Mojoj nani, Diki
Ovaj tekst je posvećen sećanju na baku i mnoge druge Bosanke koje su umrle u “tuđini”.
Ispod možete pronaći verziju članka sa glasovnim čitanjem.
Kada razmišljam o svom srećnom mestu, uvek mislim na samo jedno. To nije plaža, nije planina, nije kuća mojih roditelja niti neko drugo prelepo mesto koje sam imala sreću da posetim. Kada želim da se smirim, zamišljam kuću svoje nane, bake sa majčine strane. Za mene je ta kuća, koja sada postoji samo u mojim sećanjima, bila jedino mesto gde sam pronalazila mir u trenucima stresa.
Nana Dikica, koju su od milja zvali Dika, zajedno sa mojim dedom Rexhepom Zaskokuom, sagradila je prizemnu kuću početkom 60-ih godina u jednom naselju u Uroševcu. Kuća je izgledala tipično za prošli vek. Imala je tri stepenika na ulazu, balkon s leve strane, vrata na desnoj, široki hodnik, dve spavaće sobe, dnevnu sobu i kupatilo. Iako je imala dve spavaće sobe, uvek smo spavali u dnevnoj sobi. To je bilo zbog hladnih zimskih meseci i mogućnosti grejanja samo te prostorije. Ono što sam najviše volela, osim kuće, bilo je dvorište.
Kod nane je bilo mnogo drveća. Imala je orah, lešnik, kajsiju, jabuku, a iznad svega mnogo cveća. Nasuprot balkona, nalazilo se cveće koje sam najviše volela. Svakog proleća je cvetalo i imalo je ružičastu boju i oblik srca. Nigde još nisam videla tako cveće. Taj cvet nana je donela iz svog rodnog mesta, Čajniča u Bosni i Hercegovini.
Priča o nani, ženi koja je donela ružičasto cveće
Dika je rođena 8. maja 1940. godine i bila je prvo dete u porodici Džambegović. Posle nje su se rodile i Šefika, Nura, Sebahata i Kemali. Nana je detinjstvo provela u ovom malom gradu okruženom planinama, kao i u Sarajevu, glavnom gradu kulture sa mnogo mostova.
Pored bliske porodice, imala je mnogo rođaka koji su svi živeli u ovom malom mestu koje se nalazi oko 90 km od Sarajeva. U to vreme, nana je imala dobre ekonomske uslove. Njen otac bio je trgovac i tokom njenog odrastanja brinuo se da ona i njene sestre imaju najposebnije materijale za odeću. Materijale je nabavljao u Damasku u Siriji, koji je u to vreme bio poznat po lepim tkaninama. Od malena je bila u kontaktu sa lepotom i modom, a među njenim strastima su bile i odeća i parfemi. Čak se i moje poslednje sećanje na nju vezuje za parfeme. Dok je jedva govorila, zamolila me je da joj stavim malo parfema.
Nana je bila opsednuta da se oblači “na svoj način”, a sećam se da sam kao dete, između 2000. i 2005. godine, išla s njom kod krojača i uvek je pronalazila nešto što joj se nije sviđalo. “Teško je raditi s tobom, Dika. Nikada ti se ne sviđa ono što sam napravio,” uvek joj je govorio jedan poznati krojač iz Uroševca. Čak i kada bi našla nešto što joj se svidelo u nekoj prodavnici (što se retko dešavalo), uvek je pazila da kupi dva identična komada. Na primer, dve bluze iste boje, dva para istih naočara, dva para istih pantalona. Imala je neku vrstu opsesije da, ako se jedan komad pokvari, ima drugi.
Kada se prisećala svog detinjstva, nana je sebe opisivala kao dete koje je uvek išlo protiv struje, protiv autoriteta. Često je pričala o trenutku kada je nakon završene četvrte godine, njen otac insistirao da napusti školu, govoreći joj da “samo kurve idu u školu”. Ipak, nana se odupirala do te mere da je njen otac bio primoran da popusti. Sada kada se setim, nana nikada nije govorila o terminima iz feminističkog rečnika, pa čak nije ni razumela da su njeni postupci bili feministički i da su bili od velikog značaja — a opet, ta njena upornost bila je dokaz da niko, pa ni njen otac, nije imao pravo da odlučuje o njenom životnom putu.
Zahvaljujući njenoj upornosti oko obrazovanja, njene tri sestre su imale priliku da nastave školovanje. A za nanu, život je imao nešto drugo u planu.
Brak na Kosovu
Godine 1956., nana je imala samo 16 godina kada se udala za muškarca koga je poznavala samo kratko vreme, a zatim se preselila u mesto gde nije poznavala ni običaje ni tradiciju. Deda je imao bliske veze sa Bosnom. Njegova majka, Emina, koja je nažalost umrla prilikom njegovog rođenja, bila je iz Mostara. Zbog toga je deda često obilazio porodicu svoje majke. Nana je govorila da joj se deda, Rexha, odmah dopao. “Bio je visok, sa plavim očima i kovrdžavom kosom. I govorio je bosanski kao albanski,” pričala je ona. Deda, koga smo zvali babo Rexha, bio je mnogo mirniji od nje. Malo je govorio i više je voleo da igra šah gotovo ceo dan. Kako nisam imala sreću da provedem mnogo vremena s njim, pošto je preminuo 1998. godine, moje sećanje na njega uvek se vezuje za šahovsku igru. On, njegovi drugovi Samija i Milazim, i šah pod drvećem u Uroševcu — to je slika koja mi pada na pamet kada me pitaju za babu Rexhu.
Kada su se babo Rexha i nana venčali, ona skoro nije znala ništa o Kosovu. Osim toga, nije bila dobra u geografiji. Govorila mi je da je u školi najviše mrzela geografiju i sećala se kako je, kada bi je učiteljica postavila pred mapu da pomoću štapa pronađe države, uvek dobijala loše ocene. Situacija na Kosovu nije bila izuzetak, iako su bili pod istom federacijom.
O geografiji nije imala pojma, ali je jezik bila druga priča. Da bi se što brže prilagodila zemlji, naučila je albanski jezik u roku od godinu dana. Pošto je deda bio učitelj po profesiji, uzeo je sebi zadatak da je nauči jeziku i uspeo je u tome.
Nana je jezik naučila iz još jednog razloga. Deda ju je prvo poslao u njegovo rodno selo Rubovac kod Lipljana, i svekrva (druga žena dedinog oca) joj je rekla da sada treba da ugosti goste. U prvim danima, služila je čaj, a žene u kuhinji rekle su joj da se na albanskom “izvolite, prijatno” kaže “izvolite izmet”, te je ona to ponavljala tokom služenja čaja. “Svi gosti su mi se smejali, pa sam samo ostavila čaj na sto i otrčala uplakana,” pričala mi je.
Od tog dana je odlučila da će naučiti albanski, čak i kako se piše i čita. I to je i uradila. U roku od jedne godine, nana je naučila da tečno govori, čita i piše na albanskom, iako je imala naglasak koji je otkrivao da albanski nije njen maternji jezik.
Imala je suptilan humor i karakterističan bosanski duh, iako je stalno govorila na albanskom, ponekad se dešavalo da neka reč izazove smešne nesporazume. Na primer, jednom je mog dedu nazvao njegov kolega na kućni telefon, a nana se javila. Rekao joj je: “Reci molim te Rexhi da ću doći po njega kočijama.” Ne razumevajući reč “kočije”, pogrešno je shvatila i pomislila da je to nešto uvredljivo, pa je rekla dedi: “Tog tvog druga ne želim više da vidim u kući.” Od tog dana, svi Bošnjaci koji govore albanski su mi “slaba tačka” i podsećaju me na nju.
Nana je bila rođena pripovedačica. Njene priče su za mene bile mnogo zanimljivije od bajki o kraljevima i kraljicama.
Nana je uvek pričala o svom rodnom mestu. Nisam razumela kako žena koja je provela 50 godina u drugoj zemlji, gde je rodila petoro dece i dobila 13 unučadi, još uvek može da govori s tolikom ljubavlju o svom rodnom kraju. Pričala mi je o Čajniču, o rekama, planinama, detinjstvu i mladosti. Kao naivna devojčica koja nije razumevala svet oko sebe, mislila sam da je Bosna deo nekog drugog kontinenta. Možda zato što nana nije mogla da ode tamo posle rata na Kosovu. Ili, u svojoj dečijoj naivnosti, govorila sam sebi istinu — da mala udaljenost između država ne znači nužno i bliskost.
Nana mi je uvek govorila o svoje tri sestre, dok o bratu Kemalu skoro uopšte nije pričala. Molila sam je da mi ispriča više o njemu, ali je uvek nalazila načine da izbegne to pitanje. Takođe mi je govorila kako joj nedostaje da priča na svom maternjem jeziku, iako su sva njena deca znala bosanski, međusobno su ipak uvek govorila na albanskom, uključujući i nanu. Nana mi je često ponavljala da se, kada govori jezik svoje majke, oseća kao svoja i da joj to nedostaje. “Razmišljam i sanjam na svom jeziku,” govorila bi mi stalno.
Nana još od nešto malo pre rata od 1992. do 1995. godine u Bosni i Hercegovini više nikad nije posetila svoju Bosnu. Posete pre tog perioda bile su na godišnjem nivou. Svako leto su provodili tamo. Deda je imao auto i u većini slučajeva bi sa sobom poveli troje od petoro dece. Za nanu i moju majku, ta letovanja su bila najlepša u njihovim životima, ali se sve promenilo kada je izbio rat u Bosni.
Da bi izbegli rat, njen otac, Kemalova supruga Hadija i njihove tri ćerke, Šefika, Sebahata sa svojom ćerkom i unukom i Nura sa svojom ćerkom, ostali su na Kosovu. Kemal, sin i ostali muški članovi porodice nisu. Srpska vojska je, samo nekoliko nedelja nakon početka rata, okupila sve muškarce iz Čajniča i jedan po jedan ih strpala u kamion. Iz nanine porodice bilo je ukupno 16 muškaraca, svi mlađi od 40 godina. Među njima je bio i Nurin sin, Sebahudin, koji je imao samo 16 godina. Nura je trčala za kamionom moleći ih da oslobode njenog sina, ali su je udarili kundakom puške, nakon čega se više ničega nije sećala. Odmah zatim, kamion se udaljio i nestao.
Na Kosovu su ostali do 1995. godine kada je rat završio, a nanina porodica se vratila u Bosnu, ali ne u rodno mesto. Čajniče i cela ta oblast sada su, prema Dejtonskom sporazumu, pripali entitetu Republike Srpske. Niko iz preostale nanine porodice više nije otišao tamo. Tako se, u decembru 1995. godine, nana oprostila od svoje porodice, ne znajući da će to biti poslednji put da ih vidi. Samo je Sebahatu srela još jednom 2008. godine.
“Umreću u tuđini”
U svojim dobrim danima, nana se nadala da ćemo u posetu ići zajedno. Uvek mi je govorila: “Pokazaću ti sve mesta gde sam odrasla,” a kada bi imala trenutke slabosti i tuge, govorila bi: “Umreću u tuđini,” a ja, ne znajući šta da kažem, samo bih je grlila. U 2008. godini, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, nana je jedva čekala da ode. Odmah je pripremila sve kofere i dokumenta, jer joj je neko rekao da može putovati. Ono što ju je sprečilo bio je autobus koji je išao za Sarajevo, a putovao preko Srbije — to ju je asociralo na pripadnike srpskih snaga. Strah od njih joj je onemogućio i da poseti grobove članova porodice koje su upravo oni ubili.
Nikada neću zaboraviti trenutak kada je shvatila da ne može da ide u rodni kraj. Te noći je mnogo plakala, a retko je plakala. Nije plakala ni 2006. godine kada su našli posmrtne ostatke Kemala, Sebahudina i još 14 muškaraca iz porodice. Izgleda da je nana uverila sebe da će smrt njih 15 postati stvarna samo ako ode do njihovog groba i uveri se svojim očima da zaista nisu živi.
Za mene je posmatrati nanu kako plače bilo veliko razočaranje. U tom trenutku srušila se iluzija koju sam imala o njoj, a koju sam stvorila nekoliko godina ranije.
Kao Bosanki, nanin život u posleratnom Kosovu nije bio lak. Zbog visokog krvnog pritiska često je morala da ide kod lekara, i jednom smo otišle zajedno. Kada je neko od medicinskog osoblja čuo nanin glas i saznao njeno ime, odbio je da je primi: “Ti si Škina (pežorativan naziv za Srpkinju), samo što lažeš. Nisi ti Albanka, zar ne vidiš da ne ličiš na Albanku,” kao da fizički izgled govori o poreklu.
Nana, pogođena tim komentarima, jedva se obuzdala da ne nasrne na njih. Njena upornost bila je izvanredna i doktori nisu imali drugog izbora osim da je prime. Tada sam imala možda osam ili devet godina i od tog trenutka nana je postala moja junakinja.
Nijedan superheroj kojeg sam gledala na TV-u nije mogao da se meri sa njenom snagom — sve do proleća 2008. godine, kada se slomila. Te noći je plakala za rodnim mestom, detinjstvom, roditeljima koji više nisu živi, bratom, nećakom i 14 muškaraca iz porodice koje su ubile srpske snage, za sestrama i tri ćerke Kemala koje će odrasti, a da ih ona više nikada neće videti. Te noći je plakala jer je shvatila da će zaista “umreti u tuđini.”
U tuđini, bez da je videla grobove članova porodice i bez da je zagrlila sestre i nećake koje su još uvek žive, nana je preminula 7. februara 2010. godine. Nijedna od njenih sestara nije mogla da prisustvuje njenoj sahrani. Njena porodica još od tada živi u Sarajevu i nema mogućnosti da se vrati u svoje rodno mesto, Čajniče. Njihove kuće su nakon rata zauzeli Srbi.
Posetila sam Bosnu četiri godine nakon nanine smrti, zbog jednog volonterskog kampa u kojem sam učestvovala. Još sam uvek jedina iz mamine porodice koja je posetila Bosnu. Proces dobijanja vize bio je jedan od najtežih koje sam ikada doživela. Da biste dobili bosansku vizu, morate da se prijavite u Ambasadi Bosne i Hercegovine u Skoplju, gde vam traže brdo dokumenata. Vizu vam daju na papiru pošto ne priznaju pasoš Kosova.
Od nanine smrti 2010. godine i te moje prve posete 2014. godine, ništa se nije promenilo.
O autoru/ki
Donika Gashi je završila studije političkih nauka na Univerzitetu u Prištini. Godine 2015. počela je da radi kao novinarka u informativnoj redakciji i na online portalu Klan Kosova. Od 2016. godine radi kao novinarka i producentkinja emisije „NIN,“ koja se uglavnom bavi društvenim i kulturnim temama. Donika je stipendistkinja programa K2.0 Human Rights Journalism Fellowship (ciklus 2019).
