.

Međunarodne misije na Kosovu mogu da biraju šta je ispravno a šta ne, korisno ili škodljivo, pametno ili ne za zemlju. Dok Kosovo mora da izgradi vladavinu prava i uspešnu privredu, to može da se desi samo kada ljudi počnu da učestvuju kao ravnopravni. Pošto to nije slučaj, forma upravljanja koja proizilazi iz ovih političkih nejasnoća je pomogla opštem osećanju gubitka. Ljudi su izgubili osećanja da su “kod kuće” i sada rade sa izlomljenom idejom sebe i identiteta – tako što su marginalni, uklapaju se nigde i svugde istovremeno.

Novi vidovi predstavljanja

Kada smo počeli da ispitujemo ove priče sa časopisom, razmrsili smo složene, i često sukobljene naracije i odnose moći. Sa jedne strane, tiče se razumevanja kosovske preokupacije imidžom gledanjem kako građani Kosova reaguju na načine na koje su predstavljeni spoljnom svetu, i sa druge strane, sagledavanjem kako se građani Kosova mobilišu kada su njihove lične i kolektivne naracije osporene. Generalno, oni odgovaraju sa osećanjem kolektivnog identiteta i odgovornosti za svaku i sve akcije koje mogu slabo da se odnose na njih. (“Kako misliti o muškarcima na Kosovu”, strana 78 i “Još jedna modrica za zemlju koja nije sigurna kako doživljava sebe”, strana 36).

Nema ničeg pogrešnog u tome da se pokuša da se popravi nečiji imidž. U stvari, Kosovo bi moglo da dobije u smislu svojih odnosa sa skepticima i protivnicima nezavisnosti. Iako se unutar ovako nadmetačkih tema pokreću važna pitanja unutar politike predstavljanja i odnosa moći, od ključnog je značaja da se ne izgube i zaborave priče pojedinaca koje pripadaju identitetu.

#1 IMIDŽ

Kosovo 2.0