Odrastanje u Italiji kao dete imigranata
Kako je odrastati između dva sveta i biti “dvostruko neprisutna”?
Ispod možete pronaći verziju članka sa glasovnim čitanjem.
Anisa ima 32 godine, dugu kosu boje oraha i topao osmeh. Danas vodi miran život kao majka, balansirajući između kuće, posla i porodice. Ali kada počne da govori o prošlosti, njen izraz lica se menja, obavijen tankim slojem tuge.
“Bila sam jako mala kad je rat počeo u Prištini, i najviše pamtim zvukove aviona i bombardovanja,” kaže, uzimajući pauze da uzdahne i srkne kafu, kao da joj priča postaje preteška za izgovaranje.
Ona se priseća maglovitih uspomena — straha od bombardovanja, neizvesnosti da li će sutra svi članovi porodice biti živi, nestanka struje, i jela na podu, uz svetlost sveća, kako ne bi privukli pažnju.
“Ko kaže da ga nije strah kad čuje bombe, verovatno laže”, dodaje. “To ti stvarno ledi krv u žilama. U Italiju smo stigli brodom… Imala sam samo jednu igračku i malo odeće jer smo morali putovati s malo stvari. Sigurno smo bili na moru nekoliko dana, dok nas nisu spasile italijanske vlasti.”
Njena staloženost me fascinira. Volela bih da budem toliko jaka kad govorim o svom dolasku u Italiju, ali me emocije svaki put savladaju.
Priča o radoznalim pogledima koje je dobijala kao dete, o pitanjima vršnjaka — “Da li si stvarno došla brodom?” — i o tome kako se svakodnevno borila da se oseća kao kod kuće.
“Da li se osećam više kao Albanka ili Italijanka… To je teško reći. Mislim da ta potreba za etiketama dolazi iz sveta koji ne prihvata razlike i mora sve da kategorizuje. Ja sam Albanka, ali sam i Italijanka,” rekla je.
Nasmeši mi se, a ja joj uzvratim poluosmehom. Dok je vozim kući, pitam je s kojim se stereotipom najviše borila. Razmišlja minut, pa s blagom nelagodom kaže: “Verovatno je najteža bila stigmatizacija prostitucije.” Seća se da je imala momka koji joj je jednom rekao: ‘Drugovi su me upozorili na žene sa istoka, kažu da mislite samo na novac’.”
Osećala sam se ugušeno. Pomislila sam na sve predatorske i seksualizovane poglede muškaraca koje sam godinama dobijala, pitajući se koliko su ti pogledi prožeti rasizmom.
Dvostruka neprisutnost: ni odavde ni odande
Kasnije tog dana srela sam se sa Ermalom, mladim Kosovarom iz romske zajednice koji prodaje tipične balkanske proizvode na pokretnoj tezgi.
“Kako ide?” pitam ga na albanskom.
“Dobro, danas nema mnogo ljudi,” odgovara, mešavinom albanskog i italijanskog.
Većina njegovih mušterija smo mi, bivši imigranti i imigrantkinje ili druga generacija, koji se povremeno zažele ukusa svog doma.
“Bilo mi je teško da se integrišem, a mislim da to ima veze i sa bojom kože,” kaže. Dok pričamo, zvuk džezve najavljuje da je kafa gotova. Ermal ima 27 godina i rođen je u Italiji, ali potiče iz jedne muslimanske romske porodice na Kosovu.
Sa osmehom i ljubaznim očima, malo postiđen, sipa mi kafu u šolju. “Još kao mali osećao sam se drugačijim, mislim da je počelo u školi. Nama stranoj deci davali su drugačije zadatke, kao da smo… glupi,” rekao je.
Sećanje i trauma kao nasleđe
Kako je moguće pamtiti tuđa sećanja? To je bol drugih, ali nekako postaje i naš, poput svedočanstva onoga što se dogodilo i ne sme biti zaboravljeno. Sve dok ne shvatimo kako tom nasleđu da damo smisao.
Profesorka uporedne književnosti, Marianne Hirsch, tvrdi da traumatična sećanja ne pripadaju samo ljudima koji su direktno proživeli traumatične događaje. Umesto toga, sledeće generacije nasleđuju te katastrofalne istorije kroz proces priča, događaja i predmeta koji se prenose kroz porodičnu i kulturnu tradiciju.
Moja sećanja su neraskidivo povezana sa Italijom, sa velikim železničkim stanicama, auto-putem koji povezuje Firencu i Bari, gde sam svako leto sa porodicom išla da uhvatimo brod koji bi nas vratio na onu drugu stranu Jadrana. Jasno se sećam ezana iz džamije Et’hem Bej u Tirani, kao i fotografije Envera Hoxhe koja je visila iznad kreveta mojih baka i deda.
Nemam ništa što bi me podsećalo na detinjstvo tamo; ono mi je oduzeto. Sve što mi je ostalo je stari, iskidani lažni pasoš sa lažnim imenom: Anila Dujaka, sa Kosova. Kao da sam i pre tog pasoša oduvek osećala sukob identiteta, neku vrstu neopravdane dualnosti. Nakon što sam videla sebe pod drugim imenom, nisam mogla a da ne shvatim da je taj osećaj uvek bio prisutan. Na neki način, ta knjižica je simbolično predstavljala našu masku, onu usvojenu da pređemo granicu, ali je istovremeno bila i paradigma promenljivog i pregovaračkog identiteta, tipičnog za migrante/kinje. Od tog trenutka, deo mene nikada nije prestao da bude Anila, mala devojčica s Kosova.
Dugo sam osećala da niko nije želeo da govori o patnji, marginalizaciji i ekstremnom siromaštvu kroz koje su mnogi Albanci i Albanke u dijaspori prolazili. Kao da je to bila krivica koju su morali da obrađuju u tišini. Bila sam ljuta na taj muk jer mi se činilo da niko nema hrabrosti da govori za sebe. Nije izgledalo teško, samo je trebalo da neko započne, pa da ostali slede. Tek kasnije sam shvatila. Tišina je ponekad strategija odbrane. Ima istorijsku ulogu. To je društveno ruho koje ljudi svakodnevno nose kako bi pomirili javnu i privatnu sferu. Dok pišem, setila sam se stare arapskog izreke: “Da je govor od novca, tišina bi bila od zlata.”
Nažalost, ako tišina ne pronađe podršku kod sagovornika koji su sposobni da je uhvate i prenesu u kulturni značaj koji može da zasnuje procese kolektivne identifikacije, ona ostaje izgubljena u praznini.
Druga generacija i proces izlečenja
U početku, životi Anise, Ermala i mene deluju drugačije. Prošli smo različite puteve, obrazovne i životne. Ali naši su se putevi ukrstili. Odrasli smo u zemlji koju smo polako počeli zvati svojom. Naučili smo da volimo njene kulinarske ukuse, da cenimo staloženost i ozbiljnost njenih ljudi, čak i kada smo se ponekad osećali/e kao građani/ke drugog reda.
Anisa, uz uzdah, kaže da su njena sećanja na život na Kosovu maglovita, nejasna i često vezana za specifična čula — miris jasmina u parku iza kuće, ukus ajrana uz burek za doručak. Za Ermala, sećanja su više plod namerne konstrukcije, shvaćena kao nasledstvo koje je primio od svojih roditelja i koje ne želi da poništi. Moglo bi se reći da je sećanje kod druge generacije migranata građeno unazad: pre događaja postoji iracionalni osećaj koji se oblikuje s vremenom, a pre svega zahvaljujući pričama i emocijama onih koji su direktno doživeli traumatični događaj.
“Kad pomislim na sve što se danas dešava u Italiji, kažem sebi da je naša patnja bila uzaludna”, šapuće Ermal, a ja ga ohrabrujem rečima da je zbog toga važno da se druga generacija čuje, da ispričamo svoje priče. Čak i ako Italijani/ke ne žele da nas slušaju, čak i ako su to više vrisci tuge i besa nego reči.
“Ako je kismet”, kaže on, i naše oči se nasmeše jedne drugima.
O autoru/ki:
Paula Tushi je albansko-italijanska antropološkinja i frilens fotografkinja. Diplomirala je antropologiju, religije i orijentalne civilizacije na Univerzitetu u Bolonji i magistrirala kulturnu i socijalnu antropologiju na Univerzitetu Ca’ Foscari u Veneciji. Nedavno je završila master iz vizuelnog novinarstva na Irfoss institutu u Padovi. Njena interesovanja uključuju migracije, dijasporu i tzv. drugu generaciju imigranata.
