Krajem devedesetih godina, kao osamnaestogodišnjaci, počeli su pisati poeziju, svirati muzičke instrumente i čuvati svoje stvaralaštvo; gajili su nadu da će to sve pretočiti u pesme. Nekoliko meseci posle kraja rata u junu 1999, vratili su se u Uroševac da bi nastavili tamo gde su stali. Urim Veseljaj (Veselaj), Betim Bekteši (Bekteshi), Adnan Hiseni (Hyseni) i Zđim Veseljaj (Zgjim Veselaj) osnovali su rokerski bend.

Na početku, njihova strast prema muzici negovana je sviranjem pesama bendova kao što su Dorsi (The Doors), Perl džem (Pearl Jam) i Red hot čili pepers (Red Hot Chilli Peppers), u lokalnim barovima i na koncertima koji su organizovani na gradskim trgovima i u omladinskim centrima. Međutim, usnimavanje pesama i vežbanje bilo je otežano usled stalnih restrikcija struje u to vreme.

Pored toga, tri člana ovog benda radila su za mirovne snage NATO, za KFOR, a jedan je radio na radio-stanici u Uroševcu; svi puno radno vreme i to ih je sprečilo da se sasvim posvete muzici. Štaviše, tek je trebalo da izaberu naziv svoga benda.

Bilo je to krajem 2000, kada je Bekteši razgovarao sa svojim prijateljem bricom o muzici i njihovom bendu.

“Nemamo mnogo vremena za muziku, na poslu smo po ceo dan; muziku možemo da stvaramo tek posle 7 [uveče]”, rekao je brici dok ga je ovaj šišao, objašnjavajući da, s obzirom na to da rade 12 sati dnevno, mogli su da se okupe da bi svirali samo od 7 uveče do 7 ujutru.

“Pa, od 12 do 12, ili od 7 do 7”, brica je sugerisao naziv za njihov bend. Otada, jedan od najalternativnijih bendova u gradu dobio je naziv ‘7me7’.

Posle toga, bend je počeo da snima svoje prve originalne pesme, čiji je fokus počivao na političkim i društvenim temama onoga vremena. Godine 2004, snimili su “Eksperimental” — što je jedna od njihovih najzapaženijih pesama — koja je kombinovala izjave političara u kontekstu političkih dešavanja iz ‘99, uključujući intervenciju NATO i uspostavljanje Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN.

Neke njihove pesma su i: “Nëse”, “Qielli”, “Flutra” i “Vagoni”.  U svoje vreme i u svojoj muzici, stalno su komentarisali socio-političke događaje prvih nekoliko posleratnih godina. Na primer, prema Veseljajevim rečima, kroz pesmu “Keq”, oni su preneli poruku da su nam “sve loše stvari koje smo učinili donele samo još više loših stvari”.

Izostanak socio-ekonomske perspektive primorao je veći deo članova benda da migriraju u potrazi za poslom. Uz početak rata u Iraku (2003), Adnan Hiseni otišao je da radi u kampovima američkih trupa, napuštajući bend kao gitarista. Ilir Bekteši se zatim pridružio 7me7 kao novi gitarista, ali je čak i on otišao u Švedsku 2009, gde živi i danas. Kada je 2010. frontmen Bekteši otišao da radi u Afganistanu na pet godina, bend je bio primoran da zaustavi rad.

Posle svih ovih godina, međutim, neki članovi razmišljaju o povratku u muziku. K2.0 je razgovaralo sa Bektešijem i Veseljajem o njihovim planovima za budućnost, ali i o tome kako su socio-politička dešavanja i okolnosti početkom dvehiljaditih godina uticale na njihovu muziku, te kako su je oni upotrebili kao sredstvo za protest i pobunu.

Betim Bekteši (levo) i Urim Veseljaj (desno). Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

K2.0: Koliko je vremena prošlo otkako ste napravili pauzu od muzike? Sasvim ste nestali sa muzičke scene u proteklih nekoliko godina. Šta se desilo sa 7me7 tokom ovih godina?

Betim Bekteši: Na prvo mesto smo stavili svoju privatnu dobrobit. To je bio jedan od razloga zbog kojih nismo objavljivali nove pesme duže vreme. Počeli smo da pravimo muziku dok smo još bili vrlo mladi, ali u određenom trenutku, bilo je došlo vreme da se usredsredimo na svoje porodične obaveze.

Muzika je oduvek bila naša strast, ali smo morali da napravimo pauzu od nje. Ipak, nismo prestali time da se bavimo za stalno. Kada god smo se okupljali, razgovarali smo o muzici, pravili planove, pevali sa nostalgičnim sentimentima, ali nismo mogli da se stopostotno posvetimo muzici.

Slušajući neke vaše pesme, posebno one iz vaših početaka, stičemo utisak da ste blisko povezani sa pobunama i protestima u političkom i društvenom kontekstu ranih dvehiljaditih godina. Na prvi pogled, možemo reći da se nekoliko stvari promenilo otada. Da li bi to mogao da bude razlog zbog kog ste odlučili da ne budete aktivni u muzici?

Bekteši: Čak i danas, naše pesme se poprilično dobro uklapaju u realnost. Nekoliko stvari se promenilo, ali ne i previše. Ipak, ista pesma se peva. To se više tiče onoga što sam ranije spomenuo, mnogi članovi benda napustili su zemlju u potrazi za [boljim] standardom. Neki su otišli na Srednji istok [u Afganistan i Irak] da bi radili, a drugi u evropske države. Migracija je raštrkala našu grupu.   

Urim Veseljaj: Mogu da kažem da je migracija “raštrkala moju grupu”! Jer sam ja jedini [iz grupe] koji nije napustio Kosovo. Ja sam radio ovde.

Znači li to da je vaš revolt prestao iz tog razloga?

Bekteši: Dok smo bili aktivni u muzici, bili smo gomila ludih omladinaca, protestovali smo i radili različite stvari, ali smo na kraju odustali svi — sem Urima!

Dakle, pobuna nije uspela?

Veseljaj: Realno gledano, pobuna nikada ne uspeva. Mislim da je ona napravljena tako da drugi mogu da je prodube sa istim ciljevima. Možda neko drugi bude nadahnut i nastavi dalje, jer su nas inspirisali neki drugi. Bilo bi postignuće za nas da smo uspeli da nadahnemo nekoga da bude buntovan i uporan. Ipak, sama činjenica da postoji protest pokazuje da nešto nije urađeno kako treba. Sve počinje od neuspeha.

Možda možemo da primenimo neke vaše reči na današnji kontekst. U horskom pevanju pesme “Eksperimental” kažete sledeće: “Mi smo narod/Mi smo kompleks/Eksperimental”. Kako ste to zaključili? Kako su vam ove reči pale na pamet?

Veseljaj: Mislili smo onako kako smo ih izgovorili. Zašto? Svako ko na sebe preuzme da sprovede eksperiment inicijalno će uzeti uzorak. Kao društvo, nismo brojni u poređenju sa državama u svetu i sve to stvara utisak da smo jedan eksperiment.

Kada analiziram istoriju, stičem utisak da smo iznova i iznova bili test. Pesma predstavlja istraživanje istorije, što smo iskusili i prizvali. Tekst — pored horskog pevanja — uzet je iz  reči koje su javne ličnosti izgovorile u različitim prilikama i periodima. Mi smo sami kombinovali ove reči.

Na primer, to počinje iz devedesetih godina: “Veliki đavo je ušao ovde”, što je rekao Rahman (Rrahman) Morina [šef Komunističke partije Kosova u Miloševićevo vreme]. Zatim, “ovo mesto otkucava kao bomba” jeste izjava uzeta iz serijala upozorenja koja su Hrvati uputili Miloševiću pre [oružanog] sukoba na Kosovu. Štaviše, fraza koja se stalno mogla čuti u medijima, “Kosovo je kolevka Srbije” koja je preobražena u “nečija kolevka”.

Bekteši: Tekst se nastavlja rečima drugih ličnosti, na primer, “sveto mesto”, što je rekao Ibrahim Rugova, ili “najveći zatvor”, što je napomena o masovnom zatvaranju Albanaca, kada je Kosovo imalo najveći broj političkih zatvorenika [u vreme Jugoslavije].

Veseljaj: “Ako ne umrem prirodnom smrću” u vezi je sa UÇK (Ushtria Çlirimtare e Kosovës / OVK – Oslobodilačka vojska Kosova) i pesmom [istaknute ličnosti OVK] Agima Ramadanija. “Slobodan glas vam se obraća” u vezi je sa vremenom rata i onim što je rečeno na Radiju Slobodno Kosovo. Zatim, “Sa neba dolaze” u vezi je sa NATO, a “Oni migriraju” vezano je za izbeglice. “1244” upućuje na rezoluciju Ujedinjenih nacija u vezi sa upravljanjem Kosova posle rata.

Postoji neka veza, uprkos različitim okolnostima. Da li vidite posleratni period kao “eksperiment”?

Bekteši: I dalje mislim da internacionalci govore: “Hajde da isprobamo ovo. Moglo bi da upali.” Ponekad upali, a ponekad i ne. Ali da se vratim na tekst “Eksperimentala”, tim periodom [rane dvehiljadite] dominirale su reči poput “tolerancija” i “korupcija”, i one su bile blisko povezane sa projektima na Kosovu. Zato smo ih koristili.

Pesma zatim pominje “javnu državu”. Svakako da je država javna, ali zašto je ovaj stih povezuje sa “javnom kućom”? Postoji li tu neka veza?

Veseljaj: Ova veza nije bila nenamerna.

Bekteši: Sećam se kada me je sada preminuli otac pitao da li sam svestan toga kako to zvuči. Odgovorio sam pitanjem: “Da li misliš da kosovske institucije liče na javnu kuću?”

Videli smo Kosovo na kom su svi radili šta god su hteli i svi koji su došli ponašali su se kao da je to njihova kuća. Baš kao u nekoj javnoj kući. Svi koji imaju novac rade šta god požele. Imali smo predsednike i premijere, ali su drugi ljudi donosili odluke. Prirodno je da smo mi, kao društvo, doprineli ovoj situaciji — u stvari, mnogo smo doprineli.

7me7 nastupa u kafiću Hard rok (Hard Rock) u Prištini 2009. Fotografija: Bend.

Nekoliko stvari smo mogli da uradimo drugačije, ali se čini da smo počeli od pretpostavke da smo žrtve [rata] i sada, kada se rat završio, a oni nas spasili, moramo da radimo ono što nam kažu. To ne bi trebalo da bude tako, makar ne u svim aspektima. Prirodno je da je trebalo da nas savetuju — bili smo novonastala država — ali nisu svi nama dodeljeni saveti bili na našu korist. Savet je trebalo da bude uobličen po našoj meri.

Dakle, verujem da smo i dalje eksperiment. Izgubili smo se sa puta; a sa znanjem koje posedujem, više nikome u politici ne verujem.

Da li je “eksperiment” makar urodio plodom?

Bekteši: Jedan naš prijatelj je rekao: “Čini se da posedujemo unutrašnji instinkt za preživljavanje, jer da zavisi od države i naše moći, bili bismo osuđeni na propast.” Imamo čudnovatu sudbinu. Čini se da je priroda odlučila da nas malo poštedi, jer kao društvo, bez pravila i mnogih drugih stvari, mi napredujemo uprkos svemu.

Ipak, ljudi koji su bili na vlasti u protekle dve decenije moraju da odu u penziju — kako domaći ljudi, tako i stranci. Oni bi trebalo da se penzionišu i treba da dođe nova generacija, ona koja ima viziju i novo znanje. Kada kažem nova, mislim na ljude koji razmišljaju van šablona, a ne na mlade ljude.

Veseljaj: Ipak, ne postoji šablon. Problem je u tome što razmišljamo u šablonu i zatim razmišljamo o tome kako da mislimo van šablona. Treba da krenemo od pretpostavke da ne postoji šablon. Da se vratimo na “plod eksperimenta”. Mogu da kažem da su od devedesetih do danas neki rezultati ipak postignuti.

Iskusio sam ono vreme i često kao primer uzimam činjenicu da ste morali da znate srpski jezik da biste našli posao, da biste prešli granicu, itd. Danas srpski govorim samo sa svojom suprugom, kada ne želim da nas deca razumeju. Nešto se promenilo.

7me7 nastupa u Skoplju 2007. Fotografija: Bend.

Porazgovarajmo o drugoj pesmi. U muzičkom videu “I Lost It”, vidimo decu kako igraju fudbal. Pesma počinje sa time da deca uzvikuju “Daj gol! Daj gol!” Pesma je napravljena pre duže od deset godina. Da li ste ikada ponovo sreli tu decu? Da li su ona zaista postigla gol?

Bekteši: Verovatno da su stasali u dobre ljude. Upoznao sam neke od njih i rekao im: “Bili ste u mom muzičkom videu, je l’?” Čitava situacija bila je zanimljiva. Pre dve godine razgovarao sam sa jednim od njih preko njegovog ujka. On danas ima oko 20 godina ili 22 godine. Da li su postigli gol…

Veseljaj: Ne verujem da su postali astronauti, naučnici ili nešto slično. Nije stvar u tome da su postigli mnogo u životu. Oni su postigli golove, ali golove u svom komšiluku.

Mislim da smo mnogo stagnirali, posebno u prosveti. Ako je rat bio “nulta tačka”, odatle je trebalo da se orijentišemo prema obrazovanju. A da jesmo, mnogima među njima [deci] makar bi bilo malo bolje nego što je to slučaj danas. Oni su postigli golove, ali samo u komšiluku.

Bekteši: Dodajte i da su jedanaesterci lagani za postizanje!

Popričajmo još malo o tome. Imajući u vidu da ste, makar u svom gradu, počeli da pravite muziku koja je više bila povezana sa politikom i revoltom, da li danas vidite mlade ljude koji se kreću tim pravcem ili koji mogu da doprinesu kretanju u tom smeru?

Bekteši: Devedesete smo preživeli kao grupa i verujem da je to začinilo našu muziku, da je uticalo na nju. Danas ne vidim nikakav otpor [iskazan kroz muziku]. Ljudima je samo stalo do svog radnog mesta i zarade. Takav [pristup] vidim i u drugim oblastima. Ne vidim ambiciju. Stalno slušam frazu “to me se ne tiče”.

Svima je normalno da se brinu o svom poslu, da ne rade ništa sem toga, ali u državi kakva je naša, verujem da moramo da pređemo tu granicu. Trebaju nam ljudi koji prevazilaze te granice, jer se naše društvo i dalje ne nalazi na pravom putu. Moramo da radimo naporno da bismo stigli dotle, do tačke na kojoj je u redu da se svi bave isključivo svojim poslom.

Mislim da smo svi odustali. Postali smo vrlo sebični. Izgubili smo dušu.

Govoreći o gubitku, u vašoj pesmi “I Lost It”, vi kažete: “Ostani ovde, ništa ne radi / Leteća budala / Nekoga sam danas izgubio”. Danas, 10 godina nakon što je pesma publikovana, šta ste izgubili?

Bekteši: Mogli smo da uradimo mnogo više, pa čak i danas možemo da uradimo mnogo više nego što sada radimo. Mislim da sam odustao zato što sam stigao do tačke na kojoj sebi postavljam pitanje: “Zašto? Za koga? Kako? Da li je vredelo?” S druge strane, i dalje verujem da imamo “volju jedne budale”. Često se okupljamo i pravimo planove… vidim da nam se vraća volja i da se nadamo da ćemo povratiti snagu, da nastavimo da probijamo granice, da izražavamo ono što imamo u sebi. Verujem da ćemo u bliskoj budućnosti objaviti svoju muzičku arhivu koja će sadržati nove pesme. Međutim, kada moja ćerka danas sluša te pesme, ona mi kaže: “Tata, menjaj to!”

Veseljaj: Svi smo ponešto izgubili. Ipak, šta god da smo izgubili, moramo nekako da nastavimo dalje.K

Naslovna fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Ovaj razgovor je uređivan radi sažetosti i jasnoće. Intervju je vođen na albanskom.