Nikada mi nije bilo neprijatno na poslu, sve dok on nije ušetao u moju kancelariju.

“Treba mi tvoja pomoć”, rekao je. “Već sedam meseci se vrtim ukrug i vreme ističe. Ljudi mi kažu da si ti ona vrsta devojke koja ume da obavi posao kako valja. Najbolja si, tako kažu.”

Iako turistička agentkinja, nikada nisam napuštala Kosovo. Ne shvatite me pogrešno. Obožavam da putujem. Zato radim ovaj posao. Ali nikada nisam uspela sebi to da priuštim. Ovih dana slabo ko može da sebi to priušti.

Ipak, o ovome ne pričam sa svojim klijentima. Kada je o njima reč, ja sam žena sa Kosova koja je najviše proputovala otkako je Evropska konfederacija uvela Zakon o bezbednosti i putovanju 2025. godine. Moj šef uvek voli da ističe da, ne samo da je ovakav potez spasio našu industriju na Kosovu, već joj je omogućio ogroman rast. Posao nam nikada nije bolje išao. To, pak, ne znači da ljudi dosta putuju. U stvari, što manje oni putuju, to više mi novca zarađujemo.

Kome su potrebna putovanja, realno. Sve što vam danas treba je pristojan paket virtualne realnosti i možete da posetite svako mesto na svetu koje vaše srce želi. Nema čekanja u redovima. Nema potrebe da se brinete o vizama i dokumentima. Nema nevremena. Nema problema sa konobarima ili lošom uslugom. Samo vi, vaš udobni kauč, možda vrući čaj i vaše naočare AR/VR.

Spustila sam svoje naočare, kao bibliotekarka iz vremena kada smo čitali knjige u fizičkom obliku. Svi imamo svoje taktike za prodaju i ovo je bila moja taktika. Pogledala sam ga, vireći preko okvira naočara, rekavši:

“Ovo vam je srećan dan, gospodine. Na pravom ste mestu. Kako mogu da vam pomognem?”

“Vidite, moram da otputujem u EF”, rekao je. “Naravno, treba mi viza da bih ušao u Konfederaciju. Mislio sam da imam dovoljno vremena. Pomislio sam da ću, ako počnem ranije da pripremam papirologiju, sve imati spremno dosad. Ipak, pogrešno sam mislio.”

“Žao mi je što to ovako kažem, ali u ovom gradu ima dosta kriminalaca. Trebalo bi da se pazite.”

Nekako sam osetila da će ovaj muškarac biti problematičan. Možda je to zbog njegovih poznih godina, to što smrdi na smrt i tradicije koje su odavno napuštene. Možda je to zbog tona njegovog molećivoga glasa, ranjivog i slabašnog. Ili, možda, zbog tog pogleda očajnika koji je nosio na svom licu kao da je zaboravio da stavi masku za disanje kada je odlučio da prepešači celu Prištinu. Da moje čulo mirisa nije bilo toliko oštećeno od sve te zagađenosti dok sam bila mala, onda bih osetila kako iz njegovog tela isparavaju naša “autohtona” otrovna isparenja.

Možda je to zbog načina na koji me je gledao, a kojim me je proburazio. Jednostavni braon džemper, sive pantalone i tamno plavi kaput. Na njemu nije bilo nijedne marke. Da nisam znala za bolje, zanemarila bih ga na tom mestu u tom trenutku, ne trudeći se da trošim svoje vreme na njega. Ipak, znam za bolje nego da to uradim.

“Slagali su me”, rekao je. “Oni drugi. Platio sam im sve što su tražili. Rekli su da će upaliti. Imali smo dovoljno vremena, rekli su mi. Ali ništa. Bez rezultata. To je trebalo da bude najbolje putovanje u mom životu, a sada…”

Pre nego što je završio svoju rečenicu, moje naočare su već proverile portfolio ovog muškarca. Nije imao aplikacije za društvene mreže. Nije imao svoje selfije. Nije imao izlistana interesovanja. Uopšte ga nema na Internetu. Pravi duh. Pojavila se jedna njegova slika, ali bez filtera i specijalnih efekata. Pa, ko to danas objavljuje prirodne slike? Znala sam da će biti problematičan. Ipak, čudnog naroda je bilo na sve strane. Iza te bezmodne fasade bi mogao da se nalazi neko pun para. Sve što mi je trebalo je da prođe neko vreme da saznam.

Možda bi on mogao da bude onaj pravi, pomislih. Očajnički mi je bila potrebna dobra prodaja — ubrzani premijum paket. Pomislila sam na novac i zašto mi je trebao: Razmisli o svojoj porodici. Razmisli o krupnijoj slici. Šta vidiš? Da, to je to. Spremi se da budeš nemilosrdna. Nema milosti dok ne postigneš svoje ciljeve. Usredsredi se. Diši. Izdahni vazduh. Možeš ti to, pomislih.

Sve što je trebalo da uradim jeste da ga ubedim. ‘Gde ima volje, ima i načina’, moj šef je uvek govorio. Ovi starci retko kada dolaze ovde. Oni su umiruća vrsta. Ali ako uspete da ih uvučete na pravi način, oni će uvek s radošću potrošiti svoj uštekani stari novac.

“Ipak, pomalo sam nepristojna”, rekla sam i nastavila s ponudom koju inače dajem svojim klijentima. “Kakav bih to turistički agent bila ako vas ne sprovedem kroz svoju skromnu agenciju. Dozvolite mi da vam pokažem unaokolo.”

“Šta?”, uhvatila sam ga nespremnog i malo zbunjenog, ali sam ga makar naterala da prestane da govori.

“Doneću vam neko piće”, rekla sam dok sam nežno svojom rukom obgrlila njegovu, poput nećakinje koja grli svog dedu. “Mogla bi kafa.”

Tako sam počela da ga sprovodim kroz moje prostorije. Provela sam ga kroz velike hale pravljene od stakla, drveta i betona, što su hale koje su namerno sačinjene tako da stvaraju utisak luksuza koji bi bio privlačan onim građanima Kosova koji imaju najmoderniji ukus u arhitekturi, što je bilo sve ono što se povezuje sa Evropskom konfederacijom.

Uskoro sam ga sprovela do naše najveće prevare (i molim vas da mi oprostite na mom humoru Slobodne bebe), što je izum onih slogana “Sloboda! Demokratija! Nezavisnost!” koje smo svi učili na času istorije — do besplatne kafe. Ali nije to bilo kakva kafa. Već kafa za sladokusce. Prava i organska. Bez aditiva koji maskiraju, menjaju i simuliraju ukus za celu jednu populaciju čiji je oset za ukus hemijski spaljen zbog višegodišnjeg udisanja otrovnih isparenja.

Ruku na srce, naš kafić liči više na laboratoriju nego na mesto gde možete da skuvate šolju turske kafe, ali hajde, trudim se da od onoga što imam napravim najbolje. Plus, ove starudije uživaju u stvarima koje se prave na starodomodan način; ‘kada je kafa bila kafa’, kako moj šef voli da kaže.

“Da li je ovo prava, stvarna…” pitao je.

“Da, jeste. Retko je danas negde možete naći.” Znala sam da ću ga kupiti kada mu ponudim kafu na starinski način.

Kako sam čekala da Starudija popije svoju kafu, uzbudio se i ponovo je počeo da mumla o razlogu zbog koga je poželeo da putuje.

“I tako, kao što sam vam rekao, ovakvo otkriće je velika pobeda kosovskih naučnika”, rekao je. “Ovo je prvi put da će neko sa Kosova osvojiti ovakvu nagradu. Dakle, ovo putovanje…”

Bla-bla-bla, pomislih, pa šta. Niste vi jedina osoba koja se bavi naukom, pomislila sam. Za državu sa najslabijim učinkom na testovima PISA, mi smo imali najveći broj ljudi sa visokim naučnim zvanjima po glavi stanovnika.

Istina je bila ta da sam mu pomalo zavidila. Pogodio me je u nerv. Imala sam dva završena mastera i doktorat. I radila sam na drugom doktoratu. Međutim, otprilike u to vreme naišla sam na zastoj u tom procesu. Nisam imala novca da platim školarinu za tezu na kojoj sam radila.

Usredsredi se, pomislih. Čim ovo prodam i Starudija kupi “ubrzani premijum paket”, dobiću veliku proviziju. Moći ću da isplatim školarinu za tezu i dobiću doktorat. Konačno ću imati pristup boljim poslovima. Ćao, ćao, teški radni sati. Diši, pomislih. Možeš ti to. Samo hoćeš da tvoja porodica bude zadovoljna. To je sve. Posao je posao. Prodaja je prodaja. Ne postoji pravilan ili nepravilan način da se ovo obavi, sve dok se obavi.

“Pa tako, vidiš”, Starudija je nastavio dok sam ja klimala glavom i smešila se, “zato je bitno da tamo lično otputujem.”

Dok je on govorio o razlogu za svoje putovanje i ponovio poteškoće prilikom dobijanja vize, počela sam da se udaljavam. Sve su to bile nepotrebne informacije, postojalo je samo jedno jedino rešenje — takozvana naknada za ubrzani premijum — ali klijenti, iz nekog razloga, uvek insistiraju na tome da mi daju detaljne informacije o svojim životima, o svojim željama da putuju i svim drugima mukama i neuspelim pokušajima koji su ih, na kraju, doveli do mene.

U tim slučajevima samo nastavljam da klimam glavom i povremeno se blago osmešim. Ponekad se pretvaram da preko svojih naočara vodim beleške, ali mi je, u stvari, do bola dosadno, pa tako pretražujem novosti u potrazi za vestima.

Tog dana, kao i svakog drugog dana, bilo je to samo uobičajeno baljezganje, ponavljano od algoritama novinarskih botova. Severna enklava je opet pretila referendumom o nezavisnosti. Ovo je uzrokovalo blagi pad vrednosti kriptovalute zbog neizvesnosti o budućnosti i stabilnosti njihovih rudarskih operacija koje su široko rasprostranjene na severu.

Republikanske oružane snage su nabavile novi kontingent dronova za nadgledanje i bili su optuženi od opozicije za kršenje ustavnog prava, jer su dronovi lako mogli da se naoružaju. Levičarski demonstranti su opet izašli na ulice zahtevajući bolja radnička prava. Protest je postao nasilan i Centralni poslovni konzorcijum ih je optužio za pokušaj sabotiranja privrede i nazvao ih ‘pijavicama socijalne pomoći koji žive od znoja drugih’.

Otkucavač, broj na spomeniku koji je izgrađen u znak sećanja na broj država koje priznaju Republiku Kosovo, zvanično ne radi već tačno tri godine. Kao što je to slučaj i sa reformama u zdravstvu i oblasti rodne ravnopravnosti, kao i sa pitanjem demarkacije internetskih granica nakon “Rezolucije o unapređenoj neutralnosti interneta” koju je uveo UN. “Nećemo objaviti naše IP adrese”, lokalni hakerski otpor je izjavio.

Zgrada Narodne opere i baleta je predata poveriocima zbog izostanka isplata i dugova nagomilanih tokom izgradnje. Jedan članak o ljudskim interesovanjima bavio se pojavom nove klase. “Bogati, obrazovani i slavni: priča o aristokratiji i oslobođenju”, stojalo je u naslovu. Članak obećava da će istražiti povlašćene živote sinova, ćerki, rođaka i potomaka kosovskih političara. Delovalo je da je članak predugačak i malo je verovatno da ću ga pročitati.

“Moj dolazak ovde je (skoro) bio vredan ove kafe”, Starudija je konačno rekao po ispijanju poslednjeg gutljaja, dižuži šoljicu tako visoko da sam se bojala da će da dislocira svoj naborani vrat.

Njegovo lice je sada bilo ozareno prezirom i zadovoljstvom. Vreme je za drugu fazu moje taktike za prodaju. Odvela sam ga u našu prostoriju za VR (virtuelnu stvarnost) da bih mu pokazala kako to sve izgleda. Vreme je da dodamo malo sajber plamena tom taktilnom i ukusnom iskustvu u ispijanju kafe.

Velika hala je bila ispunjena redovima udobnih fotelja razdvojenih u poluprivatne kabine. Ljudi pričaju da je ovo nekada bio sportski objekat, u smislu da su ljudi tamo igrali utakmice, u fizičkom smislu. To je bilo mnogo pre nego što sam rođena. Čujem da je, kada je naša firma kupila ovu zgradu, upala u takav očaj i nemar da su prvobitno razmišljali o uništavanju zgrade u potpunosti. Mislili su da će bolje poslužiti kao podzemni parking.

Ipak, malo prepravljanja je napravilo čuda, posebno kada uspete da kupite državnu imovinu za delić prave vrednosti. Tako se makar govorka. (Možda je tako i bolje; na taj način političari i dalje mogu da vode kampanje sa obećanjima o grandioznim planovima za podzemne parkinge.)

“Predivno, prosto predivno”, rekao je Starudija. “Podsećaju me na sedišta u avionu. Ona u prvoj klasi.”

“Da li ste pokušali?”

“Naravno. Dok sam bio mlađi dosta sam putovao. Iako nikada nisam imao priliku da isprobam ona posebno prostrana sedišta u prvoj klasi koja smo viđali samo u reklamama.”

“Mislila sam na virtuelna putovanja”, rekla sam. “Protivno je mom interesu da to kažem, ali bi to moglo da bude bolje za vas. Osećaćete se kao da se tamo nalazite uživo. I jeftinije je. I nema potrebe za vizama.” Počela sam da mu ubrizgavam dozu obrnute psihologije. Ugrizao je udicu. Sada je samo trebalo polako da ga navučem.

“Nije to isto”, rekao je.

“Šta mislite o tome da vam dam besplatnu probu? Hajde da probamo ovaj. Pustiću vam svoju omiljenu turu. Metropolitenski muzej umetnosti u Njujorku. Pogledajte.” Ovo je, zaista, bila moja omiljena virtuelna tura. Svakoga dana, posle posla, pre povratka kući, ovde se opustim uz odabir opcije “bez posetilaca”.

Zajedno sa Starudijom prošetala sam se halama MET-a. Uputili smo se ka skulpturnoj bašti. Sunčana svetlost je proburazila velike prozore i stakleni krov. Senke su se širile u cik-caku preko velike hale. Ljudi su prolazili pored i kroz nas. I Starudija je počeo da ponavlja “Predivno, prosto predivno. Baš onako kako se sećam da je bilo. Samo još bolje”.

Moje oči su se na trenutak zagledale u lice koje je ličilo na lice Starudije. Bila je to Karpoova skulptura “Ugolino i njegovi sinovi”. Poznavala sam je. Koliko god ljubitelj putovanja može da zna bez putovanja. Prvu doktorsku disertaciju sam radila na temu Danteovog “Pakla”, a slika o tome kako Ugolino proždire svoju decu i dalje je sveža u mom umu. Mislim, vremenom se nauče neke stvari, čak i kada koristite usluge za pisanje disertacija.

Ali to možda nije bila tako dobra stvar. Sada sam počela da povezujem Ugolina sa Starudijom. Sigurno sam to radila zbog lica. Počela sam da se pitam da li je ono što radim, kako da kažem, časno. Da li sam pravila podvalu da bih došla da Starudijinog novca? Da li će njegova porodica isplaćivati njegove dugove narednih nekoliko vekova? Da li Starudija nesvesno proždire vlastitu decu?

“Uh, dovoljno mi je ovoga”, rekao je Starudija, spašavajući me mojih sopstvenih misli dok je skidao svoje naočare. “Smuči mi se kada radim ove stvari. Ako bih nastavio sa ovim, glavobolja bi mi se pogoršala. Ali, bilo je predivno. Predivno.”

Ubrzo smo se vratili za moj sto i počeli da pričamo o poslu. Njegovo jedino rešenje je bilo da kupi naš “ubrzani premijum paket”. Naravno, negativna strana je ta da ovaj paket košta pravo bogatstvo i po. Sada je kritični trenutak. Morala sam da budem oprezna i delikatna u načinu na koji pristupam.

“Uh, ali ja nemam toliki novac pri sebi”, rekao je Starudija.

Bila sam pomalo uplašena, da budem iskrena. Iako su me godine iskustva naučile da ne pokazujem svoja osećanja. Šta ako sam pogrešno pretpostavila, pomislih. Šta ako sam pogrešno procenila Starog prdeža? Šta ako ne poseduje zemlju i akcije? Šta ako je došao bez pare u džepu?

Međutim, previše sam duboko ušla da bih se sada povukla. Previše sam napora i energije uložila da bih sada odustala, bila sam tako blizu kraju. Nisam htela da ova prodaja propadne zbog tehničkog detalja kao što su nedovoljna finansijska sredstva. Prodaja će se danas odigrati, rekoh sebi, sa novcem ili bez njega.

“Uvek možete da izaberete virtuelna putovanja”, rekla sam mu.

“Ne. Rekao sam vam. Ovo je suviše važno. Mora da bude stvarno.”

“Istina. Ne možete da propustite ovakvu priliku koja se nudi jednom u životu”, rekoh. “Moramo da pronađemo neki način.”

“Kako?” Ponovo je zagrizao i ponovo sam počela da ga uvlačim.

“Dozvolite mi da proverim da li mogu da nađem neku vezu. Imam odličnog prijatelja u TPK-u. Duguje mi nešto.” U njegovim očima sam videla svetlucanje nade i nastavila sam. “Potrajaće samo nekoliko trenutaka.”

Vratila sam naočare na oči i napravila neke dramatične pokrete rukama: što je doživljaj skuplji, to će stvar bolje proći kod Starudija. Svakako, ja sam ga već uzela pod svoje i procenila sam njegovo bogatstvo preko naočara u tih prvih nekoliko minuta našeg razgovora. Kredit je odobren sve ovo vreme.

Turski poslovni konglomerat ili TPK je već u svom posedstvu imao polovinu Kosova; još jedan siromah manje-više ne bi napravio neku razliku, pomislih. TPK je držao monopol u ključnim poslovnim sektorima na Kosovu — od bankarstva, putovanja avionom, puteva i infrastrukture, električne energije, Interneta, zdravstva, do uvoza hrane i proizvodnje. TPK i Unija porodičnih korporacija (UPK) su postigli neku vrstu poslovnog ekvilibrijuma, pa otada u vlasništvu imaju sve što bi moglo da bude u nečijem posedstvu na Kosovu, uključujući našu turističku agenciju, pa je tako postajalo sve teže dobiti kredit. Dobra je stvar što je Starudija imao prvoklasne nekretnine koje je planirao da ostavi svojoj deci u nasledstvo.

“Dobre vesti”, pobedonosno sam izgovorila. “Uspela sam da vam obezbedim kredit. Posrećilo nam se. Ili sada, ili nikada.”

“Šta je sa ratama? Kamatama? Otplaćivanjem?” Počeo je da paniči, poput ribe koja shvata da će uskoro izaći iz vode. “Ne znam baš za to. Preživeo sam sve ovo vreme, a da nisam uzeo nijedan kredit…”

Nisam mogla da ga krivim što okleva. Kada govorimo o ovolikom novcu, mogao je da ga uloži i u Trepčinu korporaciju za rudarenje kriptovalute, pa je mogao da udvostruči ovaj iznos za godinu dana. I uprkos nestalnosti takvog posla, on bi bio upola rizičan od ovoga koji sam mu nudila. Ali, čoveče, ne plaćaju me da budem savetnica za finansije.

“To je standardna stopa”, rekoh. “Kao i za sve ostale ljude na Kosovu. Može li jedna cela nacija da greši u tome?” Naravno da može, pomislih. Ali to ne bih nikada rekla osobi koju pokušavam da navučen na kredit. “Šta da im kažem? Ili sada, ili nikada.”

“Može.”

Procedura je završena za nekoliko sekundi. I zahvaljujući našem “ubrzanom premijum paketu”, Starudija je dobio svoju vizu na ruke, pre nego što je mogao da dvaput razmisli o kreditu. Istog trenutka je mogao da otputuje, ukoliko to poželi. Skoro da sam mogla da ga zamislim pored velikih prozora Aerodroma TBC, kako puši cigare iz tog vremena, posmatrajući zalazak sunca kao neki penzionisani odmetnik.

Toliko je bio uzbuđen da je izrazio želju da se pozove na Amandman 7 Ustava Kosova — pravo na slavlje sa oružjem. Pa sam tako napravila poslednju poziv za njega, pozvala sam policiju i obavestila ih o planiranom pražnjenju vatrenog oružja izmešu 15.15 i 15.25, u pravcu zapad-jugozapad, u blizini sedišta EuroTours (Evroturs) u Prištini. Naša agencija je bila zadovoljna što je mogla da se pobrine za naknadu koja se plaća za ovu priliku. Ponosimo se time što u detalje vodimo računa o našim mušterijama.

Kada sam ispred svoje kancelarije čula pucanj, već sam bila na pauzi. Opuštala sam se uz svoju omiljenu virtualnu turu, Metropolitanski muzej umetnosti u Njujorku. Vratila sam se u skulpturno dvorište. Dok sam se šetala, oči su mi pale na statuu “Ugolino i njegovi sinovi”.

Bore na Ugolinovom čelu su ponovo učinile da zaliči na Starudiju. Posmatrala sam njegova ukrivljena usta i usne. Kako je grizao svoje prste. Kako su njegovi laktovi počivali pored glave njegovog mlađeg sina. Molećiv izraz na licu njegovog starijeg sina dok je stavljao ruke oko očevih nogu. I konačno, njegove noge, jedna preko druge, prsti se nelagodno spajaju, kao da to čine pokajnički.

Zapitala sam se da li sam gurnula čoveka da osudi na propast svoju celu porodicu. Naravno da jesam. Ali tada je on to sam sebi sve učinio. Bila je to, na kraju krajeva, njegova odluka. Bio je odlučan da putuje po svaku cenu. A ja sam mu samo ispunila želju.

Kada sam čula poslednji slavljenički pucanj ispred svoje kancelarije, već sam okrenula leđa staroj sebi. Ali, uplašila sam se onoga što sam osetila. Skoro da sam skrenula. Izgubila fokus sa onoga što je bitno, sa onoga zbog čega radim ovo što radim. Skoro da sam tuđi interes stavila ispred interesa svoje porodice. Skoro sam se pretvorila u one proklete idealiste koji inficiraju vaš um sa pojmovima o brizi prema detinjastim stvarima kao što su država, zastava, društvo, drugi ljudi.

Proklet bio, Starudijo. Da su oci osnivači Republike hteli takvo društvo, onda bi se tako i ponašali. Blagosloveni bili i slava i hvala bogovima; oni su učinili da nam sasvim bude jasno šta nam je činiti: “radite samo za svoj interes”. Proklet bio, Starudijo. Nikada nisam osećala neprijatnost na svom radnom mestu dok ti nisi ušetao u moju kancelariju. To me je uplašilo.

Naslovna fotografija: “Ugolino and his sons.” Creative commons / Ilustracija: Atdhe Mulla

Fotografije: Atdhe Mulla (Ade Mula) / K2.0.